Nedelja kod Štajge (Migracije I)

foto: A. Trifunović, Buka

Vrelina. Gužva. Što zbog suše, što zbog prometa, trava opstaje samo u tragovima. Negde pročitah da ih je juče rekordan broj oko stanice. Preksinoć sam bila tamo.

Na tlu praktično više nije bilo slobodnog mesta. Vruće je, pakleno vruće kao i svuda. Odrasli uglavnom odmaraju, deca trčkaraju. Uprkos količini ljudi, nema neprijatnog mirisa, kao što svako ko je posećivao besplatne festivale (npr. Birfest) već instinktivno očekuje kada vidi veliku masu na zelenoj provišini.

Iako ih je više nego ikad, iako je temperatura u 8 uveče 35-6 stepeni, nema cisterne za vodu. Nema toaleta. Te večeri (do pola 9) ni jedna služba nije bila da očisti kante ili pokupi otpatke za zemlje, koji se neminovno skupi kad su sve kante prepune.

Obazrivi su, ne galame, ponašaju se kao svaki pristojan gost. Pitam se kako bi se ponašala grupa "domaćih" kojima silno smetaju izbeglice, da se nađu osuđeni na sopstveni park bez besplatnog WC-a? Pa rešavali bi potrebe gde stignu. Oni koji mi ne veruju neka osveže pamćenje uspomenom na spomenute festivale.

Drugarica mi kaže da plaćaju toalet na stanici, ili po lokalnim fast-fudovima kupe nešto da jedu. Ako sam dobro razumela, dešava se da plate korišćenje toaleta i pored toga što su kupili klopu.

Foto: Mondo/ Stefan Stojanov

Postoji nekoliko razloga zašto je potpuno neverovatno što niko ovim ljudima nije omogućio toalete u parku:

• S obzirom da su prinuđeni da kupuju sve i to rade u regularnim prodavnicama i restoranima izbegli pune gradsku i državnu kasu kroz inkasiranje pdv-a (doduše, kao sasvim realnu vidim mogućnost da su dobra prilika da se ne otkuca račun, što nije njihov problem). S obzirom da sve plaćaju, iz budžetske perspektive oni su turisti. Za novac koji ostave makar zaslužuju besplatan toalet.

• Svi (izbeglice, beograđani, država) imaju isti sanitarni interes, a izlišno je potencirati da toaleti u tome pomažu. Jer možda se nekome ne uklopi u egzodus budžet da svakodnevno plaća toalet, pa možda bude prinuđen da se snađe. Za goste to je rizično i ponižavajuće, a nema potrebe isticati da nije radosna zgoda ni za domaćine. Letnji period je idealan za širenje stomačnih infekcija, koje ako se pojave u većem broju neće ugroziti samo "njih".

• Trebalo bi da postoji moralna obaveza ljudskog tretmana izbeglica. Trebalo bi da postoji i verska svest o pomoći u zemlji gde se 95+% ljudi popisuje kao pravoslavno (za SPC problem izbeglica intrigantno ne postoji, uprkos tome što su na Bliskom istoku stradale hiljade i hiljade hrišćana, često na najbrutalnije načine). 

• Ako je u pitanju strategija nepokazivanja gostoljubivosti "za svaki slučaj" - da li je iko dovoljno blesav i zaluđen da misli da će čovek odlučiti da ostane ovde zato što postoji *ebeni Toi Toi?!

Ni cisterna sa pijaćom vodom ne bi bila na odmet po ovoj vrućini. Neki od gostiju nisu previše upućeni na javnu česmu u parku - možda su upozoreni da ne piju vodu sa česmi (što ima smisla, s obzirom na broj česmi sa neispravnom vodom po Srbiji), možda im je samo neprijatno. Zaista je deprimirajuće da dok pokušavate da podelite dve litre limunade na četrdesetak duša čujete devojčicu kako kuka "Water, water!"

Ne govorimo o smeštaju, luksuzu, krovu nad glavom, ručku (iako bi bilo lepo da govorimo i o tome). Govorimo o vršenju nužde. O čaši vode. Da li je to previše?

Postoji još jedna zanimljiva dimenzija problema parka kod štajge. Bezmalo svi empatični članci koji pozivaju na milost prema migrantima očekuju isključivo od grada da se pozabavi njihovim problemima.

Čekajte malo.

Gde su dežurne organizacije za ljudska prava sa svojim nemalim budžetima, inače veoma spremnih da pljunu na svako nepoštovanje ljudskih prava na lokalu? Posle usputnog primećivanja u tekstovima kako država ovako ili onako postupa sa pridošlicama (kao što postupa), zašto se ne organizuju da im makar povremeno namire osnovne potrebe? Da ih pogledaju u oči?

foto: vestinet.rs

Ipak, njihov rad uglavnom finansira Evropa, odnosno samozvana Evropa udružena u EU. A ona ove ljude ne želi. Ona diže zid u sred svoje teritorije da u jalovom pokušaju da ih spreči da prodru u njenu "srž", tačnije u povlašćene, vlastelinske države (Grčka, Bugarska, Rumunija takođe su članice EU, ali su se bez obzira našle s one strane NATO žice). Ona im okreće leđa, a isto očekuje i od nas, uz obezbeđivanje "moralne pobede" time što će nama i ostalim vazalima udeliti koju vaspitnu na račun tretmana nepoželjnih ljudi. Ali uprkos po kojoj ćuški, EU i Srbija napokon su složne u poruci "Ne želimo vas".

