Saturday, August 10, 2024

Olimpijada

 


Tokom ovih Olimpijskih igara, a između ostalog i za košarkaše posle one (za FIBA) sramotne utakmice sa SAD, više puta sam čula ili pročitala rečenicu da smo mi "mala zemlja" i da je svaki, kakav god uspeh, ogroman.

Ne, mi nismo samo "mala zemlja". O, kad bi nam to bila jedina otežavajuća okolnost.
Mi smo zemlja čiji su gradovi redovno u svetskom vrhu po zagađenju vazduha, gde su se deca onesvešćivala tokom jesenjih večernjih treninga na otvorenom. Gde se šume koje bi od tog zagađenja trebalo da nas čuvaju besumučno seku. Gde temperature usled globalnog zagrevanja, ali i ubrzane betonizacije, vrtoglavo rastu iz godine u godinu. Usled iste te nekontrolisane divlje legalne gradnje, današnja deca, a budući olimpijci, imaju sve manje prostora za kretanje, igru, zdrav fizički razvoj. Jedemo hranu prečesto tretiranu nedozvoljenim pesticidima, u nedozvoljenim količinama. Zemlja gde svako prska "total" kako mu se ćefne, uključujući od skora i dorćolsko "Zelenilo", koje ga je prskao pored dečijeg igrališta. Gde pravi orlovi, inspracija za naše maskote, umiru od namernog ili slučajnog trovanja otrovima, po njivama na kojima se uzgaja hrana. Zemlja sa najvećom smrtnošću od kancera u Evropi. Zagađenje, bezakonje, ekocid, zdravstvena permakriza. Zemlja koja u svim tim problemima od političkih vrhuški međunarodne zajednice ne da nema podršku, nego uglavnom sabotažu i beskrupulozno zastupanje sopstvenih interesa. Metafora je sudijska trojka košarkaškog polufinala OI.

I zaista, u takvim uslovima, imati ovakve sportiste i timove nije "ogroman uspeh", nego je RAVNO ČUDU. Ali u opisanim uslovima, čudo neće trajati doveka. A *posebno* ako planovi o roodarskom uništenju zemlje od zapada do istoka zarad pohlepnih džepova prođu.

Drugi gradovi u Srbiji su ovih dana fantastično odigrali svoje mečeve, iako su bili zastrašivani i privođeni.

A ako niste znali, finale naše nacionalne olimpijade i odbrana svih zlata ikada je (bilo) večeras u centru Beograda, od 19h.
I rekla bih da je zlato?
Videćemo...



Wednesday, October 13, 2021

Glasnije i(l) tiše - Bojana Bulatović Bo uživo u Antishopu, 8/10/21.


Prošlog petka u Antishopu (post-kovid Elektropionir) prisustvovali smo stidljivom buđenju koncertnih aktivnosti (znam da ih je tu i tamo bilo tokom čitave ove godine, ali i dalje nemamo zvaničnu sezonu, i dalje nemamo utisak normale). Na moju neizmernu radost, za ovaj novi početak bila je izabrana Bojana Bulatović Bo. Nikada nisam imala priliku da gledam njen solo akustični set, a oduvek sam želela - jer jasno je da nekim njenim pesmama upravo trebaju mir, zamračeni kutak u nivou zemlje i iskrenost akustike. 

DJ podrška bio je Žikica Simić, koji je sa svojim standardnim setom otpadnika i desperadosa Tajanstvenog voza (i Neonske duge) u toku malo jače od sat vremena sasvim prigodno napravio uvertiru u senzibilitet koji izražava Bo.


Prvi utisak, koji prosto prosto preko reda mora da izleti iz ovih prstiju bez mnogo stilskih začina - ono što je neodoljivo kod svih pravih muzičara je što je užas pandemije i izolacije izvukao iz njih je neki novi žar za sviranjem, ogromnu, svetu posvećenost koja im isijava iz glasova, trzaja gitare, iz očiju. To je bilo vidljivo čak i na online live svirkama, ali uživo postaje zaita dirljivo iskustvo - gledati i slušati ih kako vraćaju svoju autorsku moć, na zajedničku radost.


Bojani je ovo takođe bila prva svirka od kako je sve počelo, i nije bila izuzetak od goreopisanog fenomena. Posle stidljivog početka “Vojnika”, magija je veoma brzo uzela zalet i očas posla smo zajedno bili usisani opojno, gusto melanholičnom atmosferom koju da stvoriti samo Bojanin jedinstveni glas, jedna gitara sa 12 žica i dve usne harmonike.


