Tri dana sa Jonom Langfordom

...u Beogradu!

Juče se završila izložba Jona Langforda "Nešvil(ski) Radio", u Prodajnoj galeriji Beograd – poslednji materijalni, javni trag njegovog trodnevnog boravka u Beogradu, 12, 13 i 14. novembra. Dok se njegovi radovi verovatno skidaju sa zidova galerije i spremaju za povratak kući, u Čikago, osvrćemo se na ovo, na mnogo načina neverovatno umetničko gostovanje - na koncert(e), izložbu i predavanje.

Može se reći da je koncert 12. novembra jedva uopšte bio najavljen. Ivan PD okačio je link na jednu jedinu zvaničnu najavu, diskretnu vest sa sajta KC Grada. Koncert tamo (karta 300 dinara!), pa otvaranje izložbe u Prodajnoj galeriji, pa radionica u Šumatovačkoj. Međutim, ove ambiciozne serije događanja nije bilo nigde na društvenim mrežama, niti je bilo ko od muzičke ekipe znao ko su organizatori. Sve dok nismo kupili karte dan pred koncert, bilo je osnovane sumnje da je sve samo greška, pusta želja nekog neiskusnog organizatora koji je napravio najavu bez čvrstih garancija (što ne bi bio prvi put). Jer, svima koji imaju veze sa muzičkom scenom i organizacijim nezavisnih koncerata, jasno je da je dovesti muzičara iz SAD u privatnoj režiji, van turneje, obezbediti mu troškove puta, tri dana gostovanja (i sve to po ceni karte od 300/400 dinara i bez ozbiljne promocije) – u najmanju ruku neodrživo. Ipak, karte su nam bile u rukama. I zaista, dan kasnije, među 50ak ljudi u Gradu bio je, glavom i bradom, gospodin Lengford.

Jon Langford je stari panker (The Mekons), danas samostalni muzičar. Takođe je i izvrstan crtač i likovni umetnik – autor izuzetno upečatljivih grafika i ilustracija, koje oslikavaju legendarne muzičare kao što su Henk Vilijams, Džoni Keš, Grem Parsons, Lu Rid... ili pak – njegove pesme i sećanja na život u rodnom Velsu. Na elegantan način spaja različite stilove – pop art portret, stripovske elemente teksta što često potpuno okružuju glavni karakter, svedenu paletu boja koja podseća na religijsko slikarstvo. Rezultat je izuzetno harmonična i interesantna estetika, pa nije ni čudo što je Langford voljen ilustrator u širokom krugu ljubitelja umetnosti - od kolega umetnika, preko urednika muzičkih časopisa, do ljubitelja tetovaža.

Što se muzike tiče, njegov današnji zvuk blaži je u odnosu na (još uvek aktivne!) The Mekons: u osnovi je i dalje gitarski, naginje muzici spomenutih kantri heroja, ali je zadržao snagu i vitalnost panka. I zaista, neke od najzanosnijih savremenih folk dela dolaze upravo od nekadašnjih pankera (pogledajmo npr. Chuck Ragana, Slim Cessna's Auto Club, Billy Chidisha i celu njegovu svitu). Od 1998. do 2014. napravio je šest albuma, ali i brojne saradnje, od kojih je meni najdraža fenomenalni album sa Richardom Bucknerom.

foto: popdepresija

 Akustični nastup Džona Lengforda bio je propraćen pomalo stidljivo, ali toplo. Langford nastupa sa mnogo iskrene energije i strasti za svoje pesme, za priče koje se kriju iza njih. Priče su veoma bitnan element Lengfordovog stvaralaštva – pauze između pesama rezervisane su upravo za njih. Tako počinjemo da upoznajemo Džona. Talentovani mladić iz malog Velškog lučkog grada, sa bendom odlazi da pronađe mesto pod američkim suncem. Ali ono ne greje onako kako su očekivali – američko drutšvo već je uveliko tramilo slobodarstvo za potrošački komformizam. Kapitalizam ne poznaje značaj stvaralaštva, već isključivo vrednuje profit; surovi zakoni tržišta pobrisali su njegove heroje, poput Keša, sa radija, ostavili ih da jedva sklapaju kraj sa krajem od stare slave, na nastupima pred vremešnom publikom. 1, 2, 3 4Ever posvećena je upravo Kešu i sličnim umetničkim sudbinama. Iako i dan danas živi u Čikagu i ima dvoje dece – američkih državljana, priznaje da ima pomešana osećanja prema SAD-u. Ipak, njegove kritike, poput Drone Operator, daleko su više ljudske nego političke. Uopšte, ljudskost je termin koji dobro pristaje njegovoj muzici – bez pretecioznosti i umišljenosti, iskreno i pravo iz srca.

Što se tiče setliste, malo me je iznenadilo što su mnogi „ziceri“ poput Getting Used To Uselessnes izostali, ali izbor pesama postao je jasan narednog dana u Galeriji. Koncert je praktično bio saundtrek za likovne radove i svaka izvedena pesma bila je povezana sa slikama.

Novembar 13. u Prodajnoj galeriji Beograd – na centralnom zidu Bill Monroe, Townes Van Zandt, Dolly Parton, Wanda Jackson, Johnny Cash, Hank Williams i drugi nosioci američke muzike gledaju nas sa toplih i snažnih portreta u kombinovanoj tehnici. Sa desne strane je i Joe Strummer. Na levom zidu ne se nalaze portreti, već : Mobi Dik, okružen tekstom pesme Inside The Whale; zatim, zlokobna svita ljudi ispod kolosalnih konstrukcija za izvlačenje uglja, takođe opkoljeni stihovima sa svih strana. Ubrzo je šest-sedam pesama sa slika oživelo kroz naraciju samog autora, naravno, opasanog gitarom.

Dobrim delom su o njegovom gradu Newportu, luci južnog Velsa – regije koja živi od eksploatacije uglja, sa kojim su svi ondašnji životi neraskidivo povezani, i u dobru i u zlu. A Mobi Dik je čest motiv. Naučili smo da ga je Džon Hjuston delimično snimio u Youghal-u, malom mestu na jugu Irske. To je i dan danas ključni događaj tamo – u pabu koji je bio centar filmske aktivnosti, i dalje čuvaju sliku Gregori Peka potpisanu sa „smrt Mobi Diku“.  U pesmi The Filming Of Moby Dick In Youghal, Lengford  vešto dočarava upliv filmske industrije u malo mesto, u čijoj svakodnevici ima malo prostora za „filmsku magiju“, ili iluziju bilo koje druge vrste...

