Mekons u Beogradu i uvek na pravoj strani

Šta: The Mekons

Kada: 24. jul 2017.

Orgaizacija: Pop Depresija 

Mesto: Elektropionir, Beograd

Foto: Andrea Vajda Bauk, Siniša Lemić

Intervju sa Džonom Langfordom uoči koncerta možete pročitati ovde.

Dok se priča o impozantnim zdanjima i velikim investicijama, što je tipično očekivanje od pojma filantropije, u tišini i podaleko od očiju javnosti ostaje filantropija u obliku dovođenja fenomenalnih ljudi i muzičara, očeva i majki čitavih muzičkih žanrova, u jedan sve ubogiji grad. Pri takvim filantropskim poduhvatima nema mesta za prikrivenu korist i druge oblike zadnjih namera, a čak nema ni obezbeđenog mesta u istorijskim sveskama. Mora se imati pre svega veliko srce, luda hrabrost i strastvena ljubav prema muzici i njenoj metafizičkoj dimenziji koju neminovno nosi.

Sticajem okolnosti, to su osobine koje krase sve junake ove naše priče. I Pop Depresiju kao promoterski promotor, i Leku Mladenovića kao "vezistu" (a koji je 2014. podsetimo se, doveo Jona Langforda na nešto što bi se moglo nazvati mini festival Jona Langforda); i The Mekons koji su deo 40. rođendana benda odlučili da proslave i na Divljem Istoku, održavši tri ekskluzivna koncerta na istorijskoj trasi Budimpešta-Beograd-Beč; I tonce Nina voljnog da u malom klubu ozvuči tolikočlani bend i Bauka voljnog da ga snima; i tu odabranu publiku, koja je uprkos svim ličnim i kolektivnim usponima i padovima u stanju da se i dalje pojavljuje, podržava i iskreno se raduje; te osobine, verujem, krase čak i oluju koja je požurila da nas rashladi tačno na kraju ove vruće, multi-instrumentalne cowpunkenrollerske noći.



Pred nastup, Mekons su opušteno raštrkani po Elektropioniru. Sally Timms je podigla noge na stolicu. Već zrače smirenom, ali energičnom pozitivnošću koja nedostaje ovom gradu kao isušenoj zemlji kiša. Nedugo potom izlaze na binu vidno raspoloženi. Da li je moguće da su uvek tako dobro raspoloženi pred svirku? Ili smo mi u Beogradu toliko smračeni da nam je sve što nije zlovolja izgleda kao totalna euforija?

Uglavnom. Mekons izlaze vidno raspoloženi i da ne bude zabune, odmah kroz Memphis Egypt objašnjavaju mehanizme koji su ih doveli do današnje tačke. "Walk through the wall / No pain at all /I'm born inside the belly of rock'n'roll... ". Odmah potom sledi ubitačna i za singalong stvorena Beaten And Broken. Iskusno su nastavili da slažu listu koja savršeno osvetljava sve segmente njihovog obimnog dela, tako da se na momente osetite dašak '77, pa honki tonk kantrija, pa britanskog '69. zvuka obojenog Jamajkom, pa englesko-irskog folka*. Dakle, verovatno najkomletniji paket anglo-američkog rokenrola koji sam imala prilike da čujem, i to savršeno skladan.

Stari i vatreni fanovi su, naravno, želeli stvari koje su prilično daleko od današnjeg Mekons zvuka - onaj pionirski pankeraj s kojim su prvi put doprli do ušiju sveta. Za te želje ih je Sally malo verbalno "častila" :) da bi ih potom zaista častili, osim sa planiranom Where Were You i sa neplaniranom Never Been In A Riot.

Čak i posle toliko godina, rane pank stvari Mekonsa ne zvuče kao revival, što je posledica višedecenijskog kontinuiteta sviranja i stvaranja, ali i granitnih stavova - Mekons su danas isto ono što su i nekada bili, bez pretvaranja, zataškavanja i ustezanja. Bez skrivanja činjenice da su sada ozbiljno zreli ljudi. Nemaju potrebu da glumataju mladost, niti da se izvinjavaju kada sviraju nove pesme (niti je publika budalasta pa da ne prepozna bitnost i kvalitet tih pesma). Sve što Mekons radili deo je pre svega njihovog jedinstvenog Mekons zvuka, pa tek onda i vrlo uslovno, grubih žarnovskih odrednica. Ili volite čitave Mekonse ili ne. Nema cepidlačenja.



Mekons su bend koji čitav svoj obimni opus uživo tako lepo otpakuje i rasvirava da je to čista milina. Bilo da su pesme "glasne" ili "tihe", uživo zvuče neverovatno himnično, tako da se lako može zamisliti kako se Millionare i Heaven And Back ore na stadionu.

I to nije samo do impresivnih sviračkih sposobnosti, već i do šarma i harizme. Osim, očigledno, svog instrumenta, svaki od članova benda unosi i specifičnu karakternu crtu u muziku. Sally Timms je oličenje ostrvske beskompromisne britkosti, srdačnosti uvek na granici sa drskošću. Langford je njeno naličije, vedar, energičan, ukorenjen u bogatoj istoriji živopisne i marljive britanske radničke klase. Delikatna Susie Honeyman, nežna koliko i njena violina. Tom Greenhalgh i Rico Bell koji deluju kao da pevaju i sviraju totalno opušteno između dva paba u toku nekog permanentnog pub crawl-a (a pritom su potpuno trezni). Prefekcionistički precizni Steve Goulding - samo zamislite savršeno pedantnog pank bubnjara - i sa njim saživljeni basista. I vazda misteriozni Lu Edmonds sa svojim sazom i druidskom pojavom.

Od svega toga što predstavljaju pojedinačno, daleko je bitnije što su Mekons sve to zajedno.

