Vrisak Čarlija Brauna

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Šta je zajedničko Munkovim slikama i Snupiju?

Znojenje dlanova, lupanje srca, napetost mišića, dok vam je sve teže da udahnete vazduh. Grickanje noktiju i čupkanje kose. Ali najgori je taj neizbrisivi osećaj nadolazeće propasti. Iako u vašoj okolini nema ničega vidno pretećeg, kao da stojite pred čoporom izgladnelih vukova čekajući da vas rastrgnu. Onda ćete se prenuti, potruditi se da povratite kontrolu, da sebi objasnite da se ništa strašno neće dogoditi tek tako, niotkuda. Uspevate i nastavljate da hodate, samo da bi ste se nekoliko metara dalje uplašili sopstvene senke. I tako u krug.

Procenat ljudi koji se svakodnevno voze na ringišpilu anksioznosti je mnogo veći nego što pretpostavljamo. Anksioznost ne treba brkati sa zdravim strahom, jer ne predstavlja odgovor na trenutnu, realnu pretnju. Ona nije racionalna - ona je iščekivanje nejasnih ali jako negativnih zbivanja. Američki psihijatri su predantni što se tiče vođenja statistike, pa se lako može pronaći podatak da smatraju da se čak 18% populacije SAD-a suočava sa nekim od anksioznih poremećaja. Da ne bude zabune, sama anksioznost se smatra normalnom u uslovima pojačanog stresa. Problem - poremećaj nastaje kada uznemirujući osećaj počne da se javlja u normalnim okolnostima i nepretećim situacijama - pri šetnji parkom po sunčanom danu, odmoru kod kuće, odlasku do prodavnice...

"Vrisak", detalj, 1893.

Upravo je takva situacija bila glavni inicijator nastanka Munkovog „Vriska“ - njegove najpoznatije slike, koja se pritom često koristi kao ilustracija anksioznih poremećaja i svakako nema bolje. Munk je svoju tadašnju „muzu“ opisao u svom dnevniku: „Šetao sam se putem sa dva prijatelja, kada je Sunce zašlo; iznenada, nebo je postalo crveno poput krvi. Zastao sam i naslonio se na ogradu, osećajući se neopisivo umorno. Vatreni jezici i krv su se protezali preko tamno plavog fjorda. Moji prijatelji su nastavili da hodaju dok sam se ja vukao iza, drhteći od straha. Tada sam začuo ogromni, beskrajni vrisak prirode“.

Ta muza - anksioznost, pratila ga je dosta dugo, pogotovo u periodu kada je stvarao svoj verovatno najzačajniji ciklus, „Friz života - Poema o životu, ljubavi i smrti“. Ali sve dolazi uz cenu: ono što je bilo kreativno gorivo ujedno je izjedalo autora. Anksioznost, alkoholizam i fizički sukobi postaju sve dominantniji deo Munkovog života. Počinje da doživljava halucinacije i manije gonjenja. Sam shvata da je dodirnuo granicu ludila i 15-ak godina od nastanka „Vriska“ odlučuje da krene na psihoterapiju. Pokazala se uspešnom i od njenog kraja do smrti živeo je mirnije, a novi opusi slika su često imali optimističniji ton.

"Tandem konja", 1919.

No anksioznost se ne prikazuje samo kroz mračne scene - ponekad proviri kroz šalu i smeh.

Svi znaju ko su Snupi, Čarli Braun i kompanija, odnosno „Peanuts“ - generacije širom sveta su odrasle uz njih. Njihov stvoritelj, Charles M. Schulz je zajedno sa svojim karakterima postao jedan od simbola američkog humora i uvukao se u pop-kulturu čini se, za sva vremena. Teško je na prvu loptu povezati takvu ličnost sa mračnim stanjima uma. Malo ko i jeste sve do 2007. i izlaska najduže i najkontroverznije biografije - „Schulz and Peanuts: A Biography“. U njoj, autor David Michaelis iznosi tvrdnje da se Šulc čitavog života borio sa anksioznošću i depresijom, koje su imale različite okidače - od zadirkivanja u školi još kada je bio dečak, do problematičnog prvog braka kasnije. Michaelis svoje tvrdnje podrobno ilustruje odgovarajućim „Peanuts“ stripovima, hipotetišući da je Šulc svoje emocije kanalisao upravo kroz junake crtane priče - a pogotovo kroz uznemirenog i često utučenog Čarli Brauna.

Šulcova porodica je žestoko napala biografiju i autora, tereteći ga za brojna pogrešna tumačenja i izvrtanje činjenica ne bi li stvorio sliku kakvu je sam zamislio. Istinu o tome kakav je Čarls M. Šulc zaista bio verovatno nikada nećemo pouzdano saznati. Ipak, niko ne može da ospori da je numera „It Changes“ iz dugometražne avanture „Snupi vrati se kući“ jedna od najdepresivnijih pesama koje je animirani film ikada doneo:

I tekst i kontekst ilustruju ono od čega anksiozna osoba u svojim lošim momentima strepi: nagle negativne promene i iznenadne gubitke, pred kojima je potpuno nemoćna. A tu je i Čarlijev pogled koji kroz tačku i dve male krive govori sasvim dovoljno.

Bilo kako bilo, čovek mora da pokuša da bude hrabar. Možda ne superherojski hrabar, ali dovoljno da može da udahne punim plućima s vremena na vreme. Zato, ukoliko vas obuzme napad anksioznosti dišite duboko, u sebi pevušite nešto što vas smiruje i setite se - i Edvard Munk i Čarli Braun i vi ste već preživeli mnogo sličnih unutrašnjih apokalipsi. A i Snupi se na kraju ipak vratio kući.