Obsolete Worlds

Obsolete World by Jeannie Paske

(Webiste | Blog | Facebook)

"There is a world tucked away behind this one. An old world made up of endless fields,distant hills and timeworn cliffs. A place where the sun is always setting. A land in which extinct slow-moving monsters and elegant gentle-faced creatures of all shapes and sizes reside. Delicately balancing their hope with despair. Reminiscent of long departed dreams and uncollected thoughts. Time stands still here, so as to let the residents gaze in solitude upon the vast, richly textured skies. Forever in search of a place to better sit and watch their world pass them by."

Beautiful images and beautiful sensibility to them. Somehow similar to the one I felt when I wanted to become an illustrator long time ago in a galaxy far away.

Thnx to Wouldn't You Like To See Something Strange

Shandor

(c) scarab/skarab

the first half of July

(c) scarab/skarab

Goddamn the exams

U nedostatku smislenih reči, prilažem omiljena mi dela koja sam škljocnula i/ili razvila u poslednjih mesec (i malo više) dana

In the lack of meaningful words, here's a showcase of my fav photo works which I've shot and/or developed over the past month (or two).

(c) scarab

Sitan vez u tehnosferi

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Tehnološki razvoj guši tradicionalne forme umetnosti. Nova tehnološka rešenja nas podstiču da konstantno konzumiramo, a da pri tome ništa ne stvaramo. Istina? Za mnoge, da.

Ali, ne ako ste dovoljno kreativni – i ako možete da zamislite štrikani džemper sa svetlećim diodama.

Postoji čitava struja u okviru „Uradi sam“ (Do-It-Yourself) pokreta, ali i dizajn studija i univerziteta, koja se bavi upravo fuzijom tehnologije, mode i rukotvorina. Pomoću provodljivog konca, jednostavne elektronike i po kojom dobro ušuškanom baterijom, bivaju sjedinjene komponente za koje bi ste teško pomislili da su spojive. Ne samo da tkanine i diode mogu postojati u simbiozi, već mogu biti više nego funkcionalne...

„Detectair“ – duks osetljiv na toksine u vazduhu. Pri prisustvu određenih štetnih materija, pali diode i pravi blage vibracije. Kragna vam omogućava da zaštitie nos dok „vazdušna opasnost“ ne prođe.

Ono što prevazilazi pitanje ukusa – to da li vam se svetleće krpice dopadaju ili ne – jeste lepota Uradi sam etike, koja podrazumeva da je jako mnogo informacija u obliku tutorijala, saveta i podrške virtuelnih zajednica, dostupno svim zainteresovanima, potpuno besplatno. Broj sajtova, blogova i časopisa preko kojih cirkulišu ideje i znanja o različitim savremenim i staromodnim rukotvorinama povećava se iz dana u dan. Potpuni kontrast u odnosu na bespotrebnu mistifikaciju kreativnih procesa, na koju smo svi već previše navikli. Bilo da vam se dopadaju sudar elektronike i ručnog rada, pravljenje mini-robota, modifikacije kućnih aparata, štrikanje ili ručno rađene sitnice za vašeg kućnog ljubimca, baza informacija i njihova dostupnost je takva da jednostavno mami na realizaciju. A kada nešto oblikuju vaše, ili neke drage vam dve ruke, taj predmet će vas ispuniti mnogostruko većim osećajem blaženstva nego posedovanje bilo kog industrijskog fensi gedžeta.

Becky Stern (www.sternlab.org) je jedna od istaknutijih pripadnica nove američke D.I.Y scene. Saradnica je časopisa Make i Craft i organizatorka i učesnica različitih radionica i tribina. Iza nje je mnoštvo interesantnih projekata, koji su gotovo uvek usko povezani sa naukom i tehnologijom, glavnim muzama gospođice Štern.

Vez magnetne rezonance i plišano koleno, inspirisani hirurškim zahvatom na autorki

Vezovi. Diode drugog emituju svetlo različitog intenziteta u zavisnosti od jačine ambijentalnog svetla, zahvajujući LilyPad kolima u centru veza.

Ako vam fabrički dugmići na uređajima deluju previše sterilno, možete ih zameniti nekima od valjane vune...

Emisioni spektri kiseonika i silicijuma u obliku šalova

Ukoliko vam se probudila želja da uradite-nešto-sami, možete posetiti: Instructables, Makezine, Craftzine, Threadbanger.

Environmentally Grim Photography

Neke moje fotografije nastale u proteklih par godina. Čudno, ali i pored mog interesovanja za ekologiju, životnu sredinu i truljenje Sveta, ovo su možda jedine koje nose neku dublju poentu vezanu za teme.

Some photos I made in the last couple of years. Strangely, despite my interests in ecology, environmental sciences and Decay of the World, these are the only ones that have some deeper environmentalist thoughts related to those subjects.

