Krv u mobilnom

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Dokumentarac o nevidljivom crvenom sjaju vašeg telefona.

Sedmi Festival dugometražnog dokumentarnog filma „7 Veličanstvenih“ 25. januara 2011. otvorio je film „Krv u mobilnom“ (Blood In The Mobile), čiji je autor danski režiser Frank Piasecki Poulsen. Dokumentarac se bavi vezom između kompanije Nokia (i industrije mobilnih telefona uopšte), ilegalnih i haotičnih iskopavanja minerala u Demokratskoj Republici Kongo i građanskog rata koji pustoši zemlju već deceniju i po. Da li novac korporacija zaista finansira sukobe u kojima je 5 miliona ljudi poginulo i oko 300.000 žena silovano? I da li u krvavom kolu učestvuje i Nokia, kompanija globalno poznata po svojoj korporativnoj odgovornosti, etičkim standardima i brizi o životnoj sredini? Dok njeno čisto globalno lice sija kroz kampanje, film pokazuje svetu njeno naličije.

„Krv u mobilnom“ svakako jeste savremeni aktivistički dokumentarac - intenzivno se fokusira na problem, na percipiranu nepravdu, bez pokušaja ravnotežnog pristupa. Manipulativan je do određene granice, ali ne toliko da bi se mogao nazvati režiranim i neobjektivnim. Poulsen, koji je narator i aktivni učesnik filma, ne predstavlja samo sebe - tu je kao figura savremenog evropskog potrošača, svesnog i zadojenog konceptom korporativne odgovornosti, pa stoga i zabrinutog za etičku prirodu proizvoda koji koristi. Potrošač na početku ima poverenja u kompaniju, u njene izjave i u njeno navodno odgovorno ponašanje. On ne želi da pretpostavlja da je prevaren. Ali šta kada se pojavi crv sumnje? Za razliku od prosečnog korisnika mobilnog telefona, Poulsen je u mogućnosti da sam potraži odgovore i ode nekoliko koraka dalje - od sedišta Nokie, pa sve do Konga i kopova ozloglašenog rudnika Bisi (Bisie).

Sa jedne strane gledamo zemlju Trećeg sveta u rasulu - sa propalom infrastrukturom, stanovništvom ispod granice siromaštva i korumpiranom vladom. S druge strane, postajemo svesni činjenice da ta ista zemlja poseduje prirodna blaga koja želi čitav svet. Čudna kontradiktornost. Možda manje čudna ako uzmemo u obzir sledeću pretpostavku: da je Demokratska Republika Kongo stabilna i organizovana država, rude ne bi bile „okrvavljene“, ali upravo zato bi više koštale. Viša cena sirovine uslovljava višu cenu finalnog proizvoda, a to svakako ne bi povećalo konkurentnost Nokia telefona na tržištu, zar ne?

Scena blatnjavih i neopremljenih maloletnih rudara i njihovih do zuba naoružanih militantnih vršnjaka u Bisiju biva presečena kadrovima ultra-moderne zgrade sedišta Nokie. Staklo, metal, pedantno osoblje i potpuni komunikacijski zid prema ljubopitljivom Poulsenu. Svi koji poseduju bilo kakve relevantne informacije su baš u trenucima Poulsenovih poseta bili na misterioznim sastancima ili službenim putovanjima. Ironično, deluje kao da je bilo teže pronaći nekoga iz Nokije voljnog da da izjavu, nego probiti se kroz džunglu i razuzdane militante grupe Konga. Upravo ti pokušaji razgovora i jedva izmoljeni intervju u upravi Nokije predstavljaju najsimptomatičnije momente filma. Neverovatno je kako, kada se postave teška i suštinski bitna pitanja, korporacija izgubi svu svoju elokvenciju i počne da se služi klišeima kao što su „nada“, „optimizam“ i „teška globalna situacija“.

No nije stvar u dotičnom proizvođaču mobilnih telefona. Ne radi se o nekakvom satanskom izuzetku. Nokia je samo jedna karika u dugačkom lancu, ništa bolja i ništa lošija od susedne. Sam autor je u kratkom obraćanju publici pre početka projekcije izjavio: „Film sam mogao da snimim o bilo čemu - o cipelama koje nosim ili  o hrani koju jedem“. Sve se svodi na jedno - na mašineriju neo-kolonijalizma koja nemilosrdno melje svoje potčinjene. Njen spoljašnji sjaj potiče upravo od njihovog znoja i krvi. A „Krv u mobilnom“ je vrlo izvesno film zbog koga će se bar elektronska industrija ozbiljno preznojiti, a nadajmo se i još ozbiljnije zamisliti.

Više o „krvavim mineralima“, samom filmu i za njega vezanim akcijama možete pronaći na adresi: bloodinthemobile.org

Prenerazila se zimina - utisci

Bez preteranog uvijanja i odugovlačenja moram da kažem da je film ispunio sva očekivanja koja sam potajno gajila.