Stanari Despota Stefana 68b sa izbeglicama (24 sata)

Na kraju ko pomaže? Obični građani. Podstaknuti samilošću, savešću, osećajem pravde, verom, ideologijom ili kombinacijom navedenog. Oni su ti koji od svojih malenih kućnih budžeta kupe kilo voća, vlažne maramice, crni čaj. Koji vide da je majkama u egzilu strahovito bitno da im deca unesu neki vitamin i da budu čista. Koji misle na ljudske potrebe ovih ljudi.

Preksinoć je bio moj drugi put u okviru (prilično) redovne vikend akcije pomoći migrantima. Svako pomogne u skladu sa vremenskim i materijalnim mogućnostima. Ali pomoćnika je malo, a onih kojima je pomoć potrebna je dobro. Marfi se dobro slaže sa ovom vrućinom, pa je uz rekordno veliki broj izbeglica bio, bar početkom večeri, rekordno mali broj donacija.

I tu dolazi do izražaja čitava tragedija, kada se grupa od 30-40-50 ljudi - uglavnom dece kojima pomažu roditelji - gura da dobije sezonsko voće kao da je u pitanju zlato. I vidi se da većina njih nije na to naviklo - ima ih siromašnih, ali najviše ih je "srednjih", prosečnih ljudi osiromašenih i unesrećenih ratom i haosom, semenom uništenja koje je posejao upravo savez zemalja čijih granica žude da se dokopaju.

Iako je situacija bila adrenalinska i haotična, moram da napravim odstupnicu jednom paralelom: pre nekoliko godina kada je je japanska ambasada besplatno delila sadnice japanske trešnje na Trgu, ne-gladni, ne-žedni, obučeni odrasli ljudi su se tukli da bi dobili nešto džabe. 

Zamislite sebe kako se nalazite pod otvorenim nebom. Još ste daleko od svoje destinacije i nema garancije da ćete uspeti iz prvog puta, da nećete moći da počinjete iz početka. Svaka para vam je važna, a sve vam se naplaćuje. Držite dete za ruku i pomažete da među gomilom drugih dođe do jedne od petnaestak malenih voćki. Do jedne male čaše hladne limunade na ovoj vrelini. A usta ima na stotine, samo tog dana, u tom trenutku. Stotinama prethodnog dana nije imao ko da da čak ni tu mrvicu.

Par tinejdžera se izguralo da uzme nešto, ali osim njih sve je otišlo manjoj deci. Dok je gužva bila manja, ponudila sam čašu limunade jednoj od majki. Odbila je, znajući da će čaša onda otići drugom detetu.

foto: No Border Serbia

A mi imamo luksuz da se mrštimo ako nam dete pojede samo jednu voćku dnevno, a ne preporučene dve voćne užine. Prejedamo se i nalivamo preko mere i stvarima koje naše telo apsolutno ne hrane. Ne treba nam snage za neizvesni put dug hiljadama kilometara, a krov nad glavom, tekuću vodu i toalet uzimamo zdravo za gotovo.

Mi ne razumemo koliko smo privilegovani u odnosu na najveći broj stanovnika ove planete, ljudi isto koliko smo vi i ja.

Ali nepravda je neodrživa i stvari će se izjednačiti, organizovano ili spontano, mirnije ili nasilno. 

U jednom članku jedan od izbeglica primećuje da ga ih se domaćini "pomalo plaše". Mislim da se ne plaše njih konkretno koliko onoga što simbolizuju, što svedoče. Rat. Izbeglištvo. Siromaštvo. Bezizlaz. Dokaz da je naša beda daleko od najgore - uvek može gore. Upravo zato su mnogi isprovocirani pristojnom pojavom izbeglica. Da, oni se trude da budu normalno obučeni. Čak imaju i mobilne telefone! A mi volimo da mislimo da neko ko ima smarfon ne može da postane izbeglica. Želimo da previdimo i potisnemo koliko smo slični, i da nam je u očima "razvijenog sveta" namenjena ista sudbina"

Nikada ne znate kada ćete se i vi naći u nekom egzilu, pod vedrim nebom. Već ste, zajedno sa njima i mnom "sa one strane ograde". Ne znate da li ćete i kad ćete biti prinuđeni da se otimate za jednu malu petrovaču za dete. Sigurnost da i sami nećete morati da bežite može da se temelji jedino u potpunoj iluziji.