Click on them for more details (on flickr) // klik na njih za više detalja (na flickr-u)

note: all photos are non-manipulated and non-staged // fotografije nisu manipulisane niti nameštene (tj. zabeleženo zatečeno stanje)

my

(recent work): http://www.flickr.com/photos/spacescarab/

http://www.flickr.com/photos/streetscarab/

(old work): http://www.flickr.com/photos/kalissa_zps/

Prenerazila se zimina - utisci

Bez preteranog uvijanja i odugovlačenja moram da kažem da je film ispunio sva očekivanja koja sam potajno gajila.

Ispunio je suštinsku ulogu dokumentarnog filma - a to je da objektivno informiše publiku, da predstavi sve strane uključene u temu, bez pristrasnosti, dramatizacije i licemerja. I naravno, da sve to režiserski i vizuelno bude kvalitetno i jedinstveno. "Zimina" nije film fokusiran samo na životinje. Spontano nam daje uvid i u tragični status seljaka, kao i našeg stočarstva/poljoprivrede generalno. Omogućava sagledavanje šire slike i daje dovoljno elemenata gledaocu da pronađe dublji koren žalosnih stvari koje na platnu posmatra.

Problematika se odmotava samostalno, kroz priče i mišljenja različitih odgajivača, seljaka, biznismena :), stručnjaka za stočarstvo i veterinara. Situacija onih o kojima se govori, a koji sami nemaju glasa - svinja - verno je predstavljena snimcima njihovog života i smrti. Izuzetno je dobro što se ni jednom od tih momenata ne daje veća težina od realne - dakle, fokus nikao nije na nasilju i klanju, ali ono se ne gura u drugi plan radi eventualnog komfora publike. Nema crno-belih pretpostavki i nema favorizacije. Još jedna bitna stvar, koju je sam autor Mladen Kovačević podvukao u razgovoru posle filma - nema antropomorfizacije životinja. Dakle, nema drame, nema nagoveštaja ili pokušaja rekonstrukcije toga kako svinje percipiraju svoju patnju, nema tužnih violina, samim tim - nema prostora za emotivnu manipulaciju.

Ako izuzmete članove filmske ekipe i njihove prijatelje, broj "samovoljnih" posetilaca je bio prilično mali. Pošto je većinu verovatno odbilo upozorenje da film sadrži nekoliko brutalnih scena, red je da i one dobiju koji red teksta. Scene svinjokolja čine kvantitativno mali deo filma. Snimci su potpuno sirovi i nemontirani - fiksni ugao, bez promene kadra, od početka do kraja. Bez trunke šminke, bez dodavanja ili oduzimanja. Ovo vas faktički čini svedokom događaja i ne ostavlja prostora za pomisao "pa možda nije baš tako (strašno) kako izgleda". Jesu uznemirujuće, ali kako da nasilna smrt ne bude uznemirujuća? No, očigledno da je mali broj ljudi sposoban da pogleda u oči svojoj hrani. Potiskivanje je već odavno najbolji prijatelj naše vrle civilizacije...

U moru novijih dokumentaraca kod kojih je jednostranost uzela toliko maha da se graniče sa propagandnim filmovima (najbolji primer je Oskarom nagrađeni The Cove), ohrabrujuće je videti da dotični trend nije uticao na ovo ostvarenje. Iako se u tekstu moja malenkost fokusirala mahom na svinjske muke, ovo je izuzetno kvalitetan film, vredan za videti zanimala vas dobrobit životinja ili ne. Jer, na kraju krajeva, "čovek je ono što jede".

(ovo je zapravo jedan od aktera filma i učesnika diskusije)

Prenerazila se zimina

U okviru festivala dokumentarnog filma Beldocs 2010, u nedelju 18. aprila (18:30h) u Jugoslovenskoj kinoteci, premijerno će biti prikazan dokumentarac pod nazivom "Prenerazila se zimina". O čemu se radi možete pogledati na flajeru:

Nemojte ovo shvatiti kao generalnu preporuku - kvalitet filma mi je nepoznat. Ali preporuka važi vezano za samu temu - svakako je intrigantno pogledati srpski dokumentarac o tradicionalnoj četvoronožnoj konzumaciji - domaćoj svinji i svakodnevnom odnosu prema njoj. Takođe, nije toliko čest slučaj da se neko na domaćem terenu pozabavi temom vezanom za dobrobit životinja na ovaj način. Razlog više da zavirite u salu Kinoteke.

Zanimljivo će biti videti kako je obrađen "mit o našem seljaku". Šta pod pojmom podrazumevam? Veći deo ljudi koji konzumiraju meso (i ja spadam u dotičnu kategoriju, da ne bude zabune), a sa kojima sam razgovarala o tome da li uopšte znaju: 1) kako se životinje na farmama, malim i velikim, obično tretiraju 2) čime se sve tretiraju (antibiotici, hormoni, toksini i aditivi u hrani), odgovorili bi obično nešto poput: "A ne, kod nas nije tako, životinje naših seljaka žive prirodno i slobodno". Hm...