Ispunio je suštinsku ulogu dokumentarnog filma - a to je da objektivno informiše publiku, da predstavi sve strane uključene u temu, bez pristrasnosti, dramatizacije i licemerja. I naravno, da sve to režiserski i vizuelno bude kvalitetno i jedinstveno. "Zimina" nije film fokusiran samo na životinje. Spontano nam daje uvid i u tragični status seljaka, kao i našeg stočarstva/poljoprivrede generalno. Omogućava sagledavanje šire slike i daje dovoljno elemenata gledaocu da pronađe dublji koren žalosnih stvari koje na platnu posmatra.

Problematika se odmotava samostalno, kroz priče i mišljenja različitih odgajivača, seljaka, biznismena :), stručnjaka za stočarstvo i veterinara. Situacija onih o kojima se govori, a koji sami nemaju glasa - svinja - verno je predstavljena snimcima njihovog života i smrti. Izuzetno je dobro što se ni jednom od tih momenata ne daje veća težina od realne - dakle, fokus nikao nije na nasilju i klanju, ali ono se ne gura u drugi plan radi eventualnog komfora publike. Nema crno-belih pretpostavki i nema favorizacije. Još jedna bitna stvar, koju je sam autor Mladen Kovačević podvukao u razgovoru posle filma - nema antropomorfizacije životinja. Dakle, nema drame, nema nagoveštaja ili pokušaja rekonstrukcije toga kako svinje percipiraju svoju patnju, nema tužnih violina, samim tim - nema prostora za emotivnu manipulaciju.

Ako izuzmete članove filmske ekipe i njihove prijatelje, broj "samovoljnih" posetilaca je bio prilično mali. Pošto je većinu verovatno odbilo upozorenje da film sadrži nekoliko brutalnih scena, red je da i one dobiju koji red teksta. Scene svinjokolja čine kvantitativno mali deo filma. Snimci su potpuno sirovi i nemontirani - fiksni ugao, bez promene kadra, od početka do kraja. Bez trunke šminke, bez dodavanja ili oduzimanja. Ovo vas faktički čini svedokom događaja i ne ostavlja prostora za pomisao "pa možda nije baš tako (strašno) kako izgleda". Jesu uznemirujuće, ali kako da nasilna smrt ne bude uznemirujuća? No, očigledno da je mali broj ljudi sposoban da pogleda u oči svojoj hrani. Potiskivanje je već odavno najbolji prijatelj naše vrle civilizacije...

U moru novijih dokumentaraca kod kojih je jednostranost uzela toliko maha da se graniče sa propagandnim filmovima (najbolji primer je Oskarom nagrađeni The Cove), ohrabrujuće je videti da dotični trend nije uticao na ovo ostvarenje. Iako se u tekstu moja malenkost fokusirala mahom na svinjske muke, ovo je izuzetno kvalitetan film, vredan za videti zanimala vas dobrobit životinja ili ne. Jer, na kraju krajeva, "čovek je ono što jede".

(ovo je zapravo jedan od aktera filma i učesnika diskusije)

Prenerazila se zimina

U okviru festivala dokumentarnog filma Beldocs 2010, u nedelju 18. aprila (18:30h) u Jugoslovenskoj kinoteci, premijerno će biti prikazan dokumentarac pod nazivom "Prenerazila se zimina". O čemu se radi možete pogledati na flajeru:

Nemojte ovo shvatiti kao generalnu preporuku - kvalitet filma mi je nepoznat. Ali preporuka važi vezano za samu temu - svakako je intrigantno pogledati srpski dokumentarac o tradicionalnoj četvoronožnoj konzumaciji - domaćoj svinji i svakodnevnom odnosu prema njoj. Takođe, nije toliko čest slučaj da se neko na domaćem terenu pozabavi temom vezanom za dobrobit životinja na ovaj način. Razlog više da zavirite u salu Kinoteke.

Zanimljivo će biti videti kako je obrađen "mit o našem seljaku". Šta pod pojmom podrazumevam? Veći deo ljudi koji konzumiraju meso (i ja spadam u dotičnu kategoriju, da ne bude zabune), a sa kojima sam razgovarala o tome da li uopšte znaju: 1) kako se životinje na farmama, malim i velikim, obično tretiraju 2) čime se sve tretiraju (antibiotici, hormoni, toksini i aditivi u hrani), odgovorili bi obično nešto poput: "A ne, kod nas nije tako, životinje naših seljaka žive prirodno i slobodno". Hm...

Mislim da bi svako ko upotrebljava meso u ishrani (osim ako nije hipersenzitivan) trebalo da pogleda neki video zapis o tome odakle i na koji način ono dolazi do naših tanjira i da li u postupanju sa životinjama postoji prostor za poboljšanje. To je deo odgovornosti koja dolazi sa eksploatacijom drugih živih bića. Ništa nije besplatno, a dugujemo im bar to da ne živimo u poricanju.