Kao i prethodne večeri, Džoni Keš dobio je svoje mesto, u priči, u ponovnom izvođenju

1, 2, 3, 4Ever i obradi Home Of The Blues. Nastup bez bine, u ravni sa posetiocima izložbe, u zagrljaju likovnog naličija pesama stvorilo je jedan poseban, neponovljiv i intiman doživljaj.

Pesme su pevale slike i slike su oslikavale pesme. Multimedija na klasični način, radikalno drugačija od dosadnih ozvučenih slika i videa postmodernista.

U neposrednoj komunikaciji Džon je baš onakav kakve su mu i pesme – otvoren, iskren i srdačan. Potpisuje nam svoju knjigu, sa posvetom najmlađem posetiocu izložbe i koncerta. Nada se da se vidimo sutradan u Šumatovačkoj. Mi takođe.

A misterija oko toga kako je Lengford uopšte završio u Beogradu počela je polako da se rastače. Doveli su ga upravo ljudi u vezi sa Šumatovačkom i sa Galerijom, očigledno potpuno iz ličnog entuzijazma, kao ličnu misiju*.

Treće veče bilo je rezervisano za predavanje u Centru za likovno obrazovanje u Šumatovačkoj. Kroz ovu dobro poznatu instituciju prošle su generacije mladih, talentovanih ljudi, od kojih su neki i te večeri, 14. novembra, bili tu i radili ono što vole – vežbali crtanje, slikanje, vajanje. U maloj i zatamnjenoj sali sa projektorom koji je prikazivao slajdove Lengfordovih radova, imali su divnu priliku da čuju ličnu i priču čoveka sa mnogo godina umetnosti iza sebe.

Kroz izlaganje, napokon smo mogli da složimo moizaik Lengfordovog, ponekad trnovitog, stvaralačkog puta. Počeo je sa željom da bude slikar – voleo je da crta i bio dobar u tome, pa je upisao umetnički fakultet u Lidsu. Međutim, svet profesionalne umetnosti nije bio ono čemu se nadao – bila je sredina sedamdesetih, i činilo se da u slikarstvu sve već rečeno, da je potrošeno; da nema mesta za njega. Zato je (čuvene) 1977. postao član The Mekonsa, uprkos tome što, kao i većina muzičara prvog pank talasa, nije ni znao da svira. Uprkos uspehu odlučuje da se preseli u zemlju odakle su mu bili muzčki uzori – Ameriku. Ali tamo se šablon sa početka studija ponovo otelotvoruje – on shvata da kreativnost i stvaralačka vrednost nisu dovoljni da zaradite za hleb; da su autentične zvezde zaboravljene; da je muzika zapravo marketinški biznis. Ponovo nije mogao da vidi svoje mesto. Iako ne prestaje da svira, ponovo se vraća likovnoj umetnosti, delimično u pokušaju da se izdržava. Godine iskustva, proživljene muzike i događaja i ljudi kojima se bavila, napokon se prožimaju i pomažu mu da pronađe svoj pravi umetnički izraz. Da uspe da nadahnuće i strast prema muzici pretoči u dela, koja smo znatiželjno posmatrali projektovana na zid.

Što se muzičkog glasa tiče, i on se menjao – muzika Mekonsa, kao i ona koju je stvarao kroz druge projekte, vremenom  poprima sve više folk i kantri elemenata. Ovde je rekao jednu veoma bitnu istinu – ono što je njega privuklo kantriju je to što je shvatio da on baštini daleko više suštine panka, nego ono što je savremeni pank postao. Kantri i folk pevači pevaju o svakodnevici, o kako ličnim tako i društvenim nevoljama i nepravdama; a „mnogi pank bendovi viču „Anarhija“, a onda potpišu ugovor sa velikom etiketom“. Postanu deo industrije i lako zaborave malog čoveka. Duh pobune preselio se negde drugde, ili bolje reći, vratio se tamo gde je oduvek i postojao; u izvornoj, narodnoj kantri muzici. Međutim, sistem ne želi pobunu, ne želi bacanje svetla na probleme koje stvara. Ne želi umetnost, jer nesputana umetnost je nosilac istine. Zato je Lengfordov imaginarni junak sa mnogih slika, Lofty Deeds – kantri pevač sa lobanjom umesto lica, ujedno i gubitnik i osvetnik; i strašilo i buntovnik; mrtav, ali neumirući.

Ni predavanju u Šumatovačkoj nije manjkalo muzičke podloge. Pošto smo ga pre početka događaja, kao pravog domaćina, sreli na vratima sale, pitali smo ga da nam ispuni nekoliko muzičkih želja. I bilo je vremena upravo za tri pesme: Verdun, priču o povratku svog dede sa Zapadnog fronta I Svetskog rata; hitičnu Getting Used To Uselessness, koja interpretira ono o čemu je u izlaganju govorio – nepostojanje dostojanstvenog mesta za umetnika u surovom, savremenom svetu, njegovu „beskorisnosti“ za taj svet. I vrhunac – Mars, sa poslednjeg albuma Here Be Monsters. Izuzetno lična balada o neispunjenim snovima jednog prohujalog doba, o maglovitim sećanjima iz detinjstva koja nas prožimaju do kraja života.

Mars kulminira kroz jednu od najlepših pesničkih slika koje sam čula u poslednje vreme:

A wasp is crawling on my leg

Dissapears inside my boot

Stars of white and no one knows

Forever as the moment froze

I'm still waiting for the sting

Through everywhere and everything

Maybe we never get to Mars

Uz prve akorde, na slajdu se pojavljuje slika Sputnjika – lansiranog iste nedelje kada je Džon rođen. Izvedena svedeno, na gitari, bez orkestracija sa albuma, zvučala je jednako moćno. A odjek petardi koji je dopirao sa ulice samo joj dodao nestvarnoj, melanholičnoj, zvezdanoj atmosferi. Prelep način da se obeleži kraj jednog putovanja.

(pesma počinje na 2:33 min.)

Jer Lengfordovo gostovanje u Beogradu stvarno je bilo putovanje. U tome je cela lepota ovog trostrukog događaja – on nije bio ni izložba, ni koncet, ni predavanje, već sve to zajedno, neraskidiva celina. Prvo smo inicirani u stvaralaštvo Džona Lengforda najneposrednijim putem – putem žive muzike. U naredna dva dana otrkivali smo ga dalje, sloj po sloj, da bi na kraju mogi da imamo retki i dragoceni uvid u celokupni put jednog umetnika. Cilj jeste bitan, ali u putu se krije sva čar.

I najlepše je kada odete kući sa osećajem da ste obnovljeni saučestvovanjem u nečijoj kreativnosti; sa novootkrivenom dubinom njene lepote. Možda nije ni bitno stići do Marsa. Bitno je gledati gore i otkriti misteriju u svakodnevici.