Mislim da bi svako ko upotrebljava meso u ishrani (osim ako nije hipersenzitivan) trebalo da pogleda neki video zapis o tome odakle i na koji način ono dolazi do naših tanjira i da li u postupanju sa životinjama postoji prostor za poboljšanje. To je deo odgovornosti koja dolazi sa eksploatacijom drugih živih bića. Ništa nije besplatno, a dugujemo im bar to da ne živimo u poricanju.

ARBOURETUM

"Arboretum" je naziv za botaničku kolekciju živog drveća, "drvenastu botaničku baštu".

A Arbouretum je jedan izuzetno drag bend iz Baltimora, koji se po senzibilitetu svoje muzike sasvim lepo slaže sa, u isto vreme, raskošnom i jednostavnom lepotom drveta. Sa njegovom toplinom.

Odlikuje ih fuzija jednostavnosti američkog folk zvuka + sposobnosti vožnje tople, psihodelične i po malo post rock gitare. Kada na sve to dodate mek, ali postojan vokal, dobijate savršen dodatak uz šuštanje prolećnog i letnjeg lišća krošnji.

Takođe, frontmen benda - gitarista i pevač David Heumann, osim gitarom svoje prste često upošljava i različitim fotoaparatima - a mnogi od njih su mome srcu drage toy/low-tech/low-end "mašinerije". U njegovoj galeriji, činjenica je, ima žita i kukolja, analognog i digitalnog... Heumann je posebna vrsta foto-entuzijaste čije su fotografije daleko od onga što bi većina nazvala "kvalitetnim". Ali nose jednu karakteristiku značajnu za našu priču o Arbouretumu - postoji neka gotovo metafizička veza između atmosfere fotografija i muzike koju Heumann stvara. Nepretecioznost, nenametljivost. Sličan sneni senzibilitet. Osećaj.

Tvrdnja je možda dokaziva i njihovom povremenom upotrebom:

Zašto bi bilo ko želeo da dobije mutnu, prosvetljenu i na još mnogo načina nesavršenu fotografiju, kada, u doba vrtoglavog tehnološkog napretka, digitalnim putem možete dobiti fotografiju "stvarniju od stvarnosti"?

Zato što je stvarnost individualno pitanje, a u momentu nikada ne vidimo jednu scenu baš onakvom kakva jeste. Obojena je zavisno od nas i našeg raspoloženja.

Tu je i specifična nestvarna, nefokusirana atmosfera koju uobličuju jeftini plastični aparati, kao što su Holga, Diana, kao i mnogi drugi "krševi" koji nisu imali komercijalni "povratak na scenu". Tu je i zrno fotografskog filma, koje daje specifični izgled, "lični pečat" fotografiji sa negativa i koji ni jedan digitalni proces ne može verno reprodukovati. A tu je i tračak nostalgije, pogrešni tonovi na fotografijama koji nisu delo digitalne manipulacije i koji sa sobom nose dašak nekih proteklih era... kada je svet izgledao za centimetar dalje od ivice propasti, čak i ako je realno ka njoj jurio. Možda je to upravo ista melanholija koja često izbija iz muzike Arbouretuma...?

Links:

arbouretum myspace

arbouretum blogspot

d.heumann@Flickr

Slinkachu's Little People

(english info below)

Ako se zadesite Londonu i odjednom ispred sebe ugledate minijaturnu manifestaciju paralelnog univerzuma - nekoliko milimetara visokog čovečuljka koji je ustrelio bumbara, ne mnogo veći čamac koja plovi po barici prosutog mleka ili u oluku skriveni striptiz klub, velika je verovatnoća da ne ludite i da ništa nije pobeglo iz nekakvog "portala" nastalog LHC eksperimentima.

Londonski umetnik Slinkachu koristi u očima mnogih potpuno obična mesta i objekte - sitno smeće i ulične elemente - da stvori scenografiju za svoje (primereno nazvane) Male Ljude. Ovim minijaturnim street art instalacijama Slinkachu želi da reflektuje usamljenost i melanholičnost života u velikom gradu, ali i da intrigira sugrađane i podstakne ih da, doživevši iznenađenje instalacijom, postanu svesniji svog okruženja. Svoj rad dobro i propisno dokumentuje obično serijom fotografija, koje nam omogućuju da sagledamo prvo detalje, a na kraju realnu proporciju Malih Ljudi i njihovih aktivnosti. Čovečuljci su, inače, figurice koje se koriste za makete vozova/železnica, ručno obojeni, modifikovani i smislom obdareni od ruke Slinkachua. Obiđite njegov zvanični sajt da bi ste saznali nešto više o ovom, ali i drugom interesantnom projektu - "Inner City Snail".

Slinkachu is a London-based street artist, who creates Little People, their little activities, and you could say, lives. He uses details from the streets to create a scenery on which his static show is executed. More (and more official) info:

Linkovi:

web site:

http://slinkachu.com/

blog:

http://little-people.blogspot.com/

http://innercitysnail.blogspot.com/