Tri dana sa Jonom Langfordom

...u Beogradu!

Juče se završila izložba Jona Langforda "Nešvil(ski) Radio", u Prodajnoj galeriji Beograd – poslednji materijalni, javni trag njegovog trodnevnog boravka u Beogradu, 12, 13 i 14. novembra. Dok se njegovi radovi verovatno skidaju sa zidova galerije i spremaju za povratak kući, u Čikago, osvrćemo se na ovo, na mnogo načina neverovatno umetničko gostovanje - na koncert(e), izložbu i predavanje.

Može se reći da je koncert 12. novembra jedva uopšte bio najavljen. Ivan PD okačio je link na jednu jedinu zvaničnu najavu, diskretnu vest sa sajta KC Grada. Koncert tamo (karta 300 dinara!), pa otvaranje izložbe u Prodajnoj galeriji, pa radionica u Šumatovačkoj. Međutim, ove ambiciozne serije događanja nije bilo nigde na društvenim mrežama, niti je bilo ko od muzičke ekipe znao ko su organizatori. Sve dok nismo kupili karte dan pred koncert, bilo je osnovane sumnje da je sve samo greška, pusta želja nekog neiskusnog organizatora koji je napravio najavu bez čvrstih garancija (što ne bi bio prvi put). Jer, svima koji imaju veze sa muzičkom scenom i organizacijim nezavisnih koncerata, jasno je da je dovesti muzičara iz SAD u privatnoj režiji, van turneje, obezbediti mu troškove puta, tri dana gostovanja (i sve to po ceni karte od 300/400 dinara i bez ozbiljne promocije) – u najmanju ruku neodrživo. Ipak, karte su nam bile u rukama. I zaista, dan kasnije, među 50ak ljudi u Gradu bio je, glavom i bradom, gospodin Lengford.

Jon Langford je stari panker (The Mekons), danas samostalni muzičar. Takođe je i izvrstan crtač i likovni umetnik – autor izuzetno upečatljivih grafika i ilustracija, koje oslikavaju legendarne muzičare kao što su Henk Vilijams, Džoni Keš, Grem Parsons, Lu Rid... ili pak – njegove pesme i sećanja na život u rodnom Velsu. Na elegantan način spaja različite stilove – pop art portret, stripovske elemente teksta što često potpuno okružuju glavni karakter, svedenu paletu boja koja podseća na religijsko slikarstvo. Rezultat je izuzetno harmonična i interesantna estetika, pa nije ni čudo što je Langford voljen ilustrator u širokom krugu ljubitelja umetnosti - od kolega umetnika, preko urednika muzičkih časopisa, do ljubitelja tetovaža.

Što se muzike tiče, njegov današnji zvuk blaži je u odnosu na (još uvek aktivne!) The Mekons: u osnovi je i dalje gitarski, naginje muzici spomenutih kantri heroja, ali je zadržao snagu i vitalnost panka. I zaista, neke od najzanosnijih savremenih folk dela dolaze upravo od nekadašnjih pankera (pogledajmo npr. Chuck Ragana, Slim Cessna's Auto Club, Billy Chidisha i celu njegovu svitu). Od 1998. do 2014. napravio je šest albuma, ali i brojne saradnje, od kojih je meni najdraža fenomenalni album sa Richardom Bucknerom.

foto: popdepresija

 Akustični nastup Džona Lengforda bio je propraćen pomalo stidljivo, ali toplo. Langford nastupa sa mnogo iskrene energije i strasti za svoje pesme, za priče koje se kriju iza njih. Priče su veoma bitnan element Lengfordovog stvaralaštva – pauze između pesama rezervisane su upravo za njih. Tako počinjemo da upoznajemo Džona. Talentovani mladić iz malog Velškog lučkog grada, sa bendom odlazi da pronađe mesto pod američkim suncem. Ali ono ne greje onako kako su očekivali – američko drutšvo već je uveliko tramilo slobodarstvo za potrošački komformizam. Kapitalizam ne poznaje značaj stvaralaštva, već isključivo vrednuje profit; surovi zakoni tržišta pobrisali su njegove heroje, poput Keša, sa radija, ostavili ih da jedva sklapaju kraj sa krajem od stare slave, na nastupima pred vremešnom publikom. 1, 2, 3 4Ever posvećena je upravo Kešu i sličnim umetničkim sudbinama. Iako i dan danas živi u Čikagu i ima dvoje dece – američkih državljana, priznaje da ima pomešana osećanja prema SAD-u. Ipak, njegove kritike, poput Drone Operator, daleko su više ljudske nego političke. Uopšte, ljudskost je termin koji dobro pristaje njegovoj muzici – bez pretecioznosti i umišljenosti, iskreno i pravo iz srca.

