The Reverend Peyton's Big Damn Band - Beograd, 15.11.2011.

"Your cousin's on COPS!"

Sinoć su u vazduhu Gun Cluba strujala različita očekivanja. Jedni su bili tu zbog „Patton-Peyton sindroma“, željni da vide i čuju ovovremeno otelotvorenje delta blues zaveštanja, stari američki folk duh u muzičarima mlađe generacije. Drugi su želeli freakshow korpulentnih hilbilija, vanserijskih sviračkih sposobnosti (uz neobičan set instrumenata). Treći su bili očigledni fanovi lika i dela Reverenda i bande. No tačka preseka svih razloga bila je glad za dobrom svirkom (dodatno pojačana mršavom koncertnom ponudom ove jeseni). 

A onda su Reverend Peyton & The Big Damn Band izašli na binu i očekivanja svih grupacija rastrgli za večeru. 

Energija koju Rev.&TBDB ulažu u nastup i vešt način na koji koriste svoje gitare, slajdove, washboard, bubnjeve i kantu (zapremine 20 l) ne ostavlja prostora za mnogo dumanja, za mentalno prežvakavanje onoga što doživljavate. Umesto toga, slobodnjački ste pozvani da tapšete, vičete, ritmično bijete nogama u pod, plešete i skačete. Jednostavno - da se osećate dobro u svojoj koži. 

 

Rev.&TBDB su Beogradu sinoć dali ozbiljnu dozu potpuno furioznog bluza - na momente furioznog do nivoa vrtoglavice. Iako tehnički fenomenalan, Rev. Peyton odbija da se drži klišea. Da, on svira bluz, ali njegovu veoma divlju varijantu - uz atipično hipnotičko slajdovanje i sa nezaustavljivom energijom na kakvoj mu najbrutalniji pankeri mogu samo pozavideti. Njegova supruga, Breezy Peyton, je u stanju da od sasvim mirnog „maženja“ svog vošborda u roku od sekunde pređe u plemensku kombinaciju čegrtanja, lupanja i činelanja, koja je na momente i zapaljiva. Bukvalno. Bezrezervno pojačanje pruža joj (u svakom pogledu) prejaki bubnjar, Cuz Aaron Pesinger. 

 

 No, kako oni sami kažu, ništa od toga ne vredi ako im publika ne pomogne. Veoma spontano i bez uvijanja govore kada im treba pojačanje u vidu dodatnih perkusija (pljeskanje rukama, ili bijenje nogama) ili vokala (od pevanja do urlanja iz najdubljih dubina stomaka). Vidi se da Big Damn Band nalazi veliko uživanje u komunikaciji sa publikom. Nije stvar u pukoj predstavi ili daleko bilo, egzibicionizmu. Ovo takođe važi i za momente kada izvode razne sviračke akrobacije. Postoje muzičari koji to rade iz potrebe za samopotvrđivanjem. No svaki atom koji TBDB isijavaju na bini govori da se oni prosto neverovatno dobro zabavljaju radeći ono što najviše vole.

S obzirom da su Rev.&TBDB američki koliko i američka pita, nemoguće je ne dotaći se kulturološke pozadine nastupa. Isticanje nasleđa i ponos koji isijavaju nema veze sa nacionalnim, već sa narodnim, sa idealom neiskvarenog ljudskog duha. Između pesama mogli smo čuti ne jednu anegdotu „od kuće“, iz Brown County-a (Indiana). Vole da pevaju o stvarnim osobama i događajima. Vole narodsku iskrenost i otvorenost ljudi svog kraja.

Zapravo, čini se da je celokupna umetnost Reverend Peyton’s Big Damn Band-a u svojoj biti usmerena na očuvanje stare dobre ljudskosti, koja je toliko na udaru savremenog tempa života i modernog licemerja. Sami postavljaju primer svojom potpuno prirodnom harizmom, srdačnošću i toplinom kojom zrače publiku. I zaista - moguće je da Reverend Peyton ima najiskreniji osmeh od svih američkih muzičara koji su se poslednjih godina prošetali beogradskim binama.

Više Reakcijinih fotografija sa koncerta možete pogledati ovde!