Izbor pesama bio idealan - izostale su najpoletnije pesme poput “Igrača”, a dobili smo “Kraj”, “Priču o mornaru”, Nju (“Ona”), "Ne brini", “Depresivnu pesmu”, “Glasnije il’ tiše”, i naravno, “Vudu vrača” i “Cipele”. 


Izbor je pasovao ne samo atmosferi intimne akustične svirke, već i opštoj situaciji u kojoj se nalazimo i klupku pomešanih osećanja koje nosimo u sebi. Svih zebnji, kajanja, beznađa u kombinacjji sa zadivljenosti pred životom, nadom i neizmernom ljubavi. Verujem da smo tokom rolerkoustera pandemije (a posebno pandemije u Srbiji) svi iskusili ovaj koktel, i po mom mišljenju upravo on je reflektovan u ovoj setlisti. Izgubljeni mornari, duhovi iz flaše, Pavlovljevi psi zaglavljeni u kavezima refleksa i navika, ali i srce-na-rukavu ljubavni iskazi poput "njeni poljupci kao bombe ruše tvoje mračne katakombe, i rađa se nada u srcu sivog grada". Da, Bojanin nastup bila idealna prilika za nekoliko pročiščujućih singalongova.


Dođi lutko, vidiš da sam mrtva


Možda je baš zbog svega kroz šta smo kolektivno prošli ovog puta posebno teško pala Depresivna pesma - bukvalno sam osetila fizičku teskobu u solarnom pleksusu na kulminaciju pesme:


Ne vodi me na more

Insekti vrište, šume gore

I mami mene plava dubina

Dođi lutko, dođi, ovde je tišina


Mene treba ovaj grad

Baš ovakvu kakva sam sad

Mene treba ova država

Svake noći da u uvo mi peva:

Dođi lutko, budi moja žrtva

Dođi lutko, probudi me

Dođi lutko, vidiš da sam mrtva

Dođi lutko, spasi me.


Zaista, uvek prisutni htonski šapat ove zemlje se u prethodnih godinu i po dana pretvorio u bizarni poklič. 


Prošli smo put od zatvaranja u KPD maniru sa jednocifrenim brojem umrlih, a zatim godinu do godinu i po dana kasnije, taman kad je najosetljivijima istekla zaštita koju pruža vakcina, kada imamo minimum 50 mrtvih dnevno, ali zapravo niko ne zna koliko ih je tačno, kada je zdravstvo na izdisaju, preprušteni smo na milost i nemilost hirovitom virusu. 


Između njega i nas jedina tanana barijera su sopstveno i kolektivno rasuđivanje - ali kakvo? Oko Spomenika Koji Nema Cenu pleše se danse macabre (sada mi je palo na pamet da je možda zato na set listi nedostajalo “Zombi kolo”) i kliče se nad svakim ko je umro vakcinisan. Venčava se, pa se umire, umire se pre nego što se rodi; ali “nešto je tu sumnjivo, kako virus da ubija tako? ”. Posebno kad se ljudi samo malo vesele? 


U prevozu tokom rekorda u broju zaraženih vidiš onog jednog bez maske, ali sa glupavim ponosom na licu - on nije kao mi ostale ovce koje su se zajebale da nekad u životu zapravo nešto nauče. Na okupljanjima sa podozrenjem gledamo onog pored sebe, osluškujemo kašljuca li i pokušavamo da pretpostavimo da li je vacinisan, ali ispostavlja se da su procene nemoguće, da pojma nemamo ko je prihvatio da širi dahom širi bedu i moguću smrt - jer svi imamo nekoga ko nas je iznenadio i srušio nam sklepane sisteme detekcije pretnje. Kao da smo kolektivno ostali "samo talog od tanina".


I na sve to, država se igra igre “dobar pandur loš pandur” radi pumpanja rejtinga umesto da preuzme odgovornost, mrtva i mrtvozorna; možda biti njena žrtva nikada nije bilo realnija mogućnost, bar u ovom veku. 


S druge strane, ironično, upravo zahvaljujući tom nemaru smo mogli potpuno slobodno i bez ograničenja da se okupimo da slušamo Bo. Ipak, i dalje želim da verujem da je njena publika spada u onih 50% brižnog i pažljivog dela populacije.


