The Singing Loins u Srbiji

U prethodne četiri godine, The Singing Loins su postali pravi mali lokalni fenomen. Koliko bendova može kao stubove većine turneja navesti (rodnu) Englesku i - Srbiju? A kao najupečatljivije konstante na srpskim turnejama pokazali su se Beograd i Pirot.

Prvi dolazak Chrisa Brodericka, Chrisa (Arfura) Allena i Roba Shepherda 2007. bio je kombinacija slučajnosti, čudnih okolnosti i ludog entuzijazma, ali ispostavilo se da neće biti „jednokratno čudo“. Vraćali su se i 2008. i 2009. svaki put u organizaciji Bad Music For Bad People. I ove 2011 su bili tu, pružajući svoj autentični medvejski folk Novom Sadu, Beogradu, Pirotu i Senti. Da li je u pitanju izvrsnost novog materijala, odomaćenost na ovom tlu, pojačanje u vidu novog člana - basiste Johna Forrestera ili kombinacija ovih faktora, ali Singing Loins su zvučali ubedljivije nego ikada.

Beogradski koncet je održan 3. februara u Gun Club-u, koji se polako dokazuje kao možda najbolji klupski koncertni prostor koji je Beograd imao u poslednjih 10-ak godina. Posle dugogodišnjeg niza nezgrapnih i/ili prinudnih rešenja, veliko je olakšanje kada više ne morate da grizete nokte oko kvaliteta zvuka i rasvete, ili oko zadimljene klaustrofobije koju donose niski plafoni nekih drugih klubova. Lokalna podrška bio je Mylutin, novi kantautorski pseudonim iza koga stoji režiser Milutin Petrović. Iako moram priznati da su demo snimci zazvučali neinspirisano i previše ukalupljeno, uživo se stiče daleko pozitivniji utisak. Nastup je odavao posvećenost i brigu o pesmama, što je uvek stimulativno za slušaoce. Živi aranžmani zvuče zanimljivo, a dobro odmerena dužina nastupa je učinila da Mylutin i prateći članovi benda budu prijatna uvertira večeri.

Ovaj nastup Singing Loinsa odlikovala je intimna klupska atmosfera i uspešno odmrzavanje publike koja je hrabro prebrodila spoljašnjih -15 stepeni da bi prisustvovala koncertu. I pored toga što je nije bila preterano brojna, svakako nije bila ravnodušna - pevanje je bilo glasno, a cupkanje i zadovoljstvo sveprisutno.

Sledećeg dana na redu je bio Pirot. Ovaj koncert je odlikovala značajno drugačija atmosfera u pogledu toga da je održan u pozorišnoj sali Doma kulture. Velika bina, prave pozorišne daske i teška zavesa su predodredili svečaniju atmosferu, daleku od pabske. Međutim, duša nastupa je ostala ista - otvorena, iskrena i zapaljiva. Pirot je grad koji je svaki put neverovatno toplo i velikodušno ugostio Loinse. Stiče se jak utisak da su zadobili status voljenog lokalnog benda, sa svim poverenjem i srdačnošću koja uz to ide. Postoji i značajno veća volja publike da komunicira sa bendom, a Medvej-Pirot veza se jednostavno oseća u vazduhu tokom celog koncerta.

Nastupi Singing Loinsa mogu biti odgovor na pitanje šta se dogodi kada pank „odraste“, a ne postane našminkani japi ili pretenciozni neshvaćeni umetnik. Takav pank je i dalje u sukobu sa svetom, ali u međuvremenu sukob je postao odmereniji, duhovitiji, akustičniji, i svakako ličniji. Više podseća na bergmanovsku partiju šaha sa smrću nego na don kihotovsku borbu protiv vetrenjača. Pabski pankoidni folk Singing Loinsa nema veze sa Pougesima, Dublinersima i sličnim istorijskim bendovima. Ima veze isključivo sa samom Singing Loins družinom, uključujući i vernu publiku.

Svaki put oduševljava zarazni žičani rafal, vođen reskim kokni vokalom i neizbežnim davanjem ritma udaranjem šaka o drvenu gajbicu i đonovima o daske bine. I ako su ovo sasvim objektivni razlozi da vas, vaše noge i glas uključe u nastup, teško je objasniti šta vas suštinski tera na Singing Loins sing-a-long. Nastup je toliko spontan, a muzika toliko sirova i iskrena da se povezuje sa vama na bazičnom emotivnom nivou. Ukratko - pogađa u srž.