                                                       

Veliko hvala Jonu Langfordu i onima koji su ga ugostili. I živeo Lofty Deeds.

_________
* S obzirom da nikoga od organizatora ne poznajemo, neću nagađati oko lica i imena, niti detalja organizacije. Ukoliko kojim slučajem čitaju ovo, slobodno mogu da se jave u komentarima, ako žele :)

Sjajno u svojoj orbiti

Svemir - recenzija jednog albuma i jednog neodlaska na koncert

Moja afera sa Svemirom počela je sasvim slučajno. Kada je preporuka za njihov novi album, „Tako jako“, osvanula na Fejsbuku, iz proste radoznalosti zbog imena benda rešila sam da ga poslušam. Bila je preuranjena jesen, veče u stanu van grejne sezone. Ruke su mi bile izuzetno hladne. Zato mi je osmeh izmamio već sam naziv pesme, „Hladne ruke“. Usledio je protivrečno topao, nežan instrumentalni uvod.

Primećujem da sva muzika koja kroz svoje nazive provlači svemir ili neko od njegovih brojnih objekata poseduje nešto zajedničko. Primordijalnu prefinjenost, dubinu crnih rupa i neuhvatljive tamne materije, i specifičnu melanholiju izazvanu beskrajem. Zato sinhronicitet u tome da su me Hladne ruke podsetile baš na Terri Mueller, Transmissionary Six i njihov fenomenalni album Cosmonautical nije nikakva anomalija, niti slučajnost.

Ono što galaksiji Zvonke Obajdin daje toliki sjaj nije samo dobra muzička podloga, u kojoj ima kako dreampop-ične amerikane, tako i „južne amerikane“, već poezija njenih pesama. Ona je odjek prave, autentične, zrele ženskosti, koja ima dovoljno nežnosti da voli, dovoljno snage da stvara i, posebnu snagu za ono posebno teško - da svoje stvaralaštvo iskreno podeli sa drugima.

Suština Zvonkinih pesama su nebrojeni spektri osećanja i oseta. Nijanse lepota i muka, dilema i razrešenja kroz koje prolazimo živeći ih. A Zvonka, kao i svi mi, živi u svetu koji zahteva da se svaka emocija stavi pod kontrolu, da se drži na kratkoj uzici, da se izgazi ukoliko odbija da se pokori.

Savremeni društveni narativ prisiljava žene da se „emancipuju“ od svojih korenitih osećanja. Nameću nam se vrednosti olične u modelima karijere, uspeha, moći, potrošnje kako stvari, tako i ljudi, i neograničene pohlepe u istoj. Načela u potpunosti suprotstavljena ženskoj suštini - onoj koja želi da oseća, stvara i neguje. Insistiranje na „osnaživanju“ žene zapravo je ultimatum da moraju da nabiju muške mišiće - da se opreme racionalnošću i surovošću za bitke u pogubnom soc-darvinističkom ratu. Ironično, savremeni koncept „ostvarenja žene“ zapravo ubija njenu dušu, njenu poetsku, suštinsku ženstvenost. OsnaŽena je našminkana karikatura i idealna pčela radilica u piramidi moći. Naravno, ni muškarci nisu pošteđeni ovih zupčanika. Na isti način moraju da ukalupe ili pobiju svoju intuitivnu žensku stranu. Ostaju bez inspiracije, kreativnosti i instinkta prefinjenijeg od životinjskog; suštinski nemoćni, a moći uvek gladni.

Zato muzika Svemira, čija su kičma upravo dve žene, predstavlja visprenu pobunu protiv ove klopke. „Sloboda je stara kurva i možda laže kada zine / pogledaj to iz blizine: samo rupe i prašina“. U stihovima se kriju svi „zabranjeni“, prezreni ljudski putevi - tuga, čežnje, radost, zanos, žudnja za spontanošću, besciljno uranjanje u lepote okruženja - u stabla poput promrznute dece, u bistrinu hladne vode, toplinu letnjeg vetra, u moralnu čistotu jedne kornjače. U „besmislena“ iskustva poput ljubljenja na kiši, ali i u kompleksnije, metafizičke paradokse (npr. „Ono što sam dala“) i možda najveću misteriju od svih - opraštanje. I sve to uz istovremeno i tananu i postojanu muzičku podlogu. Tako jako je u odnsu na debitantski album Svemira doneo još lepše uklapanje instrumentalnog izraza sa tekstom.

***

Naravno, izuzetno me je obradovalo kada sam čula da će Svemir imati koncert jednog novembarskog petka u KC Grad(u). Počela sam da planiram različite mogućnosti za samotni odlazak tada i tamo, što bi bio moj prvi samostalni poduhvat te vrste posle dve godine.

Kada postanete majka, brzo se suočite sa prećutnim društvenim pritiskom da što pre „normalizujete“ svoj život. Da se vratite starim obrascima, dnevnim i večernjim rutinama, ili da polako izbledite iz sećanja vaših prijatelja i poznanika koji nikada nisu ni prestajali da žive po njima. Bake, deke, bejbisiterke, jaslice - mogućnosti za odmor (ili beg) od majčinstvovanja brojne su. A večernji izlasci su jedna od preporučenih metoda na putu ka vašem i detetovom „osamostaljenju“. Sve to deluje daleko jednostavnije nego što jeste, jer umornom i pospanom detetu, glavici punoj novih, šarenih i zbrkanih utisaka o još jednom uzbudljivom danu, najpotrebniji ste. Osećate kako vas koktel dubokih osećanja začinjen hormonima vuče da ostanete, kao što planeta gravitacijom privlači i drži svoj mesec uvek u blizini. Da ostanete i pružite zaštitu, utehu, večeru, mleko, ljuljanje, zagrljaj, poljubac za laku noć, onako kako to samo mama može i ume.

I po ko zna koji put, biram da ostanem u svojoj orbiti. To je pre svega potreba, ali jednim malim delom i pobuna, poput Svemirske. Pobuna protiv toga da zanemarite osećanja i uradite ono što se očekuje. Da vam samostalnost bude bitnija nego svedočenje uravnoteženju disanja malog tela koje tone u san, bitnija od još par sati najintenzivnije ljubavi na svetu. Da rastužite nekoga makar i na nekoliko sati samo radi sopstvenog zadovoljstva. Da grabite i uzimate, umesto da dajete. „Ono što sam dala, ću jedino sačuvati“, peva Zvonka, a ja se daleko manje talentovano slažem.

