pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92
Kada živite u infrastrukturno zapuštenom gradu (u kom se pritom stalno nešto „dorađuje“), dobrim delom oguglate na sve što otpada, propada, osipa se ili curi. Ali na neke stvari čovek se nikad ne navikne do kraja. Nekad ovakve pojave postanu opasne po život i dobiju par redova u crnoj hronici. Većina jednostavno narušava vaš unutrašnji mir - raspadanje i razaranje umeju da izazovu iskonski osećaj nelagode. Službe zadužene da rešavaju ovakve probleme svakako postoje, ali ne rade uvek svoj posao. To se dešava u svim ćoškovima planete i ma koliko mi mislili da je „tamo daleko“ bolje i uređenije - uvek postoji kvart ili ulica čiji su problemi nekim čudom „nevidljivi“.
U Astoriji, severozapadnom delu Kvinsa (Njujork) ispod Hell Gate mosta, čak dve decenije bila je oštećena vodovodna cev koja se izlivala na trotoar u prečniku od desetak kvadratnih metara. Prizor je toliko postao deo pejzaža da je dobio i ime - „Ološ-reka“ (Astoria Scum river). U toplijem delu godine "reku" su ukrašavali žabokrečinu i vonj, što nije ništa u poređenju sa činjenicom da se zimi čitavo „korito“ zaledilo, predstavljajući izuzetno opasnu površinu za hodanje. Da stvar bude još bizarnija, ne radi se o zabačenom ćošku, već o veoma prometnom delu trotoara. Pošto su lokalne vlasti pokazale apsolutnu letargiju u odnosu na problem, neko je rešio da preuzme stvar u svoje ruke, ne čekajući potrebne dozvole. Tako je nastao ovaj „gerilski“ projekat.
Jason Eppink - nekonvencionalni umetnik koji se bavi „urbanim transformacijama, brzim prototipovima, estetskim intervencijama i neovlašćenim hepeninzima“, u saradnji sa uličnim umetnikom iz Toronta Posterchildom, konstruisao je most preko Ološ-reke. I to bez ikakvog budžeta, od recikliranih materijala: dasaka stare radničke klupe, odbačenih štafova i metalne ploče za električne komponente. To je bio novogodišnji poklon stanovnicima Astorije ne bi li svakodnevno mogli da savladaju prepreku bez opasnosti. Nekome je ipak stalo.
Most je izazvao oduševljenje Njujorčana i zaista su hodali preko njega - čime je ispunio svoj zadatak. Ali nije privukao samo pažnju onih koji su ga koristili. Postavljen je 30. decembra 2009, a već 27. januara 2010. po nalogu gradskih vlasti otpočeli su radovi na havarisanoj cevi. Napokon su naterani da nešto preduzmu - trebalo im je 20 godina i jedna pametna i odvažna ideja. U martu su radovi završeni, a mostić Ološ-reke je ostavljen na ulici. Ko zna, možda je sada u nekoj novoj plemenitoj misiji.
Što se naših gradova tiče, možda primer Ološ-reke može da posluži kao inspiracija. Sezona erkondišna je gotova, ali za sledeću bi bilo fino da neko konstruiše tende od starih kišobrana, a zatim ih postavi iznad trotoara, na zgrade stanara previše bahatih da obrate pažnju na koga kaplje voda iz njihovih klima uređaja.