Mekons su sušta suprotnost potrošačkoj fluidnosti našeg vremena. To su ljudi koji stvaraju u istoj ekipi, u savršenoj sinergiji, duže nego što ja živim. Iskreno, pomalo sam ljubomorna na njih. Imati pleme s kojim tako dugo delite putešestvija, uspone, padove, ali možda najbitnije od svega - toliko dugo negujete stvaralački plamen, negujete ideju veću od svakog ponaosob - po mom mišljenju to je nešto dirljivo, neprocenjivo i danas tako retko.

Imena koja počivaju na jednom čoveku - mozgu operacije koji ima promenljivu ekipu talentovanih saradnika - svakako su interesantna i u stanju da nam pruže zaista sjajnu muziku. Ali ako bismo da budemo precizni, to nisu bendovi. To su sastavi, ansambli. Projekti. A Mekons su istinski bend, grupa, družina u pravom i punom smislu tih reči.

Iako su davno u muzičkom smislu napravili otklon od panka, oni žive pank kroz zajedništvo i sabornost, koji su neodvojiva suština onoga što pank od početka popoveda i ono što je Mekonse inspirisalo da se uopšte oforme.

Zapravo, to je suština muzike kao takve. Njena suština milenijumima pre nego što smo je našminkali i još gore, pretvorili u proizvod.

Uvek na pravoj strani, Mekonsi su u ponedeljak u Beogradu to ispravili. Vratili su muzici njenu izvornost.

I čak je isušeno nebo bilo ganuto, i to do suza.

...How many stars are out tonihgt, how many stars, how many stars...

*I dalje stojim u čudu i neverici da jedni Dropkick Murphys mogu za dva dana da rasprodaju veliku salu Doma Omladine, a Mekons... Pa, ne mogu. Uz dužno poštovanje, nad harmonikom i violinom Mekonsa Marfiji mogu samo da ridaju u svoje upelgane kiltiće, dodatno brišući suze o pozerkse tetovaže. No banalnost (kako marketinška, tako i svaka druga) u modernim vremenima često bolje prolazi u trećem svetu od bilo čega nebanalizovanog i iskreno proživljenog.

+
Setlista u originalu (hvala Siniši Lemiću, takođe autoru svih nepotpisanih fotografija iznad):

Merchandise i retrotopijska sinestezija

Headlajneri: Merchandise (Tampa, FL, USA)

Podrška: Dogs In Kavala (Bgd, SRB)

Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran

Mesto: Elektropionir, Beograd

Foto: Andrea Vajda Bauk
 

Moram da priznam da sam kontrol frik. Iako naravno volim i prijatna iznenađenja, obožavam kada imam očekivanje i kada ono bude ispunjeno. Dugo sam se unapred radovala sinoćnjem koncertu Merchandise i Dogs In Kavala u Elektropioniru, jer sam znala da će mi doneti baš ono živo muzičko iskustvo koje mi u ovom trenutku treba. I jeste.

Nažalost, veci deo Dogs in Kavala nastupa sam promašila. Ali fragmentisano mišljenje na osnovu onoga što jesam čula je (1) da su, iako žanrovski drugačiji, bili idealno zagrevanje za hedlajnere i (2) da mi je mnogo (mnogo mnoogo) drago što se virus indie rock psihodelije širi među mlađim beogradskim bendovima. Kraj kada su se bespoštedno rasvirali zvučao mi je dosta ubedljivije nego svedeniji trenuci poput hita "Hvala što postojiš". Psići dobro zvuče i mnogo obecavaju. Nadam se samo da ih svi ti pogledi puni nade uprti u njihovom pravcu neće oterati nekom stranputicom, ako u domenu psihodelije stranputica uopšte postoji...

Ubrzo na binu izlaze Merchandise i počinje putovanje kroz nikad zaboravljene niti prežaljene snene saundskejpove 80-ih, no uz nepobitnu i neophodnu oštricu današnjice.

 

U 4AD-jevo zlatno vreme, sa kojim Merch nesumnjivo imaju neku astralnu sponu, bilo je subverzivno izgledati kao Bauhaus. U sadašnjici, gde se sa svih nivoa insistira na jedinstvenosti, ironično do potpunog poništenja, postala je subverzija izgledati sasvim obično (videti: normcore). Sa svojom nepretencioznom kežual trift store pojavom, Merchandise se bez lickanja i distrakcija fokusiraju na suštinu - otelotvorenu u muzici. S tim u skladu, onoliko koliko su opušteni oko izgleda, toliko su nemilosrdno detaljni u vezi svog zvuka, a broj korekcija upućenih toncu jedan je od dokaza toga.

Lično, uopšte nije bilo teško da me odmah uvuku u nastup, jer su ga otvorili nekim od meni  najboljih pesama sa njihovog poslednjeg albuma "A Corpse Wired For Sound" (4AD, 2016.). I mnogo sati kasnije, živi "Lonesome Sound" i propratna osećanja veoma teško izbaciti iz sebe, a i bespotrebno je pokušavati.

Grubo gledano, u toku sinoćnjeg nastupa mogli smo da upoznamo dve strane Merchandise-a: stariju, više post-rok vožnji okrenutu, koja je kulminirala u fenomenalnoj "Anxiety's Door"; i noviju, prožetu elektro-pop tendencijama najbolje oličenim u singlu "Right Back To The Start". 

Takođe, možda treba napomenuti kako je, lišen produkcijskog finiša, zvuk uživo sveukupno gitarskiji, uz lepi kontrast u vidu zvuka elektronskog bubnja ("PHHHUU", kako ga slikovito opisa pevač Cox). Kako god, Merch koktel bio je sve bolji kako je nastup odmicao, terajući tela da se kreću po sopstvenom nahođenju.

Merch su izuzetno vešti u slaganju emocija i atmosfera, vozeći i melanholiju i čežnjivost i radost i snagu. Ne baštine teskobu tako čestu među "mračnijom" muzikom - Merch zvuk odiše širinom i ispunjava vas osećajem nepreglednog (unutrašnjeg) prostranstva. Kada se kockice tako slože, sinestezija više nije nekakav spektakularni retki fenomen, već potpuno logično i prirodno neuro-stanje (u ovom slučaju, kod mene najviše nalik Pantone bojama za 2016).