Muž odlazi umesto mene, tačnije, i za mene. Zamolim ga da snimi jednu, najdražu mi pesmu. Da pozdravi drage prijatelje koji dolaze na koncert. Ovo je prvo gostovanje Svemira u Srbiji. S obzirom da nikada nisam imala priliku da ih čujem uživo, ostaje mi da držim palčeve da je osećaj da će biti fenomenalni i potpuno svoji istinit, da su moje preporuke za nastup opravdane.

Dok sutradan gledam snimak Jednog dana (3:13), oči su vlažne i na koži vidim kvržice, one koje se javljaju kada se osećate ugroženo, ili do ugroženosti dirnuto. Sanjiva gitara, divna violina, Zvonkin glas u potpunosti povezan sa svakom emocijom, od nežnosti do iznuđene, očajničke srditosti kada kaže „... da ti dam, ni da poželim od tebe“. Da, izgleda da je bilo baš onako kako sam u srži osetila da će biti. Osećaji i osećanja ne varaju - mi smo ti koji s vremena na vreme varamo njih. A oni praštaju. Daleko je teže si oprostiti sve prevare. Možda se zato aparat malo pre samog kraja pesme sam od sebe isključio.

U ruci držim CD sa prelepim omotom, koji neodoljivo asocira čuvene fotografije (fotografike:)) magline Heliks, „Božijeg oka“. Posveta za mene, hvala na podršci, i srce.

Negde kraj svojih kolena čujem spontani preprev refrena: „Jednog dana oplostiti“. Moja nagrada i moje sve.

Jelka Borić - R.I.P

Novogodišnja čitulja, deceniju stara, ali i dalje validna.

Osim onih koji svake godine bivaju iznova ožalošćeni masakrom jelki (tačnije smreka, u većini slučajeva), postoji još jedan gorući problem. 

Identitet Jelke Borić.

Na ovim prostorima, "običaj" unošenja jelke za dolazak kalendarske nove godine je nametnuta pseudo-tradicija, stavljena van svog originalnog konteksta u jedan drugi, usiljen i veštački. 

Među drevnim paganskim običajima nekih severnih naroda postojalo je unošenje zimzelenog drveta u dom ili hram, radi proslave zimske kratkodnevnice. Iz toga izvedeno ili ne, kod protestanata i katolika postoji "Božićno drvce". Dakle, do našeg novijeg doba "Novogodišnje drvce" ne postoji - nije utemeljeno ni u jednoj tradiciji, baš kao ni sam praznik kalendarskog dolaska nove godine. 

Što nas dovodi do zaključka. "Srpska novogodišnja jelka", baš kao sam i "novogodišnji praznik", jeste samo nesrećni spoj (krvavog) zabranjivanja proslave Božića pod komunizmom i (krivog) štrpkanja tuđih običaja. Dakle - ništa dobro, niti kakav povod za veselje. A masakar (smreka) usled nametanja novih, lažnih običaja nažalost može imati veoma mučnu simboliku za naš narod...

Više interesantnih informacija o poreklu "Božićnog drvceta" možete pročitati ovde.

P.S. Nema mnogo svrhe da pokušavate da pristupite adresi drvo.org, jer sada pripada nekoj stolarskoj radionici.

Šta je sajt svojevremeno sadržao... ne znam. Za neke to beše mračno pre-internet doba... :>

Zastarelost

"Priča o telefonu" i drugim hiper-prolaznostima

"Cell phones", Chris Jordan, 2004

Poslednja igra Molleindustrie, izdavača video igara o kom je već pisano ovde, zove se “Phone Story”, a namenjena je upravo smartphone platformama. “Phone Story je edukativna igra o mračnoj strani vašeg omiljenog smartfona. Pratite putovanje vašeg telefona oko sveta i borite se protiv tržišnih sila u spirali planirane zastarelosti!”

 

Zanimljivo je da je igra vrlo hitro povučena iz Appleovog AppStore-a. Sada je dostupna za Android, a Molleindustria tvrdi da svoj deo profita od igre preusmerava organizacijama za borbu protiv korporativnih zloupotreba.

Pri čitanju priče o igri i njenoj pozadini, posebno pažnju mi je privuklo poglavlje “Obsolescence” - “Zastarelost”. U suštini je odlično složen kratak tekst o svim vidovima konzumerizma, koji može stajati potpuno nezavisno u odnosu na “Phone Story”, kao i na industriju telefona i elektronike uopšte. Samo ga, uz mala prilagođavanja, primenite na bilo koju granu proizvodnje i bilo koju liniju vaših omiljenih proizvoda, i nadam se da će vam biti jasno.

Tekst je preveden sa stranice:

http://www.phonestory.org/index.html#obsolescence

...gde ga možete čitati u originalu

Kada ste kupili taj telefon, bio je nov i seksi. Čekali ste na njega mesecima. Dokazi njegove mučne prošlosti nisu bili vidljivi. Da li vam je stvarno trebao? Naravno da jeste. Mnogo novca je potrošeno ne bi li vam se usadila ta  želja. Tražili ste nešto što će signalizirati vaš status, vaš dinamični stil života, vašu jedinstvenu ličnost. Baš kao i svi ostali.

Koren želje za najnovijim i najinteresantnijim gedžetima leži u našoj potrebi da budemo društveni i komuniciramo sa drugima. Međutim, u procesu kupovine novog telefona dešava se mnogo više od toga što je vidljivo na prvi pogled.

Profit u tehnološkoj industriji zavisi od stvaranja novih modela veoma brzo. Kompanije koriste planirana i percipirana zastarevanja da vas povuku u kupovinu. Planirana zastarelost (“planned obsolescence”) je poslovna strategija u kojoj je zastarevanje proizvoda (proces kojim predmet postaje zastareo, suvišan - staromodan ili neupotrebljiv) planirana i ugrađena u njega još od samog začeća koncepta. Ovo se radi da bi u budućnosti potrošači osećali potrebu da kupe nove proizvode i usluge koje proizvođač iznosi kao zamenu za stare. Zapažanje zastarelosti je proces pomoću kog kompanije kroz proizvodnju novih modela, čine da vaš telefon deluje kao da je izašao iz Kamenog doba. Strategiju možete primetiti na delu kada novi modeli istog telefona izlaze u jednakim vremenskim razmacima, ohrabrujući vas da kupite taj NOVI model, koji je elegantnije dizajniran i ima čak DVE kamere, itd.

Takođe, ulogu igraju i društvena percepcija i stvaranje potrebe. Telefoni i gedžeti su postali preovlađujući u svakodnevnom životu, na televiziji, u umetnosti, u marketingu, kao i u razgovorima. Ovo stvara podsvesnu ideju da gedžeti jesu neophodni, zapavo, da prosto JESU. Naravno da čine život život lakšim i stvaraju neverovatnu umreženost, intenzivniju sada nego u bilo kom trenutku istorije, no (ironično) potrošna elektronika se stvara uglavnom u nerazvijenim delovima sveta. [Proizvođači] Imaju globalne lance snabdevanja koji ne donose kvalitet života, povezan sa proizvodima, svojim karikama.