Makar zbog toga imajte srca, imajte razumevanja. A niko neće ostati da vam preotme posao zbog čaše osveženja i humanog piškenja.

Posmatrala sam kako jedan od izbeglica sa velikim rancem na leđima pita taksistu za cenu vožnje od jednog hotela do stanice. Čula sam priče kako ih naši taksisti često šikaniraju i deru. Ali ovaj taksista saopštava cenu ne veću od one koju bi saopštio meni. Bacaju "kosku" jedan drugome, bratski, uz široke osmehe. Grupa kreće. Raduje me što čak i u beznađu nečije srce zablista.

Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh i ne napojiste me.

Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odenuste me; bolestan, i ne posjetite ste me.

Tad će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna i žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici i ne poslužismo ti?

Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste.

(Jevanđelje po Mateju 25: 42-45)

No Border Serbia blog - najave akcija, izveštaji, preporuke za donacije, ispovesti migranata.
FB događaj (koji se apdejtuje za svaku predstojeću akciju)
Reprotaža (24 Sata) o velikodušnim i samoorganizovanim sugrađanima iz ul. Despota Stefana
Fotoreportaža iz parka (Aleksandar Trifunović)
Ima par zanimljivih priloga i na Slobodnoj Evropi, ali ne bih je citirala dok ne promeni ime u ispravno "Tvrđava Evropa".

The Fairy Tale

Your mom tells you a story before you go to bed and you believe it. She tells you that you can be anything you want to be when you grow up. She says that you are a unique and valuable individual and that you are to never forget it. She says that you are very lucky and the world is your oyster. And she is right. You live in an exceptional time. You will travel greater distances in a single day than most people only a century ago traveled their entire lives. You will have food choices that English kings and Ottoman princes couldn’t have imagined. You will casually fl ood your system to the point of illness with sugar, once the currency of the world and the prize of empires. You will live longer than any generation before. Your wardrobe will contain cloth from what was once beyond the reaches of the greatest civilizations. Broken bones won’t render you a cripple. If you were born a girl you can become a boy. If you were born a boy you can become a girl. You can break tradition without death. You can upgrade your biology and change your organs. You can assume any identity you wish. Her words comfort you into a wonderful sleep. She is careful not to explain that this oyster isn’t for all the children of the world or that such good fortune is making the Earth sick.

That would ruin the story.

—Darren Fleet

Jelka Borić - R.I.P

Novogodišnja čitulja, deceniju stara, ali i dalje validna.

Osim onih koji svake godine bivaju iznova ožalošćeni masakrom jelki (tačnije smreka, u većini slučajeva), postoji još jedan gorući problem. 

Identitet Jelke Borić.

Na ovim prostorima, "običaj" unošenja jelke za dolazak kalendarske nove godine je nametnuta pseudo-tradicija, stavljena van svog originalnog konteksta u jedan drugi, usiljen i veštački. 

Među drevnim paganskim običajima nekih severnih naroda postojalo je unošenje zimzelenog drveta u dom ili hram, radi proslave zimske kratkodnevnice. Iz toga izvedeno ili ne, kod protestanata i katolika postoji "Božićno drvce". Dakle, do našeg novijeg doba "Novogodišnje drvce" ne postoji - nije utemeljeno ni u jednoj tradiciji, baš kao ni sam praznik kalendarskog dolaska nove godine. 

Što nas dovodi do zaključka. "Srpska novogodišnja jelka", baš kao sam i "novogodišnji praznik", jeste samo nesrećni spoj (krvavog) zabranjivanja proslave Božića pod komunizmom i (krivog) štrpkanja tuđih običaja. Dakle - ništa dobro, niti kakav povod za veselje. A masakar (smreka) usled nametanja novih, lažnih običaja nažalost može imati veoma mučnu simboliku za naš narod...

Više interesantnih informacija o poreklu "Božićnog drvceta" možete pročitati ovde.

P.S. Nema mnogo svrhe da pokušavate da pristupite adresi drvo.org, jer sada pripada nekoj stolarskoj radionici.

Šta je sajt svojevremeno sadržao... ne znam. Za neke to beše mračno pre-internet doba... :>

Zastarelost

"Priča o telefonu" i drugim hiper-prolaznostima

"Cell phones", Chris Jordan, 2004

Poslednja igra Molleindustrie, izdavača video igara o kom je već pisano ovde, zove se “Phone Story”, a namenjena je upravo smartphone platformama. “Phone Story je edukativna igra o mračnoj strani vašeg omiljenog smartfona. Pratite putovanje vašeg telefona oko sveta i borite se protiv tržišnih sila u spirali planirane zastarelosti!”

 

Zanimljivo je da je igra vrlo hitro povučena iz Appleovog AppStore-a. Sada je dostupna za Android, a Molleindustria tvrdi da svoj deo profita od igre preusmerava organizacijama za borbu protiv korporativnih zloupotreba.