 

U svom tom sinestetisanju, preskočivši bar deceniju post-panka, new wave-a, dark wave-a i svega ostalog po čemu je 4AD dobro znan, moj dragi um uspostavio je jednu ne toliko očiglednu paralelu.

Pre ravno deset godina kovala sam planove za odlazak na koncert Placebo u Sofiji. I zaita sam otišla i posvedočila njihovoj usviranosti, veštini, performerskom umeću. Međutim, ma koliko se trudila, čak ni na omiljenim pesmama nisam uspela da osetim ono nešto. A ni od sinestezije nije bilo traga.

Vešto pakujući melanholiju u ples, očajanje u radost življenja, vozeći savršene sumračne (post-) melodije, ali bez nepotrebnih komplikacija i pompe, mislim da su mi Merch napokon poklonili to za čim sam nekada u krcatoj hali u Sofiji žudela.

Moj mali plesnoplačni mehur, lišen svih narcisoidnih tendencija.

 

Možda bi i Plasibo to mogli da daju da ne moraju da budu "veliki bend", manekenski melanho-alt-rok koncipiran za ambivalentne i eksperimentisanju sklone tinejdžere (kako je lako praviti se pametan 10 godina kasnije). Kad bi im bilo dozvoljeno da to odbace, možda i oni svirali kao Merch - zdušno iskreno i sa kompletnim uzivanjem, stvarajući jednostavnu magiju.

Jer sve je zapravo jako jednostavno, i to kako nas radi muzika, i šta tražimo ovde, i put kojim smo krenuli, i njegove posledice. Jedino naša arogancija sve to do jalovosti komplikuje i stvara brojne iluzije, uključujući i iluziju besmisla.

Hvala Merchendise-u, Dogs in Kavala, PopDepresiji i Kišobranu na kontri tome, britkoj, čistoj i iskrenoj. Hvala što postojite.

Skarab-udžena lista naj 5 koncerata 2015.

...i odlična prilika da se dopišu nedostajući utisci

S jedne strane, krivo mi je što sam mnoge odlične događaje ispromašivala i u tom smislu ideja pravljenja ove liste, makar ona bila u svoj svojoj subjektivnosti opravdana, čini mi se pomalo nepravednom. Ali s druge, toliko sam srećna što uopšte mogu da napravim listu pet najboljih koncerata, a da mi ostane i kusur, da prosto ne mogu da odolim.

2015. bila je godina mog pravog (makar kratkotrajnog) povratka pohođenju koncerata posle dvogodišnje pauze. I bilo je zaista toliko lepih, magičnih i gotovo onostranih trenutaka na tim svirkama da ne mogu da ih prećutim, posebno one koje ovde nisam pokrila (iako većinu jesam).

Sve postojeće (moje) recenzije su linkovane. Mesta broj 4. i 3. imaju malo duži zapis ovde (praktično naknadnu recenziju), jer prethodno nisu imali baš nikakav.

5. Grupa Ti u Miksalištu, 12. jun

Zaista teško da Ti mogu svirati u boljem ambijentu od letnjeg zalaska sunca. Miksalište je bilo sasvim lepo i prigodno gnezdo da se razmašu njihovi hipnotički rifovi i ritmovi, da se solidno brojna i predana publika ne oseća stegnuto, da se poneki tada dvogodišnjak poigra u pesku J Topljenje tonova, topljenje boja, toplina u vazduhu i oko srca.

4. Zig Zags @ KC Grad, 21. oktobar (Bad Music For Bad People)

To što Zig Zags ovde nemaju prethodnu recenziju dođe priličan greh, pogotovo u svetlu činjenice da je ostao slabo kakav trag njihovog gostovanja. Pa evo šta se dogodilo te večeri, pred zaista tužno malobrojnim svedocima. I dalje u moje godišnje i svevremene top liste koncerata postoji jedna sigurna prečica – sposobnost živog nastupa da iznenadi i potopi prethodna očekivnaja. Na ZigZags sam otišla sluteći dobar, ali u granicama proseka pristojan miks oštrog skejt panka i sabatovštine. O kako sam se prevarila. Kalifornijski pank, osim one dobro poznate otrcane melodične, ima još jednu manje poznatu i potpuno impresivnu stranu – pank baziran na garažnom rokenrolu, koji oštrinu crpi iz kalifornijske oldskul hardkor zaostavštine, ali ima daleko više osećaja za melodiju i pesmu. Pank sa Motorhead motorom, a sve začinjeno hard rok sludge vrelinom, za koju je inherentno odgovorna pustinja.

Stvar je u tome što sam ja takav zvuk obožavala tokom dana kasnotinejdžerskih eskapizama, kada sam otkrivala garažu i nezavisne bendove iz raznih džepova Država. Sigurno postoje i poznatiji primeri, ali lično su me Zig Zags najjače asocirali na nekada jedan od favorita - River City Rapists, kratkoživeću i najnepoznatiju super-grupu na svetu. Što se geografskih paralela tiče, iako je zvanična baza benda bila Ostin, TX, nije slučajnost što je jedan od članova RCR bio i pustinjski veteran Nick Olivieri, koji je nastupajući sa Mondo Generator kasnije izvodio jedan od najvećih RCR hitova, I Never Sleep. Da, čak i na onom sramotno neposećenom koncertu u Beogradu... Potonuh u digresije. Sve što sam u stvari htela da kažem je da, pored sve ljubavi prema tom zvuku i pokušaja i čežnje da ga „ulovim“ kojekude, zapravo nikada do Zig Zags nisam imala priliku da ga zaista do(u)živim. Uživo, protresao je moje telo kao sturjni udar, posle toliko čekanja. Probudio je onu živahniju i mlađu mene, spakovanu u neki „prašnjavi“ folder zajedno sa lošim mp-trojkama River City Rapists.