Nekad smo bili mi, a sad smo samo tragovi obuće




Iako kako kaže “mora malo da zamrači”, oduvek krajnje humano nastrojena Bo nije htela da nas ostavi sa ehom horora što nam peva ova država, pa se nastup završio pesmom “Cipele”, onim momentom kada pevanje prerasta u pripovednje. Priču u kom se ljubavna priča prespaja sa tržištem neoliberalizma i gutaju bar jednog od protagonista. Pre toga, da podigne atmosferu sleteo je "Vudu vrač", najživlja pesma na set listi koja je ujedno, kako je Bo u zezanju zaključila, i “pesma vašeg detinjstva”. 


Ali to je stvarno istina! Ako ste gravitirali alternativi ranih dvehiljaditih niste mogli da zaobiđete ovu stvar, sa njenim antifolk ritmom i tipično za Bo bogatom lirikom. Iako sam naravno kao pobunjena tinejdžerka slušala daleko teži i agresivniji zvuk, Vudu vrač se utisnuo duboko u podsvest i zajedno sa još nekim pesmamaiz tog perioda, postao saundtrek te epohe i etape života ovog grada. Ja čuvam stražu na ruševini / motrim na pustinju / ja sam tvoj dvogled…


A Bo nepogrešivo emituje njegov duh - tu su i bol i radost, tuga i smeh, čista ljubav uz dašak ironije, melodija sa momentima disharmonije, ali iznad svega izuzetna moć kreacije koja rezultira nečim jedinstvenim, beogradskim. Zaista, čak ni posle Depresivne pesme ne možete da se ne nasmejete kada Bojana u sred druge stvari napravi “pauzu za naočare”, baš tako je naglasivši - što je samo po sebi već bilo dovoljno smešno, ali dobije posebno na težini kada se setite ko još stalno pravi (obično dramsku) pauzu za vraćanje naočara. Bezbroj je takvih detalja.


Zbog svega toga, kada slušate Bo na ovakvom nastupu ne možete da ne osetite neku opojnu, toplu setu (posebno ako sedite sami sa čašicom i nemate kome da odradite makar delimični transfer viška osećanja). To je taj diskretni šarm, koji je bio na svakom koraku Beograda mog detinjstva, pre nego što je počeo da psihotično vrišti i šljašti spolja dok se raspada se iznutra. 


Na sreću, taj šarm još uvek opstaje i živi u ovakvim ćoškovima i ovakvim prilikama. Zato, obratite pažnju i na Bo i na to šta će nam Antišop ekipa i drugi nezavisni organizatori još spremiti da zalečimo pandemijske rane. Hvala im i unapred i unazad.



Napomena: boldovani hiperlikovi u testu vode do snimaka sa ovog koncerta!

Sunday, August 16, 2020

ACORONADREAM

Kad korona prođe

Kada nas napokon pelcuje

Brat Putin, 

Ili prijatelj Si, 

Ili majka Angela, 

Ili sotona Gejc

Sasvim svejedno

I kada imuni odgovor

Bude na mestu

Imam planove velike

Kao snovi pred zoru


Kad korona prođe

Upisaću master

I biću 

Na svakom predavanju

I osim završnog, uradiću 

Bar još jedan rad

Vredna kao predsednik

I stručna kao 

Krizni štab


Kad korona prođe

Otići ću na sve 

Preventivne preglede

I osim novca

Svim doktorima odneću

Po buket cveća

Da pokažem koliko sam

Srećna što ih vidim

I još srećnija 

Što oni vide mene

Pod lampom

Pod rentgenom

Pod ultrazvukom

I što mogu da me spasu

Od sopstvenog tela


Kad korona prođe

Obnoviću članarinu

U planinarskom društvu

I u ruksak-nosiljci 

Izneću malog sina na Midžor

Sada je teško tako ga nositi

I krug oko zgrade

Ali tokom izolacije 

Vežbamo tela

Tako su glasile preporuke

I tako smo svi činili

Sve ove mesece

Zar ne


Kad korona prođe

Napokon ćemo naći siterku

I izlaziti vikendom

Jer podrazumeva se

Da ćemo se posle korone 

Malo obogatiti

Krivulja rasta će biti 

U obliku slova “V”

Tako kažu optimisti

A sada smo negde

Dole na uglu


Kad korona prođe

Ići ću na koncerte 

Neselektivno

Daću novu šansu svim

Onim bendovima

Koje sam sočno pljuvala

Recimo ŽeneKese

Vikaću glasno 

“Doviđenja meni se kenja”

U singalongu

Svako iskustvo biće jedinstveno.