Pri čitanju priče o igri i njenoj pozadini, posebno pažnju mi je privuklo poglavlje “Obsolescence” - “Zastarelost”. U suštini je odlično složen kratak tekst o svim vidovima konzumerizma, koji može stajati potpuno nezavisno u odnosu na “Phone Story”, kao i na industriju telefona i elektronike uopšte. Samo ga, uz mala prilagođavanja, primenite na bilo koju granu proizvodnje i bilo koju liniju vaših omiljenih proizvoda, i nadam se da će vam biti jasno.

Tekst je preveden sa stranice:

http://www.phonestory.org/index.html#obsolescence

...gde ga možete čitati u originalu

Kada ste kupili taj telefon, bio je nov i seksi. Čekali ste na njega mesecima. Dokazi njegove mučne prošlosti nisu bili vidljivi. Da li vam je stvarno trebao? Naravno da jeste. Mnogo novca je potrošeno ne bi li vam se usadila ta  želja. Tražili ste nešto što će signalizirati vaš status, vaš dinamični stil života, vašu jedinstvenu ličnost. Baš kao i svi ostali.

Koren želje za najnovijim i najinteresantnijim gedžetima leži u našoj potrebi da budemo društveni i komuniciramo sa drugima. Međutim, u procesu kupovine novog telefona dešava se mnogo više od toga što je vidljivo na prvi pogled.

Profit u tehnološkoj industriji zavisi od stvaranja novih modela veoma brzo. Kompanije koriste planirana i percipirana zastarevanja da vas povuku u kupovinu. Planirana zastarelost (“planned obsolescence”) je poslovna strategija u kojoj je zastarevanje proizvoda (proces kojim predmet postaje zastareo, suvišan - staromodan ili neupotrebljiv) planirana i ugrađena u njega još od samog začeća koncepta. Ovo se radi da bi u budućnosti potrošači osećali potrebu da kupe nove proizvode i usluge koje proizvođač iznosi kao zamenu za stare. Zapažanje zastarelosti je proces pomoću kog kompanije kroz proizvodnju novih modela, čine da vaš telefon deluje kao da je izašao iz Kamenog doba. Strategiju možete primetiti na delu kada novi modeli istog telefona izlaze u jednakim vremenskim razmacima, ohrabrujući vas da kupite taj NOVI model, koji je elegantnije dizajniran i ima čak DVE kamere, itd.

Takođe, ulogu igraju i društvena percepcija i stvaranje potrebe. Telefoni i gedžeti su postali preovlađujući u svakodnevnom životu, na televiziji, u umetnosti, u marketingu, kao i u razgovorima. Ovo stvara podsvesnu ideju da gedžeti jesu neophodni, zapavo, da prosto JESU. Naravno da čine život život lakšim i stvaraju neverovatnu umreženost, intenzivniju sada nego u bilo kom trenutku istorije, no (ironično) potrošna elektronika se stvara uglavnom u nerazvijenim delovima sveta. [Proizvođači] Imaju globalne lance snabdevanja koji ne donose kvalitet života, povezan sa proizvodima, svojim karikama.

Količina novca koja je potrošena na reklamiranje i čistu sveprisutnost proizvoda (gedžeta) pomaže u prikrivanju njegove mučne prošlosti, lanca ekspolatacije i indukovanja Želje, koja čini opstanak gedžeta mogućim. Za mnogo potrošne elektronike može se reći da je “dizajnirana za deponiju” - po tome što je namenjena za veoma kratkotrajnu upotrebu, pre nego što bude zamenjena i bačena u smeće.

Više informacija:

The secret of superbrands (“Tajne superbrendova”) - serija u produkciji BBC3

Planned Obsolescence: how companies encourage hyperconsumption (“Planirana zastarelost - kako kompanije ohrabruju hiperpotrošnju”) - članak na owni.eu

The anti-economy (“Anti-ekonomija”) - isečak iz “Zeitgeist: moving forward”


Šta može da se učini?

• Proizvodi mogu biti dizajnirani za sharing (slobodnu distribuciju). Digitalne tehnologije mogu da ohrabre saradničku potrošnju.

• Zastarelim kompjuterima može se dati nova svrha i njihov životni ciklus se može produžiti korišćenjem manje zahtevnog open source softvera.

• Slobodni harver i distribuirana proizvodnja mogu zameniti nasledno neodrživi model inovacija koji praktikuju visokotehnološke korporacije.

Izvor: Molleindustria / Phone Story

 

P.S.

Eksploatacijom mineralnih sirovina (i ljudi) za industriju telefona bavi se i dokumentarac “Krv u mobilnom” (Blood In The Mobile).

A za distopičnu viziju potrošnje ljudi radi potrošnje dobara, apsolutna preporuka za George Lucasov debi film THX 1138

Snaći se, te naći :)

Fotografija u slobodnom padu

Originalno objavljeno 15. avgusta 2011. na Kulturi B92

Ima li „stock fotografija” dušu?