Od prvog trenutka, Zig Zags su prosto eksplodirali na bini Grada, zapljusnuvši odabranu publiku pravim rokenrol prženjem, a bez da se sve to pretvori u egzibicionizam. Čista električna decibelska energija, i usvirana i spontana, i glasna i pevljiva. Vokal promukao, svetao, razgovetan i britak, savršen za ovaj tip zvuka. Svet NLO-a, čudovišta i ostalih tema B filmske produkcije došao je kao savršen odmor, dugo priželjkivani reset za vijuge preoptrerećene ovdašnjim neprijatnim kulturološkim prilikama, najavama promena (destrukcije) koje su se do kraja godine i obistinile. Akustika i ozvučenje KC Grada su potpuno neodgovarajući za ovako glasan bend, sve je zvečalo i prštalo, ali to ni malo nije ubilo zvuk benda, naprotiv, ono neminovno pištanje u ušima i do 18h posle koncerta imalo je svojih nostalgičnih čari.

Momenat „sabatovštine“ – tj. muljavog hardroka nije se posebno isticao do kraja koncerta i bisa, kada je fenomenalno začinio već opisani pankeraj jače stisnutom gas pedalom gitarske vožnje. Šlag na tortu, savršeno za kraj.

3. Wovenhand @ Dom Omladine, 25. april (Long Play)

Foto (c) Tamara Samardžič, Nocturne Magazine

Wovenhand&16 HP, tj. muzika Davida Eugenea Edwardsa je već predugo najznačajnija i najuticajnija u mom životu. Dovoljno dugo da kažem da je u pitanju moj trajno omiljeni autor. WH/16HP bili su na početku i kraju svih mojih najbitnijih životnih epoha, mini ledenih doba, suša; simbol harmonije ličnog Edena ili omanje apokalipse, uvek su mi svirali kao saundrek u pozadini. Verovatno je upravo to razlog zašto ni o jednom od tri WH koncerta u Srbiji nisam napisala ni reči; iskustvo je svaki put bilo previše složeno, a u perspektivi simbol raznih ličnih ciklusa, da bi reči pokvarile doživljeno. Hajde što bi pokvarile, već bi bile lažne, daleko od istine onoga što sam osetila.

I posle majskog koncerta bar 5 dana imala sam osećaj dubokog, drhtavog ganuća. Zadovoljstvo što sam ponovo videla stare „koncertna-persona“ poznanike i svojim duhom, glasom i telom saučestvovala stvaranju njihove više-od-muzike. Teži zvuk koji DEE sada proizvodi stojeći posle čitave karijere folkerskog sedenja nosi jednu novu i svežu energiju – Wovenhand čini se nisu ni blizu zamke kolotečine. Kako onda da dotični koncert završi tek na trećem mestu (iako sam bila ubeđena da će biti prvi)?

 Pa, dosta je razloga, od kojih neke ne mogu ni da objasnim. Radost ponovnih susreta izaziva specifičnu toplinu, ali ipak slabija od gorostasnog utiska prvih susreta. U smislu da prestajete da budete toliko zaslepljeni samim koncertom i počnete da primećujete i druge, sporedne stvari. Sam zvuk WH sa poslednjim albumom delimično odlazi u pravcu savremenog metala, što bend fantastično iznosi, ali prosto ne radi me toliko. Ispravka, radi me na metal način, ne Wovenhand način. Od prvog koncerta na istom mestu 2008. i WH publika se značajno promenila. S obzirom na pravac razvitka njihovog zvuka i ugled koji bend uživa na evropskom tlu, obogatila se mlađim, glasnijm i energičnijim ljudima. Koncert je bio rasprodat, sala prepuna. Super sa strane objektivnih ocena koncertne publike, ali svakako van moje zone komfora. Čudan zvuk i disproporcionalno jak bas i generalno ritam sekcija.

Savršeno sam svesna da ovako ispada da sam popljuvala koncert, a visok plasman mu obezbedila na račun ljubavi prema bendu :) Ali to je samo zbog onog velikog, sveprožimajućeg dela lepote koju nisam u stanju da opišem i koja me i dalje greje. Ta Glistening Black.

Moram da pohvalim i fantastičnu predgrupu Marriages, koji su uprkos tome što su imali još gore namešten zvuk nego WH potpuno oduševili i mene i ne samo mene. Pravo otkriće. Pomalo zbunjujuće, izgledom deluju kao pravi LA stereotip – kao grupica ljudi koji su došli da naprave karijeru u Holivudu, a ostali zbog nečeg drugog. Zvukom su meka i hipnotička stoner vožnja sa tu i tamo prijatnim daškom A Perfect Circle. Vidno uzbuđeni i željni da se dokažu pred velikom publikom u čudnom delu sveta, uložili su disproporcionalno mnogo energije u svojih pola sata nastupa. Sjajni, tačka.

2. Two Gallants @ KC Grad, 6 novembar (Pop Depresija)

foto: Andrea Vajda

Za razliku od četvrtoplasiranih Zig Zags, koncert Two Gallants bio je čista suprotnost u smislu očekivanja – čim je najavljen unapred sam znala da će biti u vrhu. Em su Two Gallants već dugo u mom životu, em je dvojac posle pauze izacio odličan album i po svim video dokazima delovao skladno i energično kao da nikakve pauze nikada nije ni bilo. Uz to su poveli i sjajne Čehe Please The Trees, prema kojima sam bila skeptična sve dok nisu zasvirali. Specifičnost ovog koncerta je što je za mene trajao praktično 5 pesama TG, ali kakvih 5 pesama. Valjda sa dovoljno godina i ispisanih reči iza sebe mogu napokon da prestanem da se pravim objektivna – to što neki koncert ostane duboko uklesan u sećanje nema veze samo sa pesmama odsviranim na bini, već i sa kompletnom atmosferom i svim pojedinačnim upečatljivim detaljima koji su po pravilu strogo individualni. Za mene su Two Gallants u Beogradu bili kako svaki ton koji su napravili Adam i Tajson i singalongovi uz njihove pesme, ali i porodica i prijatelji, cupkanje u koje sam se pre mnogo godina zaljubila, mekani obraz trogodišnjaka, dve stolice ljubazno obezbeđene za nas; i hladnoća Novembra i dim od koga ne može da se diše i Gradova maca i kamion sa ovcama koji je protutnjao pored KC. Prvo mesto takođe duguje svoju poziciju tim posebnostima isto koliko i samoj muzici...