Količina novca koja je potrošena na reklamiranje i čistu sveprisutnost proizvoda (gedžeta) pomaže u prikrivanju njegove mučne prošlosti, lanca ekspolatacije i indukovanja Želje, koja čini opstanak gedžeta mogućim. Za mnogo potrošne elektronike može se reći da je “dizajnirana za deponiju” - po tome što je namenjena za veoma kratkotrajnu upotrebu, pre nego što bude zamenjena i bačena u smeće.

Više informacija:

The secret of superbrands (“Tajne superbrendova”) - serija u produkciji BBC3

Planned Obsolescence: how companies encourage hyperconsumption (“Planirana zastarelost - kako kompanije ohrabruju hiperpotrošnju”) - članak na owni.eu

The anti-economy (“Anti-ekonomija”) - isečak iz “Zeitgeist: moving forward”


Šta može da se učini?

• Proizvodi mogu biti dizajnirani za sharing (slobodnu distribuciju). Digitalne tehnologije mogu da ohrabre saradničku potrošnju.

• Zastarelim kompjuterima može se dati nova svrha i njihov životni ciklus se može produžiti korišćenjem manje zahtevnog open source softvera.

• Slobodni harver i distribuirana proizvodnja mogu zameniti nasledno neodrživi model inovacija koji praktikuju visokotehnološke korporacije.

Izvor: Molleindustria / Phone Story

 

P.S.

Eksploatacijom mineralnih sirovina (i ljudi) za industriju telefona bavi se i dokumentarac “Krv u mobilnom” (Blood In The Mobile).

A za distopičnu viziju potrošnje ljudi radi potrošnje dobara, apsolutna preporuka za George Lucasov debi film THX 1138

Snaći se, te naći :)

Prijatna jeza za dva čula

...iliti Pesma bogomoljke u sazvežđu Orion

Ponekad se vizuelno i zvučno isprepleću spontano, bez posredovanja pompeznih i već preterano eksploatisanih multimedijalnih projekata. Takav prirodni spoj nastaje neočekivano i u trenu, poput zadivljujuće hemijske reakcije... Kombinovanje veza atoma glasova i instrumenata s jedne, i slika i objekata s druge strane, daju formu nevidljivim melodijama i fluidnost (nekada) statičnim figurama.

Spomenute reakcije često se javljaju u domenu mračnog i mističnog, tamo gde nam je razum dovoljno pomućen od strane osećaja jeze, groteske i paradoksalne privlačne odbojosti. Upravo u tom polju, potpuno nezavisno jedna od druge, deluju dve umetnice: Judith G. Klausner i Orion Rigel Dommisse.

Judith G. Klausner gaji nežnost prema viktorijanskoj eri, i bićima i materijama odbačenim zbog nepravednih nesporazuma. U Izjavi o svom radu kaže: „Prvo sam počela da radim sa insektima 2005. godine  i bila sam iznenađena snažnom reakcijom gađenja kod ljudi. Ukazalo mi se kao tragedija da naše kulturološke fobije mogu tako efikasno da nas učine slepima za izuzetnu delikatnost. Od tada sam počela da istražujem kakve su još male lepote za nas izgubljene, zbog predrasuda ili previda“.

Svojim minijaturama stvara klupko različitih osećanja kod posmatrača - od opčinjenosti i fascinacije, do blagih želudačnih grčeva. Redosled kojim se kontradiktorna osećanja smenjuju zavisi od samog rada. Recimo...

U slučaju „Flora Dentata“, vaš stomak će ostati miran do trenutka kada pročitate informaciju o delu - da je načinjen od isečenih vrhova noktiju i mlečnih zuba.

U slučaju „Veza na tostu“, tandem čula vida i organa za varenje na slici nepogrešivo prepoznaju odvratnost plesnjivog hleba. Saznanje da su detalji na hrani načinjeni od običnog konca neće ih mnogo odvratiti od prvobitnog utiska.

Judith Klausner takođe gaji posebnu ljubav prema grupi bića kojoj je sigurno nalepljen najveći broj antropogenih predrasuda - prema insektima. Prednjače bogomoljke, veoma inspirativne po svojoj gracioznoj građi i kontroverznoj reputaciji surovih dekapitatora. 

Zaista, nije teško poverovati da je umanjena Alisa u svojoj avanturi naletela upravo na bogomoljku zaodenutu u ruho Kraljice Herca („Off With Their Heads!“). 

Isto tako, nije teško zamisliti ovog insekta, elegantne anatomije, na zasluženom mestu balerine iz muzičke kutije („Music Box: A Different Kind Of Role Model“)

No šta god da vam se dešava u središtu torza dok promatrate radove gospođe Klausner, velika je verovatnoća da će vaš um ostati jednako fasciniran detaljnošću, preciznošću i osećajnošću utkanom u svako delo.

Drugačiju vrstu osećajnog tkanja izvodi Orion Rigel Dommisse, svestrana autorka bajkovitog freak folka. Svojim nežnim, visokim glasom i melodijama skladnim i delikatnim baš kao krilo insekta, ona o peva čudnim stvorenjima iz šuma i iz močvara, sa kojima glavni akteri imaju maglovit, groteskan i često krajnje morbidan odnos.

Na svom ovogodišnjem albumu „Chickens“ uspeva da se otrgne od pretencioznosti koja se može osetiti na prvencu, „What I Want From You Is Sweet“ (2007), i dostiže punu kantautorsku harmoniju. Kao da je u svom narativnom kotlu zamešala starinske priče o misterijama i krvavim događajima (kojima engleski i američki folklor obiluju), E.A. Poa, malo Klajv Barkera i, na vrh noža, autohtonog psihodeličnog bilja.

Uputstvo za dvočulnu konzumaciju: album O.R. Dommisse „Chikens“ može se čuti i/ili besplatno skinuti na Bandcamp-u. Pustiti i istovremeno razledati radove Judith G. Klausner na njenom sajtu. Zatim, dobro se zagledati u sopstvenu kožu, pore, nokte, dlake, oči. Oslušnuti naizmenično grčenje i opuštanje unutrašnjih organa, a potom i tajanstveni šum sveta, koji samo umišljamo da poznajemo.

"Moljac i sijalica su napokon jedno" - J.G: Klausner, "Triumph", 2005"

Fotografija u slobodnom padu

Originalno objavljeno 15. avgusta 2011. na Kulturi B92

Ima li „stock fotografija” dušu?