Osim što je tu radi zadovoljavanja vizuelnih potreba, lepota fotografije je u njenoj sposobnosti da komunicira sa postmatračem - da ispriča priču i prenese osećaj pomoću svojih motiva, kompozicije i atmosfere. Najboljim, antologijskim fotografijama prosto uspeva da zabeleže duh osobe ili situacije - figurativno govoreći, kao da nije toliko besmisleno što su se različita plemena plašila da će im fotoaparat ukrasti dušu.

„Migrant Mother“, Dorotea Lang, 1936.

Naravno, zadaci fotografije su se menjali kroz vekove i decenije. „Istorijski portfolio“ u prošlosti se uglavnom sastojao od umetničkih i dokumentarnih fotografija, sa specifičnom atmosferom i porukom (primer: „Migrant Mother“, 1936). Razvoj savremenog marketinga u drugoj polovini XX dodao je i komercijalnu fotografiju u svim svojim formama, a posledično i početak fotografske hiperodukcije. Digitalno doba donelo je različite vidove foto-manipulacije i potpuno novih estetskih standarda.

Dva poslednja navedena poglavlja istorije fotografije, udružena sa internetom, stvorile su „monstruma“ koji nas vreba na gotovo svakoj štampanoj ili web stranici, sa bilborda i oglasa i iz frižidera. Konstantno nas posmatraju hladne oči sa neke od brojnih stock fotografija.

Stock fotografije su namenski snimljene za prodaju tj. licenciranje klijentima kojima je neophodna fotografija za određenu namenu, a ne prolazi im se kroz sve što podrazumeva unajmljivanje fotografa. Ne radi se o novosti - prva stock agencija osnovana je još 1920. godine. Tokom XX veka, stock se dobrim delom sastojao od neobjavljenih dela profesionalaca. Naravno, „profesionalno“ ne podrazumeva i „sa ukusom“. Setite se samo svih onih užasnih fotografija „zaljubljene dece“ na čestitkama, foto albumima i ostaloj papirnoj galanteriji.

Revoluciju na polju stock-a donose digitalni aparati i internet distribucija. Sveukupno pojeftinjenje bavljenja fotografijom donelo je veći broj foto-amatera, voljnih da zarade brzu kintu kroz povoljno licenciranje komercijalnih fotografija. Ovo je omasovilo stock fotografije, a i jako oborilo njihovu cenu. Brojni su fotografi koji su svoj fokus pomerili isključivo na izradu stock-a, jer tako mogu da računaju na sigurnu i relativno konstantnu zaradu. Sistem funkcioniše - naravno da je mnogo lakše uplatiti par dolara na nekom stock sajtu nego baktati se sa fotografom, ili (nedaj Bože) idejama.

Posledica je to što smo prinuđeni da konzumiramo desetine, ako ne i stotine ovakvih fotografija dnevno. Razloge zašto to može biti mučno za vaš vizuelni aparat i nervni sistem možemo potražiti u osobinama prosečne stock fotografije.

Ona je potpuno sterilna - svi karakteri i objekti su postavkom i obradom dovedeni do najvećeg mogućeg nivoa bezličnog „savršenstva“. Lica su bez bora i pora; zubi se bele; linije su prave; boje su zasićene do neprirodnosti. Osvetljenje je ravnomerno i ne ostavlja prostor za bilo kakvo poigravanje. Motivi su bolno stereotipni - korporativni život se uvek oslikava odelima, kravatama i fasciklama, „ljubav“ pseudo-nežnošću i srcima, a „ekologija“ biljkom koja niče u šaci zemlje.

Ono što je ipak najneprijatnije je depersonalizacija ljudskog bića. Svi modeli imaju iste staklaste poglede i grčevite osmehe, bilo da su obučeni kao zidari, plesači ili marketing menadžeri. Ako pak pokazuju neku emociju, ona je karikaturalno stereotipna. Osoba na slici nije „osoba“, već stvar, figura - neprirordnija od voštane, jer u toj branši bar nema post-produkcije.

Da ne preterujemo, osnovna namena stock fotografije je vrlo jasna, svedena i banalna, pa je takav i proizvod. Problem je što je prisutna i tamo gde ne mora da bude - npr. na ličnim sajtovima, profilima, u publikacijama... Toliko je sveprisutna i toliko nam se zavukla pod kožu da mnogi novi fotografi formiraju svoj umetnički izraz upravo prema njima, puneći svoje galerije serijama „savršeno“ ispeglanih, bezličnih i bezdušnih fotografija.

Indijanci su verovali da fotografija ima sposobnost da ukrade dušu. Stock fenomen ima potencijal da ukrade dušu samoj fotografiji i za sada ga vrlo uspešno ostvaruje. Srećom, popularnost Creative Commons licenciranja raste i mnogi veliki foto-serveri (npr. Flickr) omogućuju jednostavnu pretragu CC sadržaja. Tu možete pronaći dobre i loše fotografije obične ili neobične, ali svakako ljudskije.