1. Jarboe & Helen Money @ KC Grad, 4. mart (Resetor)

foto: Nemanja Stojanović / KC Grad

I dalje kad bacim pogled na recenziju, jasno mi je zašto sam je pisala tokom dva dana u blagoj drhtavici. Jarboe otelotovorena pred nama bila je tačno personifikacija svega što nisam mogla u sebi da definišem i što sam zazirala da osetim; njen nastup se savršeno poklopio sa mojim raspoloženjem, godišnjim dobom, stvarima koje sam u tom trenutku čitala, a koje su me dubinski promenile. Posle dugogodišnjeg žmurenja, našla me je tačno u trenutku kad sam bila sposobna da je glavom shvatim i stomakom svarim. Iako je Mark Lanegan bio prvi koncert na koji sam otišla posle pauze, Jarboe je bio prvi koncert koji me je stvarno dotakao i to ne može da ne igra ulogu u tome što ostaje najupećatljiviji koncert 2015. Takođe, poklopilo se da je atmosfera bila idealna – sedenje, tišina, mrak, mogućnost da budemo potpuno uvučeni bez spoljašnjih distrakcija, mada bi ih gudanje Helen Money verujem svakako zaglušilo. A Jarboe nije bila samo Jarboe. I apsolutno svoja i posednuta, i ljubav i uništenje. Neću ići dotle da se poslužim onom bezobrazno otrcanom frazom “boginja”; ali je svakako bila jedan od onih medijuma što su se u drevnim ritualima odricali tela da bi nam boginje prikazali.

Nastup je ukupno trajao oko sat vremena; od toga, Jarboe je otpevala svega 5, 6 pesama. Naravno, preživela bih da je koncert bio duži, ali posle atomofisične Mother/Father nije se osetio bilo kakav nedostatak, nedorečenost, praznina. Slično kao i sa TG gore, dužina nije uslovljavala osećaj celovitosti.

Ovo je bio jedan od performansa koji je u stanju da pokrene davno stvorene, učmale trombove u venama, da bi vas potom ili ubili, ili se razrešili, resorbovali se, oslobodili vas.

***

Vredan pomena je svakako i Nate Hall sa možda najspecifičnijom i najintimnijom atmosferom od svih ovogodišnjih nastupa.

Godina 2015. bila je godina velikih, legendarnih klupskih koncerata – Mudhoney, Gories, JSBX… Koje sam sve do jednog propustila. Ove godine elaborirala sam, kako na Mark Laneganu, tako i na voljenim Wovenhand (a koja dva se takođe možda mogu sračunati u velike “spektakle”, tako da možda i nisam baš sve promašila), da veći koncerti, osim u specijalnim prilikama naravno, nisu više za mene. Mogla bih da analiziram kako i zašto, ali pre svega je u pitanju osećaj, tako da za analizom nema ni potrebe.

Jedino što mi je zaista nedostajalo ove godine je neko ozbiljno, tipično gotičarenje. Mizar sam posle inicijalnog oduševljenja odlučila da preskočim, doznavši da imaju trećeg pevača + pevačicu, od kojih mi ni jedno nisu bili zadovoljavajući. Plašila sam se bend-kao-tribjut-bend efekta. Za mene je u vokalu i autorstvu odsutnog Tanevskog bar 70% magije Mizara (i Trajkovski je mogao da prođe)… U stvari me je presekla Goranova rečenica iz jednog intervjua, odgovor na pitanje kako mu se čini Mizar danas. Parafraziram: nema potrebe da se o tome priča, da svako ko voli ono što je ostala zvučna srž dotičnog benda može sam da zaključi. I jesam.

Moram da spomenem i najveće očekivanje, a potom i razočaranje – najavljeni dolazak i otkazivanje Seana Wheelera & Zandera Schlossa. I želim da se sve nade usađene u onu najavu (jeste da dugo pre ove nisam pisala najavu, ali to nema veze s tim što sam imala tremu goru nego dok sam završavala diplomski) ostvare u nekom drugom, pogodnom trenutku.

Da nam dugo žive i rade naši nezavisni promoteri, želimo nam još dve ovako bogate sezone 2016, uprkos i u inat svim spoljašnjim okolnostima i pritiscima. Živeli!

Kako su me zavela Dva Zavodnika (sa 4,5 pesme)

Headlajneri: Two Gallants (San Francisco, USA)

Podrška: Please The Trees (CZ)

Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran

Mesto: KC Grad, Beograd

Foto/video: Andrea Vajda / KEXP

Sinoć sam imala priliku da prisustvujem ne bih rekla koncertima, već tizerima za koncerte Two Gallants​ i Please The Trees (objasniće se samo u daljem tekstu). Činjenica da su u pitanju bili u suštini fragmenti ne umanjuje njihovu dragocenost.

 

Tačno kao švajcarci, Česi Please The Trees kreću tačno na vreme, bez snebivanja u svakom smislu. Behu prijatno iznenađenje. Odmah idu na to da vam protresu srž. Kao dvojac i uživo zvuče daleko potpunije i organskije nego čitav bend koji smo mogli da vidimo na snimcima. Gitara i bubanj i veeeliko pojačalo. Preko bine tepih, preko frontmena pončo-ćebence -  što je totalno odavalo utisak evropskog pogleda na američko psihodelično nasleđe, a muzika je taj utisak pratila. Jer kada psihodeliju provučemo kroz evropski filter dobijemo - kraut, što je odrednica koja imho najviše i odgovara PTTejcima. Glasni, glasni kraut, sa mnogo surovog bubnjanja i ukupnog dara za vožnju. Kraut koji završava koncert Rambling Man-om.



