Prošlog petka u Antishopu (post-kovid Elektropionir) prisustvovali smo stidljivom buđenju koncertnih aktivnosti (znam da ih je tu i tamo bilo tokom čitave ove godine, ali i dalje nemamo zvaničnu sezonu, i dalje nemamo utisak normale). Na moju neizmernu radost, za ovaj novi početak bila je izabrana Bojana Bulatović Bo. Nikada nisam imala priliku da gledam njen solo akustični set, a oduvek sam želela - jer jasno je da nekim njenim pesmama upravo trebaju mir, zamračeni kutak u nivou zemlje i iskrenost akustike.
DJ podrška bio je Žikica Simić, koji je sa svojim standardnim setom otpadnika i desperadosa Tajanstvenog voza (i Neonske duge) u toku malo jače od sat vremena sasvim prigodno napravio uvertiru u senzibilitet koji izražava Bo.
Prvi utisak, koji prosto prosto preko reda mora da izleti iz ovih prstiju bez mnogo stilskih začina - ono što je neodoljivo kod svih pravih muzičara je što je užas pandemije i izolacije izvukao iz njih je neki novi žar za sviranjem, ogromnu, svetu posvećenost koja im isijava iz glasova, trzaja gitare, iz očiju. To je bilo vidljivo čak i na online live svirkama, ali uživo postaje zaita dirljivo iskustvo - gledati i slušati ih kako vraćaju svoju autorsku moć, na zajedničku radost.
Bojani je ovo takođe bila prva svirka od kako je sve počelo, i nije bila izuzetak od goreopisanog fenomena. Posle stidljivog početka “Vojnika”, magija je veoma brzo uzela zalet i očas posla smo zajedno bili usisani opojno, gusto melanholičnom atmosferom koju da stvoriti samo Bojanin jedinstveni glas, jedna gitara sa 12 žica i dve usne harmonike.
Izbor pesama bio idealan - izostale su najpoletnije pesme poput “Igrača”, a dobili smo “Kraj”, “Priču o mornaru”, Nju (“Ona”), "Ne brini", “Depresivnu pesmu”, “Glasnije il’ tiše”, i naravno, “Vudu vrača” i “Cipele”.
Izbor je pasovao ne samo atmosferi intimne akustične svirke, već i opštoj situaciji u kojoj se nalazimo i klupku pomešanih osećanja koje nosimo u sebi. Svih zebnji, kajanja, beznađa u kombinacjji sa zadivljenosti pred životom, nadom i neizmernom ljubavi. Verujem da smo tokom rolerkoustera pandemije (a posebno pandemije u Srbiji) svi iskusili ovaj koktel, i po mom mišljenju upravo on je reflektovan u ovoj setlisti. Izgubljeni mornari, duhovi iz flaše, Pavlovljevi psi zaglavljeni u kavezima refleksa i navika, ali i srce-na-rukavu ljubavni iskazi poput "njeni poljupci kao bombe ruše tvoje mračne katakombe, i rađa se nada u srcu sivog grada". Da, Bojanin nastup bila idealna prilika za nekoliko pročiščujućih singalongova.
Dođi lutko, vidiš da sam mrtva
Možda je baš zbog svega kroz šta smo kolektivno prošli ovog puta posebno teško pala Depresivna pesma - bukvalno sam osetila fizičku teskobu u solarnom pleksusu na kulminaciju pesme:
Ne vodi me na more
Insekti vrište, šume gore
I mami mene plava dubina
Dođi lutko, dođi, ovde je tišina
Mene treba ovaj grad
Baš ovakvu kakva sam sad
Mene treba ova država
Svake noći da u uvo mi peva:
Dođi lutko, budi moja žrtva
Dođi lutko, probudi me
Dođi lutko, vidiš da sam mrtva
Dođi lutko, spasi me.
Zaista, uvek prisutni htonski šapat ove zemlje se u prethodnih godinu i po dana pretvorio u bizarni poklič.
Prošli smo put od zatvaranja u KPD maniru sa jednocifrenim brojem umrlih, a zatim godinu do godinu i po dana kasnije, taman kad je najosetljivijima istekla zaštita koju pruža vakcina, kada imamo minimum 50 mrtvih dnevno, ali zapravo niko ne zna koliko ih je tačno, kada je zdravstvo na izdisaju, preprušteni smo na milost i nemilost hirovitom virusu.