Mada, možda je monstruozna izveštačenost stock-a ipak bolje kolektivno ogledalo našeg sveta?

Izvori fotografija: http://www.freedigitalphotos.net/ 

http://relationshipdevelopment.com.au/contact/

Molleindustria - igre bez srećnog kraja

Stereotipni pogled na video igrice je da su one sredstva za ubijanje vremena, uljuljkivanje u fiktivne svetove, bezbedno konzumiranje nasilja i karta za vašu vožnju u epidemiji gojaznosti. Veći deo moderne „blokbasterske“ igračke industrije se sa svoje strane prilično potrudio da taj stereotip ustoliči, nenamerno doduše. Komercijalnost (pre)često prevladava nad inovacijom i kreativnošću.

Ipak, postoje programeri, animatori i drugi entuzijasti koji ni ne pokušavaju da se dodvore velikim korporacijama i pravljenje igrica vide kao mogućnost za nepatvoreno kreativno izražavanje, kako u vizuelnom, tako i u konceptualnom smislu. Ovi posvećeni pojedinci čine indie games scenu. Da, baš kao što postoji nezavisna muzička i filmska scena, postoji i igračka! Pre svega zbog obično malog broja ljudi koji radi na njima, ove igre vas neće zabljesnuti zverskom 3D grafikom, ali su dragocene jer čine buket slobodnih ideja i svežeg dizajna. Većina je urađena u Flash-u i možete ih igrati u svom web browseru.

Ponekad postoji i dodatni element u igri ­- u koncept utkana i edukativna komponenta ili jasna poruka. U slučaju sajta Molleindustria, socijalne i političke poruke su više nego jasne, a često i prilično provokativne.

Igrice su takođe viđene kao jedno od oružija industrije zabave - jedne od najdragocenijih alatki pasivizacije ljudskog društva. Lako dostupna i beskrajna virtuelna zabava bilo kog oblika omogućava da se ljudi mentalno umrtve umesto da razmišljaju kako realno promene svoj život i okolinu na bolje. Ekipa italijanskih programera, umetnika i dizajnera okupljenih pod imenom Molleindustria zadali su sebi zadatak da otmu oružje mašinerije i okrenu ga protiv nje same.

Ovo stanovište je detaljno objašnjeno u „Introu“ (About sekciji sajta). Molleindustria „veruje da se slogan „Ne mrzite medije, postanite mediji“ odnosi i na ovaj medij (video igre). Možemo osloboditi video igre od „diktature zabave“, koristeći ih da opišemo goruće socijalne potrebe i da izrazimo naša osećanja ili ideje baš kao što to činimo kroz druge forme umetnosti“.

„Oslobodioci igara“ uglavnom se bave aktuelnim kontroverznim društvenim temama, bilo da se radi o izrabljivačkoj strani kapitalizma, slobodi informacija, seksualnosti, zataškavanju pedofilije među katoličkim sveštenstvom ili aferi Wikileaks.

Bez posebnog redosleda, izdvojila bih par interesantnih radova iz Molleindustria kataloga:

TurboFlex - U već problematičnom XXI veku organizacija ljudskih resursa zahteva ozbiljnu reformu - previše se novca rasipa na angažovanje radnika, njihova prava i njihovo blagovremene premeštaje na nova radna mesta. Zaboravite na agencije i zadruge - pred vama je kompleksan sistem cevi koji će vašeg malenog radnika premeštati po potrebi sa jedne šljake na drugu u roku od nekoliko sekundi. Vremenom umor raste, tempo postaje sve sumanutiji, a svaka greščica vam se beleži - sve dok ne stignete do neminovnog prosjačkog štapa. Tako ste kompletirali bogati životni ciklus jednog „fleksibilnog radnika“.

McDonald’s Videogame - Ovo je jedan od najpoznatijih projekata Molleindustrie. Kao čelnik McDonaldsa bićete u prilici da se okušate u vođenju kompletnog posla ovog multinacionalnog giganta. Radićete sve što je neophodno da bi posao cvetao - angažovati radnike, kontrolisati ekonomski rast, paziti da frižider uvek bude pun mesa... Krčiti prašumu da bi ste obezbedili pašnjake i posejali GM soju... Dodavati hormone i malo industrijskog otpada u hranivo za vaše buduće pljeskavice... Podmićivati političare, nutricioniste i lekare. Jer čovek mora da čini ono što mora da čini.

Memory Reloaded - Igra memorije u kojoj se istorijske činjenice, pogotovo one u kojima se kriju ključni razlozi globalnih kriza, menjaju u treptaju oka. Ili je to možda ipak do vašeg pamćenja, hm? Šta kažete, karta „Oslobodioca“ odjednom se pretvorila u „Teroristu“, a „Iračka nafta“ u „Iračko tajno naoružanje“? Mora da vam se učinilo.

