Sjajno u svojoj orbiti

Svemir - recenzija jednog albuma i jednog neodlaska na koncert

Moja afera sa Svemirom počela je sasvim slučajno. Kada je preporuka za njihov novi album, „Tako jako“, osvanula na Fejsbuku, iz proste radoznalosti zbog imena benda rešila sam da ga poslušam. Bila je preuranjena jesen, veče u stanu van grejne sezone. Ruke su mi bile izuzetno hladne. Zato mi je osmeh izmamio već sam naziv pesme, „Hladne ruke“. Usledio je protivrečno topao, nežan instrumentalni uvod.

Primećujem da sva muzika koja kroz svoje nazive provlači svemir ili neko od njegovih brojnih objekata poseduje nešto zajedničko. Primordijalnu prefinjenost, dubinu crnih rupa i neuhvatljive tamne materije, i specifičnu melanholiju izazvanu beskrajem. Zato sinhronicitet u tome da su me Hladne ruke podsetile baš na Terri Mueller, Transmissionary Six i njihov fenomenalni album Cosmonautical nije nikakva anomalija, niti slučajnost.

Ono što galaksiji Zvonke Obajdin daje toliki sjaj nije samo dobra muzička podloga, u kojoj ima kako dreampop-ične amerikane, tako i „južne amerikane“, već poezija njenih pesama. Ona je odjek prave, autentične, zrele ženskosti, koja ima dovoljno nežnosti da voli, dovoljno snage da stvara i, posebnu snagu za ono posebno teško - da svoje stvaralaštvo iskreno podeli sa drugima.

Suština Zvonkinih pesama su nebrojeni spektri osećanja i oseta. Nijanse lepota i muka, dilema i razrešenja kroz koje prolazimo živeći ih. A Zvonka, kao i svi mi, živi u svetu koji zahteva da se svaka emocija stavi pod kontrolu, da se drži na kratkoj uzici, da se izgazi ukoliko odbija da se pokori.

Savremeni društveni narativ prisiljava žene da se „emancipuju“ od svojih korenitih osećanja. Nameću nam se vrednosti olične u modelima karijere, uspeha, moći, potrošnje kako stvari, tako i ljudi, i neograničene pohlepe u istoj. Načela u potpunosti suprotstavljena ženskoj suštini - onoj koja želi da oseća, stvara i neguje. Insistiranje na „osnaživanju“ žene zapravo je ultimatum da moraju da nabiju muške mišiće - da se opreme racionalnošću i surovošću za bitke u pogubnom soc-darvinističkom ratu. Ironično, savremeni koncept „ostvarenja žene“ zapravo ubija njenu dušu, njenu poetsku, suštinsku ženstvenost. OsnaŽena je našminkana karikatura i idealna pčela radilica u piramidi moći. Naravno, ni muškarci nisu pošteđeni ovih zupčanika. Na isti način moraju da ukalupe ili pobiju svoju intuitivnu žensku stranu. Ostaju bez inspiracije, kreativnosti i instinkta prefinjenijeg od životinjskog; suštinski nemoćni, a moći uvek gladni.

Zato muzika Svemira, čija su kičma upravo dve žene, predstavlja visprenu pobunu protiv ove klopke. „Sloboda je stara kurva i možda laže kada zine / pogledaj to iz blizine: samo rupe i prašina“. U stihovima se kriju svi „zabranjeni“, prezreni ljudski putevi - tuga, čežnje, radost, zanos, žudnja za spontanošću, besciljno uranjanje u lepote okruženja - u stabla poput promrznute dece, u bistrinu hladne vode, toplinu letnjeg vetra, u moralnu čistotu jedne kornjače. U „besmislena“ iskustva poput ljubljenja na kiši, ali i u kompleksnije, metafizičke paradokse (npr. „Ono što sam dala“) i možda najveću misteriju od svih - opraštanje. I sve to uz istovremeno i tananu i postojanu muzičku podlogu. Tako jako je u odnsu na debitantski album Svemira doneo još lepše uklapanje instrumentalnog izraza sa tekstom.

***

Naravno, izuzetno me je obradovalo kada sam čula da će Svemir imati koncert jednog novembarskog petka u KC Grad(u). Počela sam da planiram različite mogućnosti za samotni odlazak tada i tamo, što bi bio moj prvi samostalni poduhvat te vrste posle dve godine.

Kada postanete majka, brzo se suočite sa prećutnim društvenim pritiskom da što pre „normalizujete“ svoj život. Da se vratite starim obrascima, dnevnim i večernjim rutinama, ili da polako izbledite iz sećanja vaših prijatelja i poznanika koji nikada nisu ni prestajali da žive po njima. Bake, deke, bejbisiterke, jaslice - mogućnosti za odmor (ili beg) od majčinstvovanja brojne su. A večernji izlasci su jedna od preporučenih metoda na putu ka vašem i detetovom „osamostaljenju“. Sve to deluje daleko jednostavnije nego što jeste, jer umornom i pospanom detetu, glavici punoj novih, šarenih i zbrkanih utisaka o još jednom uzbudljivom danu, najpotrebniji ste. Osećate kako vas koktel dubokih osećanja začinjen hormonima vuče da ostanete, kao što planeta gravitacijom privlači i drži svoj mesec uvek u blizini. Da ostanete i pružite zaštitu, utehu, večeru, mleko, ljuljanje, zagrljaj, poljubac za laku noć, onako kako to samo mama može i ume.

I po ko zna koji put, biram da ostanem u svojoj orbiti. To je pre svega potreba, ali jednim malim delom i pobuna, poput Svemirske. Pobuna protiv toga da zanemarite osećanja i uradite ono što se očekuje. Da vam samostalnost bude bitnija nego svedočenje uravnoteženju disanja malog tela koje tone u san, bitnija od još par sati najintenzivnije ljubavi na svetu. Da rastužite nekoga makar i na nekoliko sati samo radi sopstvenog zadovoljstva. Da grabite i uzimate, umesto da dajete. „Ono što sam dala, ću jedino sačuvati“, peva Zvonka, a ja se daleko manje talentovano slažem.

Muž odlazi umesto mene, tačnije, i za mene. Zamolim ga da snimi jednu, najdražu mi pesmu. Da pozdravi drage prijatelje koji dolaze na koncert. Ovo je prvo gostovanje Svemira u Srbiji. S obzirom da nikada nisam imala priliku da ih čujem uživo, ostaje mi da držim palčeve da je osećaj da će biti fenomenalni i potpuno svoji istinit, da su moje preporuke za nastup opravdane.

Dok sutradan gledam snimak Jednog dana (3:13), oči su vlažne i na koži vidim kvržice, one koje se javljaju kada se osećate ugroženo, ili do ugroženosti dirnuto. Sanjiva gitara, divna violina, Zvonkin glas u potpunosti povezan sa svakom emocijom, od nežnosti do iznuđene, očajničke srditosti kada kaže „... da ti dam, ni da poželim od tebe“. Da, izgleda da je bilo baš onako kako sam u srži osetila da će biti. Osećaji i osećanja ne varaju - mi smo ti koji s vremena na vreme varamo njih. A oni praštaju. Daleko je teže si oprostiti sve prevare. Možda se zato aparat malo pre samog kraja pesme sam od sebe isključio.

U ruci držim CD sa prelepim omotom, koji neodoljivo asocira čuvene fotografije (fotografike:)) magline Heliks, „Božijeg oka“. Posveta za mene, hvala na podršci, i srce.

Negde kraj svojih kolena čujem spontani preprev refrena: „Jednog dana oplostiti“. Moja nagrada i moje sve.