Posle dugih prirema od strane od benda brojnijeg tehničkog kru-a, napokon izlaze na binu dugo poznata, slušana i voljena lica.
Kada vam grupa dugo obitava u životnom muzičkom vazduhu, imate neki utisak kao da se poznajete, što s jedne strane daje onu prijatnu poznatost pri upijanju već znanih instrumentalnih deonica i toplinu singalonga, ali s druge strane imate utisak da vas, kao u dugom braku, ništa ne može iznenaditi.

O kakva bi bila greška sinoć poverovati u tako nešto! Još dok su prvi zvuci koji su pravili Adam i Tajson nisu konkretizovali u pesme, bilo je jasno da sam ih slušala, ali nikada stvarno, stvarno čula. Energija koju imaju i dele, koja nastaje ne samo iz dugog zajedničkog sviranja, već očito i dugog "u dušu" poznavanja, neopisiva je. Osim sinergije, veština je nezanemarljiva. Tajsonovo bubnjanje je jedna od najimpresivnijih pojava za bubnjevima koje sam u životu videla (ako ne i najnaj). A svaka žila Adamovog tela proživljava svaku reč teksta, svaki rif; svaki slog, svaki ton. Uprkos njihovoj površinskoj "napetosti", zvuk teče. A ja nisam tako dobar pisac koliko su oni dobri svirači. Zato neću ni pokušavati dalje da pokvarim taj zvuk svojim smotanim rečima.




A možda ne bi bilo ni pošteno, s obzirom da je za mene koncert TG bio sačinjen od prve 4,5 pesme, sticajem sveukupnih okolnosti (neočekivana gužva i zadimljenost, usitnjavanje sati i zamor u kombinaciji sa vrlo, vrlo maloletnim licem). Ali kakve 4,5 pesme. Počastvovana sam: sa Despite What You've Been Told, koja je prošla u znaku inicijalnog šoka. Sa We Are Undone, sa svojim užasno zaraznim glavnim rifom. My Love Won't Wait, za koju ne mogu ni da kanališem komentar, osim da je imala verovatno najmoćniji tihi kraj pesme među svim pesmama sa tihim krajevima na svetu. Najveći poklon bila je TG himna "Steady Rollin'", koja je zvučala još više steady; dobila sam napokon svoj dugo zamišljani Steady Rollin' singalong, zajednički singalong.



A onda naredna pesma u magli urgencije i pakovanja. No taj nagli rez mi nije smetao, jer već sam okusila i doživela nešto čija se vrednost ne meri u broju odslušanih minuta. Uostalom, ostavila sam Two Gallants u dobim rukama - krcatog KC Grada koji peva, đuska i osmehuje se. Sve što mi je posle iz prve ruke prepričano, čitava set-lista i atmosfera, uverili su da se obećavajući početak razvio baš u sve ono što je obećavao. Samo kada preslušam i u sobi sinoćni izbor pesama, kada se doživljeno spoji sa onim što mi je ostavljeno da domaštam, nos me zapecka i zagolica na dobro poznat način.

Uprkos mantri kojom nam mozak ispira korporativni (čitaj: robovski) izgovor za feminizam - "da se može imati sve" - ne, ponekad se ne može. Ali su katkad kapljice meda i slađe nego čitava tegla. Kad je u pitanju med koji se ne kupuje i na koji se ne polaže pravo, nego na koji se naleće iznenada, u šumi, izuzetan i neponovljiv. Utoliko posebniji što se deli sa voljenima.



Veliko i neizmerno hvala Ivanu i Svetlani kako na samom koncertu, tako i na spasonosnoj infrastrukturi/prvom u životu karminu na obrazu.

Iako Steady Rollin' svakako drži svoj tron, moram da priznam da je paradigma čitave večeri zapravo bila My Love Won't Wait :)

Sjajno u svojoj orbiti

Svemir - recenzija jednog albuma i jednog neodlaska na koncert

Moja afera sa Svemirom počela je sasvim slučajno. Kada je preporuka za njihov novi album, „Tako jako“, osvanula na Fejsbuku, iz proste radoznalosti zbog imena benda rešila sam da ga poslušam. Bila je preuranjena jesen, veče u stanu van grejne sezone. Ruke su mi bile izuzetno hladne. Zato mi je osmeh izmamio već sam naziv pesme, „Hladne ruke“. Usledio je protivrečno topao, nežan instrumentalni uvod.

Primećujem da sva muzika koja kroz svoje nazive provlači svemir ili neko od njegovih brojnih objekata poseduje nešto zajedničko. Primordijalnu prefinjenost, dubinu crnih rupa i neuhvatljive tamne materije, i specifičnu melanholiju izazvanu beskrajem. Zato sinhronicitet u tome da su me Hladne ruke podsetile baš na Terri Mueller, Transmissionary Six i njihov fenomenalni album Cosmonautical nije nikakva anomalija, niti slučajnost.

Ono što galaksiji Zvonke Obajdin daje toliki sjaj nije samo dobra muzička podloga, u kojoj ima kako dreampop-ične amerikane, tako i „južne amerikane“, već poezija njenih pesama. Ona je odjek prave, autentične, zrele ženskosti, koja ima dovoljno nežnosti da voli, dovoljno snage da stvara i, posebnu snagu za ono posebno teško - da svoje stvaralaštvo iskreno podeli sa drugima.

Suština Zvonkinih pesama su nebrojeni spektri osećanja i oseta. Nijanse lepota i muka, dilema i razrešenja kroz koje prolazimo živeći ih. A Zvonka, kao i svi mi, živi u svetu koji zahteva da se svaka emocija stavi pod kontrolu, da se drži na kratkoj uzici, da se izgazi ukoliko odbija da se pokori.