Every Day The Same Dream - Svaki dan se budite, oblačite isto odelo, vozite se istim zakrčenim putem, stižete do svoje „radne kocke“ koja se nalazi među desetinama identičnih radnih prostora. Onda se opet budite i sve počinje iznova. Idete pravo. Ali šta se dešava kada odlučite da promenite nešto u vašoj dnevnoj rutini? Da li se možete premetnuti u neku novu, lepšu realnost? Odgovor je jedan i krije se na kraju ovog desetominutnog gejmpleja. EDTSD poseduje lepo stilizovanu crno-belu grafiku i intrigantan i neobičan koncept. Zbog ove kombinacije često biva okarakterisana kao „art game“ i to jedna od najboljih u toj kategoriji.

Igre nisu vremenski zahtevne, jer im je prevashodni cilj da vas zaintrigiraju i nateraju vas da se zamislite nad problemima. Često imaju jedini mogući ishod koji je prilično iznenađujući, a taj krajnji preokret je obično i krajnja poruka. I ne očekujte da vas ona razveseli - u „Moleindustriji“, kao i u realnosti, izopačene igre retko imaju srećan kraj.

http://www.molleindustria.org/

Krv u mobilnom

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Dokumentarac o nevidljivom crvenom sjaju vašeg telefona.

Sedmi Festival dugometražnog dokumentarnog filma „7 Veličanstvenih“ 25. januara 2011. otvorio je film „Krv u mobilnom“ (Blood In The Mobile), čiji je autor danski režiser Frank Piasecki Poulsen. Dokumentarac se bavi vezom između kompanije Nokia (i industrije mobilnih telefona uopšte), ilegalnih i haotičnih iskopavanja minerala u Demokratskoj Republici Kongo i građanskog rata koji pustoši zemlju već deceniju i po. Da li novac korporacija zaista finansira sukobe u kojima je 5 miliona ljudi poginulo i oko 300.000 žena silovano? I da li u krvavom kolu učestvuje i Nokia, kompanija globalno poznata po svojoj korporativnoj odgovornosti, etičkim standardima i brizi o životnoj sredini? Dok njeno čisto globalno lice sija kroz kampanje, film pokazuje svetu njeno naličije.

„Krv u mobilnom“ svakako jeste savremeni aktivistički dokumentarac - intenzivno se fokusira na problem, na percipiranu nepravdu, bez pokušaja ravnotežnog pristupa. Manipulativan je do određene granice, ali ne toliko da bi se mogao nazvati režiranim i neobjektivnim. Poulsen, koji je narator i aktivni učesnik filma, ne predstavlja samo sebe - tu je kao figura savremenog evropskog potrošača, svesnog i zadojenog konceptom korporativne odgovornosti, pa stoga i zabrinutog za etičku prirodu proizvoda koji koristi. Potrošač na početku ima poverenja u kompaniju, u njene izjave i u njeno navodno odgovorno ponašanje. On ne želi da pretpostavlja da je prevaren. Ali šta kada se pojavi crv sumnje? Za razliku od prosečnog korisnika mobilnog telefona, Poulsen je u mogućnosti da sam potraži odgovore i ode nekoliko koraka dalje - od sedišta Nokie, pa sve do Konga i kopova ozloglašenog rudnika Bisi (Bisie).

Sa jedne strane gledamo zemlju Trećeg sveta u rasulu - sa propalom infrastrukturom, stanovništvom ispod granice siromaštva i korumpiranom vladom. S druge strane, postajemo svesni činjenice da ta ista zemlja poseduje prirodna blaga koja želi čitav svet. Čudna kontradiktornost. Možda manje čudna ako uzmemo u obzir sledeću pretpostavku: da je Demokratska Republika Kongo stabilna i organizovana država, rude ne bi bile „okrvavljene“, ali upravo zato bi više koštale. Viša cena sirovine uslovljava višu cenu finalnog proizvoda, a to svakako ne bi povećalo konkurentnost Nokia telefona na tržištu, zar ne?

Scena blatnjavih i neopremljenih maloletnih rudara i njihovih do zuba naoružanih militantnih vršnjaka u Bisiju biva presečena kadrovima ultra-moderne zgrade sedišta Nokie. Staklo, metal, pedantno osoblje i potpuni komunikacijski zid prema ljubopitljivom Poulsenu. Svi koji poseduju bilo kakve relevantne informacije su baš u trenucima Poulsenovih poseta bili na misterioznim sastancima ili službenim putovanjima. Ironično, deluje kao da je bilo teže pronaći nekoga iz Nokije voljnog da da izjavu, nego probiti se kroz džunglu i razuzdane militante grupe Konga. Upravo ti pokušaji razgovora i jedva izmoljeni intervju u upravi Nokije predstavljaju najsimptomatičnije momente filma. Neverovatno je kako, kada se postave teška i suštinski bitna pitanja, korporacija izgubi svu svoju elokvenciju i počne da se služi klišeima kao što su „nada“, „optimizam“ i „teška globalna situacija“.