Što se tiče setliste, malo me je iznenadilo što su mnogi „ziceri“ poput Getting Used To Uselessnes izostali, ali izbor pesama postao je jasan narednog dana u Galeriji. Koncert je praktično bio saundtrek za likovne radove i svaka izvedena pesma bila je povezana sa slikama.

Novembar 13. u Prodajnoj galeriji Beograd – na centralnom zidu Bill Monroe, Townes Van Zandt, Dolly Parton, Wanda Jackson, Johnny Cash, Hank Williams i drugi nosioci američke muzike gledaju nas sa toplih i snažnih portreta u kombinovanoj tehnici. Sa desne strane je i Joe Strummer. Na levom zidu ne se nalaze portreti, već : Mobi Dik, okružen tekstom pesme Inside The Whale; zatim, zlokobna svita ljudi ispod kolosalnih konstrukcija za izvlačenje uglja, takođe opkoljeni stihovima sa svih strana. Ubrzo je šest-sedam pesama sa slika oživelo kroz naraciju samog autora, naravno, opasanog gitarom.

Dobrim delom su o njegovom gradu Newportu, luci južnog Velsa – regije koja živi od eksploatacije uglja, sa kojim su svi ondašnji životi neraskidivo povezani, i u dobru i u zlu. A Mobi Dik je čest motiv. Naučili smo da ga je Džon Hjuston delimično snimio u Youghal-u, malom mestu na jugu Irske. To je i dan danas ključni događaj tamo – u pabu koji je bio centar filmske aktivnosti, i dalje čuvaju sliku Gregori Peka potpisanu sa „smrt Mobi Diku“.  U pesmi The Filming Of Moby Dick In Youghal, Lengford  vešto dočarava upliv filmske industrije u malo mesto, u čijoj svakodnevici ima malo prostora za „filmsku magiju“, ili iluziju bilo koje druge vrste...

Kao i prethodne večeri, Džoni Keš dobio je svoje mesto, u priči, u ponovnom izvođenju

1, 2, 3, 4Ever i obradi Home Of The Blues. Nastup bez bine, u ravni sa posetiocima izložbe, u zagrljaju likovnog naličija pesama stvorilo je jedan poseban, neponovljiv i intiman doživljaj.

Pesme su pevale slike i slike su oslikavale pesme. Multimedija na klasični način, radikalno drugačija od dosadnih ozvučenih slika i videa postmodernista.

U neposrednoj komunikaciji Džon je baš onakav kakve su mu i pesme – otvoren, iskren i srdačan. Potpisuje nam svoju knjigu, sa posvetom najmlađem posetiocu izložbe i koncerta. Nada se da se vidimo sutradan u Šumatovačkoj. Mi takođe.

A misterija oko toga kako je Lengford uopšte završio u Beogradu počela je polako da se rastače. Doveli su ga upravo ljudi u vezi sa Šumatovačkom i sa Galerijom, očigledno potpuno iz ličnog entuzijazma, kao ličnu misiju*.

Treće veče bilo je rezervisano za predavanje u Centru za likovno obrazovanje u Šumatovačkoj. Kroz ovu dobro poznatu instituciju prošle su generacije mladih, talentovanih ljudi, od kojih su neki i te večeri, 14. novembra, bili tu i radili ono što vole – vežbali crtanje, slikanje, vajanje. U maloj i zatamnjenoj sali sa projektorom koji je prikazivao slajdove Lengfordovih radova, imali su divnu priliku da čuju ličnu i priču čoveka sa mnogo godina umetnosti iza sebe.

Kroz izlaganje, napokon smo mogli da složimo moizaik Lengfordovog, ponekad trnovitog, stvaralačkog puta. Počeo je sa željom da bude slikar – voleo je da crta i bio dobar u tome, pa je upisao umetnički fakultet u Lidsu. Međutim, svet profesionalne umetnosti nije bio ono čemu se nadao – bila je sredina sedamdesetih, i činilo se da u slikarstvu sve već rečeno, da je potrošeno; da nema mesta za njega. Zato je (čuvene) 1977. postao član The Mekonsa, uprkos tome što, kao i većina muzičara prvog pank talasa, nije ni znao da svira. Uprkos uspehu odlučuje da se preseli u zemlju odakle su mu bili muzčki uzori – Ameriku. Ali tamo se šablon sa početka studija ponovo otelotvoruje – on shvata da kreativnost i stvaralačka vrednost nisu dovoljni da zaradite za hleb; da su autentične zvezde zaboravljene; da je muzika zapravo marketinški biznis. Ponovo nije mogao da vidi svoje mesto. Iako ne prestaje da svira, ponovo se vraća likovnoj umetnosti, delimično u pokušaju da se izdržava. Godine iskustva, proživljene muzike i događaja i ljudi kojima se bavila, napokon se prožimaju i pomažu mu da pronađe svoj pravi umetnički izraz. Da uspe da nadahnuće i strast prema muzici pretoči u dela, koja smo znatiželjno posmatrali projektovana na zid.