Savremeni društveni narativ prisiljava žene da se „emancipuju“ od svojih korenitih osećanja. Nameću nam se vrednosti olične u modelima karijere, uspeha, moći, potrošnje kako stvari, tako i ljudi, i neograničene pohlepe u istoj. Načela u potpunosti suprotstavljena ženskoj suštini - onoj koja želi da oseća, stvara i neguje. Insistiranje na „osnaživanju“ žene zapravo je ultimatum da moraju da nabiju muške mišiće - da se opreme racionalnošću i surovošću za bitke u pogubnom soc-darvinističkom ratu. Ironično, savremeni koncept „ostvarenja žene“ zapravo ubija njenu dušu, njenu poetsku, suštinsku ženstvenost. OsnaŽena je našminkana karikatura i idealna pčela radilica u piramidi moći. Naravno, ni muškarci nisu pošteđeni ovih zupčanika. Na isti način moraju da ukalupe ili pobiju svoju intuitivnu žensku stranu. Ostaju bez inspiracije, kreativnosti i instinkta prefinjenijeg od životinjskog; suštinski nemoćni, a moći uvek gladni.

Zato muzika Svemira, čija su kičma upravo dve žene, predstavlja visprenu pobunu protiv ove klopke. „Sloboda je stara kurva i možda laže kada zine / pogledaj to iz blizine: samo rupe i prašina“. U stihovima se kriju svi „zabranjeni“, prezreni ljudski putevi - tuga, čežnje, radost, zanos, žudnja za spontanošću, besciljno uranjanje u lepote okruženja - u stabla poput promrznute dece, u bistrinu hladne vode, toplinu letnjeg vetra, u moralnu čistotu jedne kornjače. U „besmislena“ iskustva poput ljubljenja na kiši, ali i u kompleksnije, metafizičke paradokse (npr. „Ono što sam dala“) i možda najveću misteriju od svih - opraštanje. I sve to uz istovremeno i tananu i postojanu muzičku podlogu. Tako jako je u odnsu na debitantski album Svemira doneo još lepše uklapanje instrumentalnog izraza sa tekstom.

***

Naravno, izuzetno me je obradovalo kada sam čula da će Svemir imati koncert jednog novembarskog petka u KC Grad(u). Počela sam da planiram različite mogućnosti za samotni odlazak tada i tamo, što bi bio moj prvi samostalni poduhvat te vrste posle dve godine.

Kada postanete majka, brzo se suočite sa prećutnim društvenim pritiskom da što pre „normalizujete“ svoj život. Da se vratite starim obrascima, dnevnim i večernjim rutinama, ili da polako izbledite iz sećanja vaših prijatelja i poznanika koji nikada nisu ni prestajali da žive po njima. Bake, deke, bejbisiterke, jaslice - mogućnosti za odmor (ili beg) od majčinstvovanja brojne su. A večernji izlasci su jedna od preporučenih metoda na putu ka vašem i detetovom „osamostaljenju“. Sve to deluje daleko jednostavnije nego što jeste, jer umornom i pospanom detetu, glavici punoj novih, šarenih i zbrkanih utisaka o još jednom uzbudljivom danu, najpotrebniji ste. Osećate kako vas koktel dubokih osećanja začinjen hormonima vuče da ostanete, kao što planeta gravitacijom privlači i drži svoj mesec uvek u blizini. Da ostanete i pružite zaštitu, utehu, večeru, mleko, ljuljanje, zagrljaj, poljubac za laku noć, onako kako to samo mama može i ume.

I po ko zna koji put, biram da ostanem u svojoj orbiti. To je pre svega potreba, ali jednim malim delom i pobuna, poput Svemirske. Pobuna protiv toga da zanemarite osećanja i uradite ono što se očekuje. Da vam samostalnost bude bitnija nego svedočenje uravnoteženju disanja malog tela koje tone u san, bitnija od još par sati najintenzivnije ljubavi na svetu. Da rastužite nekoga makar i na nekoliko sati samo radi sopstvenog zadovoljstva. Da grabite i uzimate, umesto da dajete. „Ono što sam dala, ću jedino sačuvati“, peva Zvonka, a ja se daleko manje talentovano slažem.

Muž odlazi umesto mene, tačnije, i za mene. Zamolim ga da snimi jednu, najdražu mi pesmu. Da pozdravi drage prijatelje koji dolaze na koncert. Ovo je prvo gostovanje Svemira u Srbiji. S obzirom da nikada nisam imala priliku da ih čujem uživo, ostaje mi da držim palčeve da je osećaj da će biti fenomenalni i potpuno svoji istinit, da su moje preporuke za nastup opravdane.

Dok sutradan gledam snimak Jednog dana (3:13), oči su vlažne i na koži vidim kvržice, one koje se javljaju kada se osećate ugroženo, ili do ugroženosti dirnuto. Sanjiva gitara, divna violina, Zvonkin glas u potpunosti povezan sa svakom emocijom, od nežnosti do iznuđene, očajničke srditosti kada kaže „... da ti dam, ni da poželim od tebe“. Da, izgleda da je bilo baš onako kako sam u srži osetila da će biti. Osećaji i osećanja ne varaju - mi smo ti koji s vremena na vreme varamo njih. A oni praštaju. Daleko je teže si oprostiti sve prevare. Možda se zato aparat malo pre samog kraja pesme sam od sebe isključio.

U ruci držim CD sa prelepim omotom, koji neodoljivo asocira čuvene fotografije (fotografike:)) magline Heliks, „Božijeg oka“. Posveta za mene, hvala na podršci, i srce.

Negde kraj svojih kolena čujem spontani preprev refrena: „Jednog dana oplostiti“. Moja nagrada i moje sve.

Handsome Furs u Gun Clubu

Kako su Zgodna Krzna poklonila himnu jednom Belom Gradu.