No nije stvar u dotičnom proizvođaču mobilnih telefona. Ne radi se o nekakvom satanskom izuzetku. Nokia je samo jedna karika u dugačkom lancu, ništa bolja i ništa lošija od susedne. Sam autor je u kratkom obraćanju publici pre početka projekcije izjavio: „Film sam mogao da snimim o bilo čemu - o cipelama koje nosim ili  o hrani koju jedem“. Sve se svodi na jedno - na mašineriju neo-kolonijalizma koja nemilosrdno melje svoje potčinjene. Njen spoljašnji sjaj potiče upravo od njihovog znoja i krvi. A „Krv u mobilnom“ je vrlo izvesno film zbog koga će se bar elektronska industrija ozbiljno preznojiti, a nadajmo se i još ozbiljnije zamisliti.

Više o „krvavim mineralima“, samom filmu i za njega vezanim akcijama možete pronaći na adresi: bloodinthemobile.org

Hipermarket OST

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Elvis je živ negde među rafovima...

Hipermarketi. Mesta gde možete jeftino kupiti sve što mislite da vam treba, pod uslovom da ste spremni da žrtvujete sate i sate života vrteći se po beskrajnim rafovima nakićenim akcijama, popustima, gratisima i nebulozama. Zdanja koja više liče na ogromne magacine nego na prodavnice predstavljaju Meku za džabolovce („bargain hunters“) - ljude koji potrošnju vide kao ekonomski ples, a uštedu kao njegov najelegantniji pokret. Štedeći dinar po dinar i gomilajući gratis proizvode ispunjavaju svoju životnu misiju. S druge strane, tu su zaposleni - potpuna suprotnost što se tiče količine hiper-elana, umorni od gužve, neonskog svetla, repetativnog posla i malih plata. Magacioner bahato baca dobara punu kutiju, čistačice se svađaju na koju je red da počisti ono što se iz dotične kutije prosulo, kasirke jedva čekaju da nekoga optuže za krađu, a promoterke se šizofreno čas smeškaju kupcima, čas reže jedna na drugu.

Ali šta je ono što spaja sve strane zatočene u džinovskoj džabolovačkoj kutiji? Pa to što svi posle nekog vremena počnu da pevuše iste pesme. Naime, pošto i kupce i radnike valja malo relaksirati, svaki hipermarket ima svoj odabrani muzički repertoar, svoj oficijalni saundtrek. Da bi ispunio navedene zadatke, saundtrek mora biti odmeren - pesme moraju biti poznate i hitične; vesele, ali ne histerične; nešto što znate napamet čak i ako vam je zamagljeno kako se stvar zove i ko je izvodi; nešto zaglavljeno u svačijoj podsvesti. Deo jedne tipične „hiper-liste“ izgleda ovako:

Eagles - Hotel California

Duran Duran - Come Undone

Foreigner - I Want to Know What Love Is

En Vouge - Don’t Let Go

Falco - Rock Me Amadeus

Ono što je još umobolniji problem hipermarket OST-a od činjenice da na njemu obitava Falco, jeste da obično postoji samo jedna plejlista. Izbor od 20-ak jeftinih „evergrinova“ se ponavlja u beskraj, istim redosledom. Svakog dana, non-stop. Vaša kupovina ili smena traju satima, tako da ćete pesme prinudno slušati po više puta. Neke stvari imaju primat - tako recimo u jednom od beogradskih hipermarketa Suspicious Minds Elvisa Presley-a zauzima čak 3 mesta na malenoj listi. Dva koraka ispred ostalih po frekvenciji ponavljanja, pretvara se u svojevrsnu himnu. Kralj je svuda Kralj, pa tako i među rafovima.

Dok vam u ušima odzvanjaju meki zvuci do ljigavosti romantičnog hita, gotovo možete videti Elvisov duh kako đuska između Alkoholnih pića i Kozmetike. Da li Kralj pomaže vernim kupcima da guraju preopterećena kolica? Da li im šapuće gde se kriju najpovoljnije akcije? Da li promoviše izbeljivače za veš u svom besprekorno belom kostimu? Da li se po potrebi pretvara u nasmejanu kasirku koja na kraju kupovine izgovori čuveno „Thank yooou, thank yooou“?

Na neki način, ponavljanje Suspicious Minds nosi određenu simboliku. Hipermarketi su oličenje američke kupoholičarske megalomanije koja se nametnula čitavoj planeti, slično kao i Elvisovo carovanje rokenrolom. Američka kultura dominira Zemljom, a uskoro će dominirati i kosmosom - jer ako Elvis nije mrtav, već živi na Mesecu kao što neki pretpostavljaju, to samo sigurni prekusor nicanja zemaljskih hipermarketa na sivom tlu našeg vernog satelita. Kada je reč o modernom Zemljaninu u raljama materijalizma, početni stihovi “We're caught in a trap / I can’t walk out / Because I love you too much baby“ itekako imaju smisla. Svako od nas krije malo Elvisa u sebi.