Što se muzičkog glasa tiče, i on se menjao – muzika Mekonsa, kao i ona koju je stvarao kroz druge projekte, vremenom  poprima sve više folk i kantri elemenata. Ovde je rekao jednu veoma bitnu istinu – ono što je njega privuklo kantriju je to što je shvatio da on baštini daleko više suštine panka, nego ono što je savremeni pank postao. Kantri i folk pevači pevaju o svakodnevici, o kako ličnim tako i društvenim nevoljama i nepravdama; a „mnogi pank bendovi viču „Anarhija“, a onda potpišu ugovor sa velikom etiketom“. Postanu deo industrije i lako zaborave malog čoveka. Duh pobune preselio se negde drugde, ili bolje reći, vratio se tamo gde je oduvek i postojao; u izvornoj, narodnoj kantri muzici. Međutim, sistem ne želi pobunu, ne želi bacanje svetla na probleme koje stvara. Ne želi umetnost, jer nesputana umetnost je nosilac istine. Zato je Lengfordov imaginarni junak sa mnogih slika, Lofty Deeds – kantri pevač sa lobanjom umesto lica, ujedno i gubitnik i osvetnik; i strašilo i buntovnik; mrtav, ali neumirući.

Ni predavanju u Šumatovačkoj nije manjkalo muzičke podloge. Pošto smo ga pre početka događaja, kao pravog domaćina, sreli na vratima sale, pitali smo ga da nam ispuni nekoliko muzičkih želja. I bilo je vremena upravo za tri pesme: Verdun, priču o povratku svog dede sa Zapadnog fronta I Svetskog rata; hitičnu Getting Used To Uselessness, koja interpretira ono o čemu je u izlaganju govorio – nepostojanje dostojanstvenog mesta za umetnika u surovom, savremenom svetu, njegovu „beskorisnosti“ za taj svet. I vrhunac – Mars, sa poslednjeg albuma Here Be Monsters. Izuzetno lična balada o neispunjenim snovima jednog prohujalog doba, o maglovitim sećanjima iz detinjstva koja nas prožimaju do kraja života.

Mars kulminira kroz jednu od najlepših pesničkih slika koje sam čula u poslednje vreme:

A wasp is crawling on my leg

Dissapears inside my boot

Stars of white and no one knows

Forever as the moment froze

I'm still waiting for the sting

Through everywhere and everything

Maybe we never get to Mars

Uz prve akorde, na slajdu se pojavljuje slika Sputnjika – lansiranog iste nedelje kada je Džon rođen. Izvedena svedeno, na gitari, bez orkestracija sa albuma, zvučala je jednako moćno. A odjek petardi koji je dopirao sa ulice samo joj dodao nestvarnoj, melanholičnoj, zvezdanoj atmosferi. Prelep način da se obeleži kraj jednog putovanja.

(pesma počinje na 2:33 min.)

Jer Lengfordovo gostovanje u Beogradu stvarno je bilo putovanje. U tome je cela lepota ovog trostrukog događaja – on nije bio ni izložba, ni koncet, ni predavanje, već sve to zajedno, neraskidiva celina. Prvo smo inicirani u stvaralaštvo Džona Lengforda najneposrednijim putem – putem žive muzike. U naredna dva dana otrkivali smo ga dalje, sloj po sloj, da bi na kraju mogi da imamo retki i dragoceni uvid u celokupni put jednog umetnika. Cilj jeste bitan, ali u putu se krije sva čar.

I najlepše je kada odete kući sa osećajem da ste obnovljeni saučestvovanjem u nečijoj kreativnosti; sa novootkrivenom dubinom njene lepote. Možda nije ni bitno stići do Marsa. Bitno je gledati gore i otkriti misteriju u svakodnevici.

                                                       

Veliko hvala Jonu Langfordu i onima koji su ga ugostili. I živeo Lofty Deeds.

_________
* S obzirom da nikoga od organizatora ne poznajemo, neću nagađati oko lica i imena, niti detalja organizacije. Ukoliko kojim slučajem čitaju ovo, slobodno mogu da se jave u komentarima, ako žele :)