Pravo ogledalo i suma ovog osećaja bilo je izvođenje jedne od najboljih pesama sa novog albuma, „Nail It Back Together“, u čijem se refrenu sakrio i tačan kontekst naziva novog albuma „Stuff“. Ne možete se ograditi i ostati netaknuti - jer svako od nas ima svoj set Stvari, alat za krpljenje rascepa, ožiljaka i ličnih poraza. Svako od nas je na ovaj ili onaj način prinuđen da nastavi da se suočava sa svakodnevicom, makar to povremeno bilo i protiv naše volje. Ovakve reči praćene srcekidajućim bendžom i moćnim „stompingom“ su ono zbog čega ćete neizbežno osetiti strelicu u grudima.

Na oba koncerta, Loinsi su izveli po nekoliko pesama sa najsvežijeg albuma, a dosta mesta na setlisti su zauzele stvari sa albuma iz 2009, „Unravelling England“, koji do sad nije imao prilike za živu promociju u Srbiji. Posebno zanimljiv je bio duel harmonike i makaza tokom Take My Scissors Away. Tu su bile i starije i publici dobro poznate pesme kao što su idilična House In The Woods, mračna i uvek neverovatno moćna Baker’s Arms i God Bless The Whores Of Rochester, koja možda izmamljuje najšire osmehe u okolini bine.

Koncerti Singing Loinsa u Srbiji ne odišu ponekad prijatnom, a ponekad neprijatnom tenzijom pred nepoznatim koja prati mnoge koncerte stranih bendova. Oni više liče na muzikalne susrete starih prijatelja koji svaki put oduševe jedni druge na neki novi način.

Foto: Reakcija

Handsome Furs u Gun Clubu

Kako su Zgodna Krzna poklonila himnu jednom Belom Gradu.

Kanadski elektro indie dvojac Handsome Furs je uspeo da uradi za naše koncertne pojmove nepojmljivu stvar - da izgradi publiku gotovo od nule. Od nekoliko desetina stidljivih posetilaca prvog koncerta jeseni 2008. do punog, glasnog i razdraganog Gun Cluba 2. decembra 2010. Uspeh je više nego zaslužen i predisponiran neverovatnim nastupima benda, njihovom harizmom i iskrenom ljubavi prema prostorima istočno od Gvozdene zavese i prema Beogradu - po sopstvenom priznanju jedne od omiljenih im destinacija. Izašli su na binu puni energije i iskrenog entuzijazma, a ta osećanja su se samo pojačavala kako je veče odmicalo. Predivno je videti dvoje muzičara koji su jednako uzbuđeni zbog publike koliko i publika zbog njih - stvara se neraskidiva veza koja je u malo više od sat vremena sposobna da proizvede enormne količine pozitivnog naelektrisanja.

Led večeri je probila domaća podrška Lula Mae, pomalo bojažljivo i nesigurno - što je potpuno razumljivo s obzirom na to da iza sebe imaju tek jedan EP i ne mnogo koncertnog iskustva. Bio bi usiljen i verovatno nepošten zadatak ocenjivati ih u ovom ranom stadijumu. Njihov minimalistički, melanholični elektro-akustični zvuk je po tempu kontrast onome što su doneli Handsome Furs. Osetni su uticaji engleskih elektronskih ambijentalaca, poput Piano Magic iz srednje faze, no servirano na laganiji način, sa delikatnijim senzibilitetom. Na bini su živopisni i činjenica da im je stalo do onoga što stvaraju se svakako oseća i na kraju pobeđuje tenziju. Nadajmo se da će još uvek nežna klica Lula Mae nastaviti da raste u dobrom pravcu - da će pustiti svoj kreativni potencijal da nesputano teče, da će postati svoja i da neće upasti u zamku koja mori mnoge domaće bendove - da usled težnje za uklapanjem u određeni šablon počnu da jure sopstveni rep.

Nedugo potom, snažne ovacije su dočekale izlazak Zgodnih Krzna na binu. Energijom koju poseduju, Den Bekner i Aleksi Peri bi mogli da istope glečere na polovima mnogo efikasnije i od najsurovijih klimatskih promena. Bitovi koji sežu od osmobitne elektronike do industriala i koje Aleksi stvara kako mašinama, tako i sopstvenim bosim stopalima, gitarske žice koje vibriraju od jednostavnih melodičnih rifova do drona, Denov srčani vokal i esencija pravog, nenašminkog panka jednostavno teraju telo na pokret, a onaj najznačajniji nam grudni mišić na ubrzan rad. Wolf Parade su možda (bili) velike zvezde indie scene, ali HF su tvorevina gde Den Bekner zaista sija. Jaka hemijska veza koja vlada između mladog bračnog para na bini u svoju mrežu jako brzo hvata i sve ispred njih. Ne možete pobeći, jer ona premošćuje sve prepreke. Den je preksinoć u Ljubljani ozbiljno povredio nogu, međutim ni ona nije mogla da miruje - električni talas nosi i izvlači ono najbolje iz svega, tako da je bol ostao marginalizovan, a šou potpuno neoštećen.