Osim što je tu radi zadovoljavanja vizuelnih potreba, lepota fotografije je u njenoj sposobnosti da komunicira sa postmatračem - da ispriča priču i prenese osećaj pomoću svojih motiva, kompozicije i atmosfere. Najboljim, antologijskim fotografijama prosto uspeva da zabeleže duh osobe ili situacije - figurativno govoreći, kao da nije toliko besmisleno što su se različita plemena plašila da će im fotoaparat ukrasti dušu.

„Migrant Mother“, Dorotea Lang, 1936.

Naravno, zadaci fotografije su se menjali kroz vekove i decenije. „Istorijski portfolio“ u prošlosti se uglavnom sastojao od umetničkih i dokumentarnih fotografija, sa specifičnom atmosferom i porukom (primer: „Migrant Mother“, 1936). Razvoj savremenog marketinga u drugoj polovini XX dodao je i komercijalnu fotografiju u svim svojim formama, a posledično i početak fotografske hiperodukcije. Digitalno doba donelo je različite vidove foto-manipulacije i potpuno novih estetskih standarda.

Dva poslednja navedena poglavlja istorije fotografije, udružena sa internetom, stvorile su „monstruma“ koji nas vreba na gotovo svakoj štampanoj ili web stranici, sa bilborda i oglasa i iz frižidera. Konstantno nas posmatraju hladne oči sa neke od brojnih stock fotografija.

Stock fotografije su namenski snimljene za prodaju tj. licenciranje klijentima kojima je neophodna fotografija za određenu namenu, a ne prolazi im se kroz sve što podrazumeva unajmljivanje fotografa. Ne radi se o novosti - prva stock agencija osnovana je još 1920. godine. Tokom XX veka, stock se dobrim delom sastojao od neobjavljenih dela profesionalaca. Naravno, „profesionalno“ ne podrazumeva i „sa ukusom“. Setite se samo svih onih užasnih fotografija „zaljubljene dece“ na čestitkama, foto albumima i ostaloj papirnoj galanteriji.

Revoluciju na polju stock-a donose digitalni aparati i internet distribucija. Sveukupno pojeftinjenje bavljenja fotografijom donelo je veći broj foto-amatera, voljnih da zarade brzu kintu kroz povoljno licenciranje komercijalnih fotografija. Ovo je omasovilo stock fotografije, a i jako oborilo njihovu cenu. Brojni su fotografi koji su svoj fokus pomerili isključivo na izradu stock-a, jer tako mogu da računaju na sigurnu i relativno konstantnu zaradu. Sistem funkcioniše - naravno da je mnogo lakše uplatiti par dolara na nekom stock sajtu nego baktati se sa fotografom, ili (nedaj Bože) idejama.

Posledica je to što smo prinuđeni da konzumiramo desetine, ako ne i stotine ovakvih fotografija dnevno. Razloge zašto to može biti mučno za vaš vizuelni aparat i nervni sistem možemo potražiti u osobinama prosečne stock fotografije.

Ona je potpuno sterilna - svi karakteri i objekti su postavkom i obradom dovedeni do najvećeg mogućeg nivoa bezličnog „savršenstva“. Lica su bez bora i pora; zubi se bele; linije su prave; boje su zasićene do neprirodnosti. Osvetljenje je ravnomerno i ne ostavlja prostor za bilo kakvo poigravanje. Motivi su bolno stereotipni - korporativni život se uvek oslikava odelima, kravatama i fasciklama, „ljubav“ pseudo-nežnošću i srcima, a „ekologija“ biljkom koja niče u šaci zemlje.

Ono što je ipak najneprijatnije je depersonalizacija ljudskog bića. Svi modeli imaju iste staklaste poglede i grčevite osmehe, bilo da su obučeni kao zidari, plesači ili marketing menadžeri. Ako pak pokazuju neku emociju, ona je karikaturalno stereotipna. Osoba na slici nije „osoba“, već stvar, figura - neprirordnija od voštane, jer u toj branši bar nema post-produkcije.

Da ne preterujemo, osnovna namena stock fotografije je vrlo jasna, svedena i banalna, pa je takav i proizvod. Problem je što je prisutna i tamo gde ne mora da bude - npr. na ličnim sajtovima, profilima, u publikacijama... Toliko je sveprisutna i toliko nam se zavukla pod kožu da mnogi novi fotografi formiraju svoj umetnički izraz upravo prema njima, puneći svoje galerije serijama „savršeno“ ispeglanih, bezličnih i bezdušnih fotografija.

Indijanci su verovali da fotografija ima sposobnost da ukrade dušu. Stock fenomen ima potencijal da ukrade dušu samoj fotografiji i za sada ga vrlo uspešno ostvaruje. Srećom, popularnost Creative Commons licenciranja raste i mnogi veliki foto-serveri (npr. Flickr) omogućuju jednostavnu pretragu CC sadržaja. Tu možete pronaći dobre i loše fotografije obične ili neobične, ali svakako ljudskije.

Mada, možda je monstruozna izveštačenost stock-a ipak bolje kolektivno ogledalo našeg sveta?

Izvori fotografija: http://www.freedigitalphotos.net/ 

http://relationshipdevelopment.com.au/contact/

Molleindustria - igre bez srećnog kraja

Stereotipni pogled na video igrice je da su one sredstva za ubijanje vremena, uljuljkivanje u fiktivne svetove, bezbedno konzumiranje nasilja i karta za vašu vožnju u epidemiji gojaznosti. Veći deo moderne „blokbasterske“ igračke industrije se sa svoje strane prilično potrudio da taj stereotip ustoliči, nenamerno doduše. Komercijalnost (pre)često prevladava nad inovacijom i kreativnošću.

Ipak, postoje programeri, animatori i drugi entuzijasti koji ni ne pokušavaju da se dodvore velikim korporacijama i pravljenje igrica vide kao mogućnost za nepatvoreno kreativno izražavanje, kako u vizuelnom, tako i u konceptualnom smislu. Ovi posvećeni pojedinci čine indie games scenu. Da, baš kao što postoji nezavisna muzička i filmska scena, postoji i igračka! Pre svega zbog obično malog broja ljudi koji radi na njima, ove igre vas neće zabljesnuti zverskom 3D grafikom, ali su dragocene jer čine buket slobodnih ideja i svežeg dizajna. Većina je urađena u Flash-u i možete ih igrati u svom web browseru.

Ponekad postoji i dodatni element u igri ­- u koncept utkana i edukativna komponenta ili jasna poruka. U slučaju sajta Molleindustria, socijalne i političke poruke su više nego jasne, a često i prilično provokativne.