Između njega i nas jedina tanana barijera su sopstveno i kolektivno rasuđivanje - ali kakvo? Oko Spomenika Koji Nema Cenu pleše se danse macabre (sada mi je palo na pamet da je možda zato na set listi nedostajalo “Zombi kolo”) i kliče se nad svakim ko je umro vakcinisan. Venčava se, pa se umire, umire se pre nego što se rodi; ali “nešto je tu sumnjivo, kako virus da ubija tako? ”. Posebno kad se ljudi samo malo vesele?
U prevozu tokom rekorda u broju zaraženih vidiš onog jednog bez maske, ali sa glupavim ponosom na licu - on nije kao mi ostale ovce koje su se zajebale da nekad u životu zapravo nešto nauče. Na okupljanjima sa podozrenjem gledamo onog pored sebe, osluškujemo kašljuca li i pokušavamo da pretpostavimo da li je vacinisan, ali ispostavlja se da su procene nemoguće, da pojma nemamo ko je prihvatio da širi dahom širi bedu i moguću smrt - jer svi imamo nekoga ko nas je iznenadio i srušio nam sklepane sisteme detekcije pretnje. Kao da smo kolektivno ostali "samo talog od tanina".
I na sve to, država se igra igre “dobar pandur loš pandur” radi pumpanja rejtinga umesto da preuzme odgovornost, mrtva i mrtvozorna; možda biti njena žrtva nikada nije bilo realnija mogućnost, bar u ovom veku.
S druge strane, ironično, upravo zahvaljujući tom nemaru smo mogli potpuno slobodno i bez ograničenja da se okupimo da slušamo Bo. Ipak, i dalje želim da verujem da je njena publika spada u onih 50% brižnog i pažljivog dela populacije.
Nekad smo bili mi, a sad smo samo tragovi obuće
Iako kako kaže “mora malo da zamrači”, oduvek krajnje humano nastrojena Bo nije htela da nas ostavi sa ehom horora što nam peva ova država, pa se nastup završio pesmom “Cipele”, onim momentom kada pevanje prerasta u pripovednje. Priču u kom se ljubavna priča prespaja sa tržištem neoliberalizma i gutaju bar jednog od protagonista. Pre toga, da podigne atmosferu sleteo je "Vudu vrač", najživlja pesma na set listi koja je ujedno, kako je Bo u zezanju zaključila, i “pesma vašeg detinjstva”.
Ali to je stvarno istina! Ako ste gravitirali alternativi ranih dvehiljaditih niste mogli da zaobiđete ovu stvar, sa njenim antifolk ritmom i tipično za Bo bogatom lirikom. Iako sam naravno kao pobunjena tinejdžerka slušala daleko teži i agresivniji zvuk, Vudu vrač se utisnuo duboko u podsvest i zajedno sa još nekim pesmamaiz tog perioda, postao saundtrek te epohe i etape života ovog grada. Ja čuvam stražu na ruševini / motrim na pustinju / ja sam tvoj dvogled…
A Bo nepogrešivo emituje njegov duh - tu su i bol i radost, tuga i smeh, čista ljubav uz dašak ironije, melodija sa momentima disharmonije, ali iznad svega izuzetna moć kreacije koja rezultira nečim jedinstvenim, beogradskim. Zaista, čak ni posle Depresivne pesme ne možete da se ne nasmejete kada Bojana u sred druge stvari napravi “pauzu za naočare”, baš tako je naglasivši - što je samo po sebi već bilo dovoljno smešno, ali dobije posebno na težini kada se setite ko još stalno pravi (obično dramsku) pauzu za vraćanje naočara. Bezbroj je takvih detalja.
Zbog svega toga, kada slušate Bo na ovakvom nastupu ne možete da ne osetite neku opojnu, toplu setu (posebno ako sedite sami sa čašicom i nemate kome da odradite makar delimični transfer viška osećanja). To je taj diskretni šarm, koji je bio na svakom koraku Beograda mog detinjstva, pre nego što je počeo da psihotično vrišti i šljašti spolja dok se raspada se iznutra.
Na sreću, taj šarm još uvek opstaje i živi u ovakvim ćoškovima i ovakvim prilikama. Zato, obratite pažnju i na Bo i na to šta će nam Antišop ekipa i drugi nezavisni organizatori još spremiti da zalečimo pandemijske rane. Hvala im i unapred i unazad.