Imali smo priliku da čujemo dosta novih pesama sa predstojećeg albuma i zaista obećavaju. Apsolutno su na tragu prethodnog rada, ali su još strastvenije, eksplozivnije i čvršćeg ritamskog kostura - kao da se stari HF zvuk tokom svemirskog putovanja očešao o Deutsch Amercanische Freundschaft. Nova iskustva su im sigurno otvorila nova vrata percepcije - nemirni kakvi su, HF su u prethodnih godinu dana obišli najveći deo istočnog sveta kojim su fascinirani (fino zabeleženo u CNN specijalu „Indie Asia“) i to im je očigledno podarilo novi naboj. Tako je jedna od novih pesama posvećena muzičarima Kine i represivnoj kineskoj politici vezanoj za bendove. Uz muziku HF se možete veseliti, ali ona često poseduje i mnogo ozbiljniju skrivenu notu, mračnu koliko i svakodnevica. Jer oni ne doživljavaju stvari olako.

Upravo zbog činjenice da ono što rade shvataju suštinski ozbiljno, u očima im se ogledala zahvalnost prema činjenici da su ponovo u Beogradu. Najveći dokaz i najlepša oda tome je pesma White City. Pojavila se na albumu Face Control koji je izašao ubrzo posle prvog beogradskog nastupa, u kratkom obliku, kao neka vrsta teasera. Pod utiscima svega što su upili ovde pustili su je da raste i razvija se, a sinoć smo imali čast da čujemo njen poslednji evolutivni stadijum. Beograd je dobio svoju prvu indie himnu! Izbor starih pesama je bio takav da se kao „lego“ uklapao sa novim materijalom, a tu na radost publike bili i hitične Evangeline, Radio Kaliningrad, Dead + Rural...

Obitavanje Handsome Furs na ovim prostorima se pretvara u lepu tradiciju na veliko zadovoljstvo svih uključenih strana. Beograd, koji konstantno biva zapljusnut naletima reanimiranih ili nepopravljivo mrtvih bendova, za promenu je imao dragocenu priliku da čuje nešto istinski živo. I ne samo to - imao je priliku da kroz dve godine i tri nastupa prati razvoj benda i zapravo učestvuje u njegovoj evoluciji. Handsome Furs nikog prisutnog nisu mogli da ostave ravnodušnim, zato što je „ravnodušnost“ antipod onoga što oni jesu - požrtvovani, darežljivi, strastveni, sa neverovatnom gladi za životom. Jer sve što oni žele je - sve.

Foto: Reakcija
Galeriju fotografija sa koncerta možete pogledati ovde.

Kako je Memfis zapalio Beograd

Jack Oblivian, Foto: Reakcija

Između gorostasnih koncerata - Bob Dilana i Erika Kleptona, uglavio se pravi mali praznik. Ponedeljak 7. i utorak 8. jun su datumi koji definitivno treba da ostanu upamćeni u memljivom svetu beogradskih klubova, bar među ljubiteljima istinskog rokenrola.
 
Ne njegovih derivata ili virtuoznih struja, već one suštine manifestovane kroz jednostavan, topli gitarski zvuk i slatke i gorke reči. Zvezde: Jack Oblivian, Harlan T. Bobo i John Paul Keith.

Nije prvi put da je ovakva zgoda zadesila naše krajeve - Jack Oblivian & The Tennessee Tearjerkers, koje čine navedena trojica sa bubnjarem Paul Buchignanijem, održali su koncert u SKC-u septembra 2007. Međutim, tada je Bobo imao svega polučasovni nastup, dok je J.P. Keith imao samo funkciju gitariste Tearjerkersa, bez izvođenja sopstvenog repertoara. Događaj od dva dana omogućilo je ovoj dvojici fenomenalnih i pomalo potcenjenih muzičara da zabave publiku punim repertoarima prve večeri. Treba naglasiti da je ovo jedini takav koncert na čitavoj turneji benda. Drugo veče je bilo rezervisano za Jack Obliviana i Tearjerkerse, uz podršku Apača (Apache) - „glam spolja pank unutra“ benda iz San Franciska.

Prve večeri, led je probio holandski bend The Works. Osim „žanrovske“ odrednice: bahati pank-rok, ne osećam se pozvanom da preterano komentarišem njihov nastup. Jednostavno se nisu uklopili u koncept celokupnog događaja, sa daleko drugačijom vibracijom od one koju su nosili ostali nastupi. Bilo... Prošlo...