Igrice su takođe viđene kao jedno od oružija industrije zabave - jedne od najdragocenijih alatki pasivizacije ljudskog društva. Lako dostupna i beskrajna virtuelna zabava bilo kog oblika omogućava da se ljudi mentalno umrtve umesto da razmišljaju kako realno promene svoj život i okolinu na bolje. Ekipa italijanskih programera, umetnika i dizajnera okupljenih pod imenom Molleindustria zadali su sebi zadatak da otmu oružje mašinerije i okrenu ga protiv nje same.

Ovo stanovište je detaljno objašnjeno u „Introu“ (About sekciji sajta). Molleindustria „veruje da se slogan „Ne mrzite medije, postanite mediji“ odnosi i na ovaj medij (video igre). Možemo osloboditi video igre od „diktature zabave“, koristeći ih da opišemo goruće socijalne potrebe i da izrazimo naša osećanja ili ideje baš kao što to činimo kroz druge forme umetnosti“.

„Oslobodioci igara“ uglavnom se bave aktuelnim kontroverznim društvenim temama, bilo da se radi o izrabljivačkoj strani kapitalizma, slobodi informacija, seksualnosti, zataškavanju pedofilije među katoličkim sveštenstvom ili aferi Wikileaks.

Bez posebnog redosleda, izdvojila bih par interesantnih radova iz Molleindustria kataloga:

TurboFlex - U već problematičnom XXI veku organizacija ljudskih resursa zahteva ozbiljnu reformu - previše se novca rasipa na angažovanje radnika, njihova prava i njihovo blagovremene premeštaje na nova radna mesta. Zaboravite na agencije i zadruge - pred vama je kompleksan sistem cevi koji će vašeg malenog radnika premeštati po potrebi sa jedne šljake na drugu u roku od nekoliko sekundi. Vremenom umor raste, tempo postaje sve sumanutiji, a svaka greščica vam se beleži - sve dok ne stignete do neminovnog prosjačkog štapa. Tako ste kompletirali bogati životni ciklus jednog „fleksibilnog radnika“.

McDonald’s Videogame - Ovo je jedan od najpoznatijih projekata Molleindustrie. Kao čelnik McDonaldsa bićete u prilici da se okušate u vođenju kompletnog posla ovog multinacionalnog giganta. Radićete sve što je neophodno da bi posao cvetao - angažovati radnike, kontrolisati ekonomski rast, paziti da frižider uvek bude pun mesa... Krčiti prašumu da bi ste obezbedili pašnjake i posejali GM soju... Dodavati hormone i malo industrijskog otpada u hranivo za vaše buduće pljeskavice... Podmićivati političare, nutricioniste i lekare. Jer čovek mora da čini ono što mora da čini.

Memory Reloaded - Igra memorije u kojoj se istorijske činjenice, pogotovo one u kojima se kriju ključni razlozi globalnih kriza, menjaju u treptaju oka. Ili je to možda ipak do vašeg pamćenja, hm? Šta kažete, karta „Oslobodioca“ odjednom se pretvorila u „Teroristu“, a „Iračka nafta“ u „Iračko tajno naoružanje“? Mora da vam se učinilo.

Every Day The Same Dream - Svaki dan se budite, oblačite isto odelo, vozite se istim zakrčenim putem, stižete do svoje „radne kocke“ koja se nalazi među desetinama identičnih radnih prostora. Onda se opet budite i sve počinje iznova. Idete pravo. Ali šta se dešava kada odlučite da promenite nešto u vašoj dnevnoj rutini? Da li se možete premetnuti u neku novu, lepšu realnost? Odgovor je jedan i krije se na kraju ovog desetominutnog gejmpleja. EDTSD poseduje lepo stilizovanu crno-belu grafiku i intrigantan i neobičan koncept. Zbog ove kombinacije često biva okarakterisana kao „art game“ i to jedna od najboljih u toj kategoriji.

Igre nisu vremenski zahtevne, jer im je prevashodni cilj da vas zaintrigiraju i nateraju vas da se zamislite nad problemima. Često imaju jedini mogući ishod koji je prilično iznenađujući, a taj krajnji preokret je obično i krajnja poruka. I ne očekujte da vas ona razveseli - u „Moleindustriji“, kao i u realnosti, izopačene igre retko imaju srećan kraj.

http://www.molleindustria.org/

Krila Novog sveta

Pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92

Stvaralaštvo Džona Džejmsa Odubona

Džon Džejms Odubon (John James Audubon) bio je francusko-američki prirodnjak i slikar, najpoznatiji po svom životnom delu - knjizi slika “Ptice Amerike” (The Birds of America), najopsežnijem, najdetaljnijem i najveštijem poduhvatu prirodnjačke ilustracije tog vremena, kao i jednim od najzačajnijih i najvrednijih dela američke umetnosti uopšte. Odubon je proveo gotovo čitav životni vek proučavajući, loveći, preparirajući i slikajući faunu ptica severnog dela američkog kontinenta.

Impresivni opus “Ptice Amerike” sadrži 435 grafika rađenih tehnikom bakroreza, a bojenih rukom. Svih 497 vrsta ptica predstavljeno je u prirodnoj veličini, a ono što je bilo posebno neobično i prvi put urađeno u ilustraciji ptica - Odubon je na slikama rekonstruisao njihove prirodne pokrete, stavove i ponašanja, često u kompoziciju uključujući i prirodno okruženje date vrste. Pre Odubona, standard je bio da se životinje slikaju statično, pomoću prepariranih primeraka koji su služili kao modeli.

Pernata opsesija

Džon Džejms Odubon 1826. g.

Odubonovo rođeno ime je bilo Žan-Žak Odubon. Rođen na Haitiju, proživeo je lagodnu plemićku mladost u Francuskoj, baveći se mačevanjem, jahanjem, violinom. No od najranijih dana najviše ga je privlačilo posmatranje ptica. Bio je opsednut njima, i kako je sam govorio, doživljavao ih je jako bliskima. Njegov brižni otac je negovao njegovo interesovanje, ukazujući mu na gracioznost i nežnost pernatih životinja, na njihovo ponašanje i osećanja.

Kao 18-ogodišnjak 1803. godine napušta Francusku, bežeći od Napoleonskog rata i moguće mobilizacije. Anglikanizuje svoje ime, naseljava se na imanju koje je kupio njegov otac i uči jezik. Biva momentalno opčinjen američkom divljinom - ogromnim netaknutum prostranstvima, planinama i stoletnim šumama. Davali su mu utisak nesputanosti koja je odgovarala njegovoj fizičkoj snazi i slobodnjačkom karakteru. Naravno, za oko mu zapada i neverovatna raznovrsnost ptičijeg sveta novog kontinenta. A sada je bio potpuno slobodan da se prepusti svojoj strasti. Njegovi prvi zreli crteži ptica nastaju 1805. godine.