Kanadski elektro indie dvojac Handsome Furs je uspeo da uradi za naše koncertne pojmove nepojmljivu stvar - da izgradi publiku gotovo od nule. Od nekoliko desetina stidljivih posetilaca prvog koncerta jeseni 2008. do punog, glasnog i razdraganog Gun Cluba 2. decembra 2010. Uspeh je više nego zaslužen i predisponiran neverovatnim nastupima benda, njihovom harizmom i iskrenom ljubavi prema prostorima istočno od Gvozdene zavese i prema Beogradu - po sopstvenom priznanju jedne od omiljenih im destinacija. Izašli su na binu puni energije i iskrenog entuzijazma, a ta osećanja su se samo pojačavala kako je veče odmicalo. Predivno je videti dvoje muzičara koji su jednako uzbuđeni zbog publike koliko i publika zbog njih - stvara se neraskidiva veza koja je u malo više od sat vremena sposobna da proizvede enormne količine pozitivnog naelektrisanja.

Led večeri je probila domaća podrška Lula Mae, pomalo bojažljivo i nesigurno - što je potpuno razumljivo s obzirom na to da iza sebe imaju tek jedan EP i ne mnogo koncertnog iskustva. Bio bi usiljen i verovatno nepošten zadatak ocenjivati ih u ovom ranom stadijumu. Njihov minimalistički, melanholični elektro-akustični zvuk je po tempu kontrast onome što su doneli Handsome Furs. Osetni su uticaji engleskih elektronskih ambijentalaca, poput Piano Magic iz srednje faze, no servirano na laganiji način, sa delikatnijim senzibilitetom. Na bini su živopisni i činjenica da im je stalo do onoga što stvaraju se svakako oseća i na kraju pobeđuje tenziju. Nadajmo se da će još uvek nežna klica Lula Mae nastaviti da raste u dobrom pravcu - da će pustiti svoj kreativni potencijal da nesputano teče, da će postati svoja i da neće upasti u zamku koja mori mnoge domaće bendove - da usled težnje za uklapanjem u određeni šablon počnu da jure sopstveni rep.

Nedugo potom, snažne ovacije su dočekale izlazak Zgodnih Krzna na binu. Energijom koju poseduju, Den Bekner i Aleksi Peri bi mogli da istope glečere na polovima mnogo efikasnije i od najsurovijih klimatskih promena. Bitovi koji sežu od osmobitne elektronike do industriala i koje Aleksi stvara kako mašinama, tako i sopstvenim bosim stopalima, gitarske žice koje vibriraju od jednostavnih melodičnih rifova do drona, Denov srčani vokal i esencija pravog, nenašminkog panka jednostavno teraju telo na pokret, a onaj najznačajniji nam grudni mišić na ubrzan rad. Wolf Parade su možda (bili) velike zvezde indie scene, ali HF su tvorevina gde Den Bekner zaista sija. Jaka hemijska veza koja vlada između mladog bračnog para na bini u svoju mrežu jako brzo hvata i sve ispred njih. Ne možete pobeći, jer ona premošćuje sve prepreke. Den je preksinoć u Ljubljani ozbiljno povredio nogu, međutim ni ona nije mogla da miruje - električni talas nosi i izvlači ono najbolje iz svega, tako da je bol ostao marginalizovan, a šou potpuno neoštećen.

Imali smo priliku da čujemo dosta novih pesama sa predstojećeg albuma i zaista obećavaju. Apsolutno su na tragu prethodnog rada, ali su još strastvenije, eksplozivnije i čvršćeg ritamskog kostura - kao da se stari HF zvuk tokom svemirskog putovanja očešao o Deutsch Amercanische Freundschaft. Nova iskustva su im sigurno otvorila nova vrata percepcije - nemirni kakvi su, HF su u prethodnih godinu dana obišli najveći deo istočnog sveta kojim su fascinirani (fino zabeleženo u CNN specijalu „Indie Asia“) i to im je očigledno podarilo novi naboj. Tako je jedna od novih pesama posvećena muzičarima Kine i represivnoj kineskoj politici vezanoj za bendove. Uz muziku HF se možete veseliti, ali ona često poseduje i mnogo ozbiljniju skrivenu notu, mračnu koliko i svakodnevica. Jer oni ne doživljavaju stvari olako.

Upravo zbog činjenice da ono što rade shvataju suštinski ozbiljno, u očima im se ogledala zahvalnost prema činjenici da su ponovo u Beogradu. Najveći dokaz i najlepša oda tome je pesma White City. Pojavila se na albumu Face Control koji je izašao ubrzo posle prvog beogradskog nastupa, u kratkom obliku, kao neka vrsta teasera. Pod utiscima svega što su upili ovde pustili su je da raste i razvija se, a sinoć smo imali čast da čujemo njen poslednji evolutivni stadijum. Beograd je dobio svoju prvu indie himnu! Izbor starih pesama je bio takav da se kao „lego“ uklapao sa novim materijalom, a tu na radost publike bili i hitične Evangeline, Radio Kaliningrad, Dead + Rural...

Obitavanje Handsome Furs na ovim prostorima se pretvara u lepu tradiciju na veliko zadovoljstvo svih uključenih strana. Beograd, koji konstantno biva zapljusnut naletima reanimiranih ili nepopravljivo mrtvih bendova, za promenu je imao dragocenu priliku da čuje nešto istinski živo. I ne samo to - imao je priliku da kroz dve godine i tri nastupa prati razvoj benda i zapravo učestvuje u njegovoj evoluciji. Handsome Furs nikog prisutnog nisu mogli da ostave ravnodušnim, zato što je „ravnodušnost“ antipod onoga što oni jesu - požrtvovani, darežljivi, strastveni, sa neverovatnom gladi za životom. Jer sve što oni žele je - sve.

Foto: Reakcija
Galeriju fotografija sa koncerta možete pogledati ovde.