John Paul Keith, Foto: Reakcija

John Paul Keith je u potpunoj simbiozi sa svojim Telekasterom, jedno su. Isijava diskretnim, ali opojnim cvikeraškim šarmom – repertoar slatkih rokenrol pesmica iz sopstvenog repertoara presečen čuvenom murder baladom: „Knoxville Girl“. Baš kao što je njegova smerna pojava presečena vrcavim južnjačkim akcentom.

Publika je bila osvojena. Repertoar se uglavnom sastojao od pesama sa Keith-ovog prvog samostalnog albuma – „Spills And Thrills“. Kuriozitet je bila (još) nesnimljena pesma koju je napisao inspirisan prethodnim boravkom u Srbiji - „I Could't Say No“. Zaključke izvodite sami :)

Harlan T. Bobo, Foto: Reakcija

Ubrzo, gitaru i usnu harmoniku uzima Harlan T. Bobo. Čovek koji večito deluje kao da je na izmaku snaga, kao da svaki put izvodi svoj poslednji nastup. Ali ne dajte se zavarati - ti poslednji atomi snage gore veoma, veoma intenzivno, svetle veoma jako. Njegova polu-šaljiva izjava posle koncerta - „Ja pišem muziku za sredovečne muškarce“ je tačna, ali samo donekle. Ne radi se o onoj prisilno umirenoj sredovečnosti, u skladu sa „zrelim dobom“. Radi se o večnoj borbi sa ličnim demonima, koji na sredini puta počinju pojačano da sisaju krv svojih žrtava.

Harlan svakao izgleda kao neko ko je preživeo mnoge bitke sa njima, na kraju ih ovekovečivši u pesmama. „Too Much Love“, „Bottle And Hotel“, „Left Your Door Unlocked“, „I'm Your Man“, „One Step“... Glavni hitovi o (često sumanutim) emotivnim vrteškama, nostalgiji i tužnim i manje tužnim krajevima su bili na broju, u tipičnom ludačkom ritmu. Tu su bile i pesme sa novog, daleko vedrijeg albuma „Sucker“, inspirisanog novootkrivenim dražima porodičnog života. Ipak nije sve tako mračno.

Apache, Foto: Reakcija

Drugo praznično veče otpočeli su Apache. Iako je u suštini predstavljaju očigledni stereotip – egzaltirani garažni pank-rok iznikao pod uticajem glam-a, imaju sjajnu energiju i vrlo su harizmatični. I nije teško ne zameriti im neke tekstove prilično infantilno-obscenog sadržaja (primer: „Fingerbanger“ - naslov sve govori) – sve što rade, rade sa spontanošću koja ne može da ne bude simpatična. Pržeći rifovi, divlje igranje, znoj, bele špicaste čizmice i tračak golotinje – sve je bilo tu.

A onda kulminacija – Jack Oblivian & The Tennessee Tearjerkers. Preko dva sata prženja. Stari i novi hitovi - od garažnih klasika Obliviansa („Trouble“), preko kantri i soul („Chills And Fever“) momenata, do ubitačne himne mnogih koji su propustili koncert - „Ain't Got No Money“. Razmena oduševljenja i dobrih vibracija između benda i publike, vazduh ispunjen elektricitetom i gitarska vožnja koja je izgledala kao da se nikada neće zaustaviti.

Jack Oblivian izgleda kao čovek koga je vreme zaboravilo, na apsolutno pozitivan način – iako je od nastanka pesama Obliviansa prošlo dosta godina, Džekova prezentacija je jednako sveža kao nekada. Oduševljena publika poziva bend na bis dva (ili tri?) puta. Tenesija nikad dosta.

Ono što mi je posebno zapalo za oko, obe večeri, jeste atmosfera koja je vladala u publici. Nije bilo ni traga od nesigurnosti i ambivalentnog odnosa prema ljudima na bini. Masa je bila pozitivna, njihala se, pevala, bez obzira što je na Akademiji polako, ali sigurno nestajalo kiseonika. Opustili su se, dopustili da ih zvuk nosi, napokon.

No, koncerti su svakako zasluživali veću posećenost. Očigledno su manjku ljudi doprineli nezgodni radni dani (ponedeljak i utorak), kao i nastupi velikana spomenutih na početku. Međutim, mnogi tipični strahovi radnih ljudi na klupskim svirkama ostali su neostvareni - organizacija je bila dobra, satnica ispoštovana, a zvuk za akademijske uslove sasvim solidan. Sve se nekako skladno skockalo. Ostaje nam da se nadamo da će oni koji su izostali imati priliku za popravni – odnosno, da će sličnih praznika biti još. „Too much love“ za ovakav događaj.