Na početku se nije pokazao kao poseban talenat za slikanje, ali bio je izuzetno uporan i motivisan. Vežbao je crtanje i slikanje akvarelom, a istovremeno savladavao i prepariranje i proučavao ornitološke zbirke po muzejima i privatnim kolekcijama. Spoj predanog rada na tehnici, poznavanja anatomije i suštinske povezanosti koju je osećao sa pernatim stvorenjima na kraju je rezultiralo utiranjem stvaralačke staze koja je njegov rad učinila tako posebnim.

Odubon je već odlučio da ptice slika u prirodnoj veličini. Međutim, bio je nezadovoljan time što na nije mogao da prenese životnost, raznovrsnost ponašanja i dramatične scene koje je posmatrao u prirodi na papir. Napravio je ključnu prekretnicu u svojoj tehnici slikanja - umesto da slika već montirane preparirane ptice, koristio je sveže ulovljene primerke, koje je čiodama i drugim pomagalima postavljao u položaje najpribližnije onome što je video u prirodi i zapisivao u beleškama. A onda je slikao. Uporedo, postajao je sve veštiji u prikazivanju teksture perja i prelivanja boja. Kada su mu finansije to dozvolile, unajmio je pomoćnike radi crtanja pozadine i vegetacije. Posledično, ptice na Odubonovim slikama počele su da isijavaju sve većom životnošću.

Odubon je postajao sve poznatiji i priznatiji u ornitološkim i umetničkim krugovima mlade Amerike. Održavao je izložbe, ali nikako nije uspevao da pronađe izdavača za kompletan opus svojih dela. Shvatio je u da Novom svetu neće moći da načini taj sledeći i ključni korak. Iako u večitim finansijskim problemima, uz ženu i dva sina koji kompletno zavise od njega, odlučuje da rizikuje - sastavlja portfolio i 1826. godine plovi za Englesku, u nadi da će Stari kontinent biti zainteresovaniji za njegov rad.

Realizam, impozantne kompozicije i izuzetan detalj sa jedne, i predstavljanje novih, egzotičnih i neviđenih vrsta sa druge strane je kombinacija koja je učinila da Odubonovo stvaralaštvo u Evropi postigne uspeh gotovo preko noći. Posle preko 20 godina slikanja, 1827. godine prvi otisci „Ptica Amerike” napokon izlaze na svetlost dana.

Trag Odubonovog dela i zub Odubonovog vremena

Pored doprinosa umetnosti, Odubonovo životno delo je ostavilo i veliki trag u nauci. Upravo on je izumeo prstenovanje ptica, najkorišćeniji metod u ornitološkim istraživanjima. Njegovi eseji o pticama objavljeni pod naslovom ”Ornitološka biografija” sadrže dosta spornih podataka - Odubon je bio poznat po tome da je voleo da preteruje u naraciji da bi priče učinio impresivnijim - ali sadrže i dragocene opise novih vrsta, staništa i ponašanja. Ono što je specifično je da pružaju uvid u to kako su se doseljenici u 19. veku odnosili prema živom svetu i gde leže koreni modernog istrebljenja mnogih vrsta.

Jer, tužna je i ironična ljubav koju ste kao pripadnik životinjskog sveta mogli da dobijete od ljudi u vreme Odubonovog delanja. I sam Odubon je bio strastveni lovac, što može zvučati paradoksalno. Ljudska svest o krhkosti prirodnih sistema bila je ograničena, a živi svet je delovao toliko bujno i vitalno da se činilo da se ubijanjem stotina i hiljada primeraka ne može nauditi vrsti. 

Odubon je govorio da je „bedan dan u kome ustreli manje od sto ptica”. U jednoj belešci opisuje kako je naleteo na veliko usnulo jato prelepih pelikana. „Oborio sam dva najlepša primerka koja sam u životu video. Sigurno bih utrelio stotinu ove časne gospode da mi se nije dogodila greška pri punjenju puške.”

Dejvid Atenborou (BBC) je prokomentarisao da je “Odubonov način razmišljanja bio potpuno uobičajen za vreme u kom je živeo. Ono što nije bilo uobičajeno, međutim, bilo je uživanje koje je nalazio u pticama”. Ptice su bile njegova opsesija, životno delo i vrhovni objekti divljenja, ali upravo je ključ u tome da u to post-prosvetiteljsko vreme kao neljudska forma života niste mogli da imate istinski status živog bića. Kao ptica, mogli ste da budete objekat divljenja i inspiracije - ali suštinski niste bili ništa više od objekta.

Odubon je bio svestan da su neke vrste ptica koje je slikao i lovio retke, ali za života nije mogao da pretpostavi da će materijalistički pogled na prirodu koji je i on delio sa svetom odvesti u njeno masovno uništavanje i izumiranje mnogih vrsta koje je toliko voleo.

Po okočanju američkog Građanskog rata, ekonomski i poljoprivredni razvoj dobijaju ogroman zamah i apsolutni primat. Uništavanje velikih površina pod stoletnim šumama i neumereni lov “za šaku dolara” dovodi mnoge ptice koje su bile simboli američke divljine do istrebljenja.

Beljokljuni detlić,Campephilus principalis

Tako belokljuni detlić (Campephilus principalis), raskošna ptica i jedan od najvećih detlića, sada živi jedino kao jedna od najpoznatijih Odubonovih slika. Gotovo čitav vek nije bilo pouzdanih opažanja u divljini - pretpostavlja se da je u potpunosti nestala. Ista sudbina snašla je još šest izuzetnih ptica ovekovečenih u “Pticama Amerike”, među kojima su čuveni golub selac i jedini severnoamerički papagaj.

Slike Džona Džejsma Odubona su spoj brilijantne umetničke i zanatske veštine i inovativnog pristupa punog nadahnuća. One probijaju okvire prirodnjačke ilustracije i postoje kao kompletna umetnička dela, jer u sebi pored izuzetno vešte tehničke obrade motiva nose i poetski smisao - duh vremena u kome je čovek bio slobodan da luta po divljini, kako okolnoj tako i onoj unutrašnjoj, duševnoj, diveći joj se bez ograda, gađenja i straha. Šteta je samo što tokom tih davnih ekspedicija nismo naučili da priroda ima i svoje granice, pa danas neke ptice pevaju, love i lete samo na delima majstora.

Karolinska papiga, Conuropsis carolinensis

Golub selac (Columba migratoria)