Kad prođe korona

Samo želim

Da se nađem opet

U koncertnoj rulji

Da treperim čekajući početak

I da se osmehnem

Dok gledam saučesnike

Kako grče tela

Na neki generacijski evegreen

Koji je nehajno pustio tonac

Inače ne volim gužve.


Kad korona prođe možda ću biti

Devojka iz sna 

Sa roze kosom 

I malim nosem

Ili devojka iz drugog sna 

Sa crvenom perikom

Skrivena i nesputana

Kad korona prođe 

Možda više neću biti ja


Ona ja

Ova ja

Umorna od umora


I da nisam umorna

Ja ne znam da plivam

Ali dobro umišljam kontrolu 

Dok plutam na pučini 

Sa jednokratnim maskama

I plastičnim rukavicama

I ostalim našim

Velikim postignućima


Thursday, May 21, 2020

"Za našu decu"


Kao i sva deca kojoj ta ljubav nije aktivno suzbijana, moj sin je opčinjen prirodom.

Pošto je dovoljno porastao, imali smo planove za obilaske slikovitih mesta naše istinski prelepe zemlje, magičnih mesta koja kao da su ispala sa strana Gospodara prstenova. 

Nažalost, vanredno stanje je naše planove privremeno zaustavilo.

Ali imamo slike.

Slike sa raznih zelenih i plavih mesta koje su mama i tata obilazili davno, pre nego što su imali decu.

I gledamo ih. 

Njegovo oduševljenje je kao da je tamo.

Gledamo, on se raduje i divi, a meni stoji knedla u grlu.

Jer on još uvek ne zna.

On ume samo da uživa u lepoti, a ne zna i ne može da zna u kakvoj je opasnosti ta lepota.

Biblijskoj opasnosti, velikoj kao Sudnji dan.

I da oni koji treba da čuvaju tu lepotu, njeni pastiri, to više ne rade.

Ipak, dečiji mozak je vrlo brz i počine da primećuje nepravilnosti. 
Greške.
Ljudske greške.

“Mama, a zašto je na slici toliko posečenog drveća?”

“Zato što ga ljudi seku”

“Šumokradice!”

“Ne, mili, to seku po zakonu, oni koji upravljaju tim Nacionalnim parkom… ali da, seku malo previše”

On pokušava da shvati, a ne shvata, suština mu izmiče. Neiskvareni dečiji um ne može da pojmi šta su korupcija i beskonačna pohlepa. Šta je prava "duševna bolest", koja vodi u smrt duše.

A nadasve, ne može da shvati kako čovek može da uništava nešto što je tako lepo, najlepše. Što stvara i daje život i što se, prirodno, voli svim srcem.

"Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi'!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!"

Grlo nastavlja da se steže, ne popušta.

Jer kako i kojom brzinom se stvari odvijaju, ne bi me čudilo da ću za pet ili deset godina, na obavezno pitanje “A mogu li ja da odem tamo?” morati da dajem nemile odgovore:

“Mili, ta šuma nažalost više ne postoji, posekli su je”.

“Te reke više nema, sada je u cevi, okolo je pustoš”.

"Sve u tom jezeru je sada mrtvo, jer su ga stalno isušivali da bi pravili i izvozili struju“.

"Kada su napravili tu branu, reka je usporila, zabarila…  A temperatura je rasla... Ribi je nestalo kiseonika i desio se pomor".

"Tamo više ne može da se ode, jer su ceo taj kraj oteli kriminalci i to je sada njihov privatni posed”.

“Vidiš čitav ovaj deo na mapi, tu je sada rudnik litijuma, i nema više ničega osim ogromnih kopova. A ovde pored, gde smo jednom prolazili, gde su bila imanja, sada je deponija jalovine. Zato više ne idemo na Drinu dole kod nas… Nekada je bila jedna od najčistijih reka Evrope i to si i sam video, samo se ne sećaš. Imaš sliku...”.

Koliko tuge ga čeka kada shvati?

A posle tuge, koliko užasa realnog života na jalovištu, na pepelištu, zgarištu; gde je vazduh previše zatrovan da bi se disao a sva voda flaširana i prodaju ti je skupo, na planeti koja gori. A nemaš drugog izbora.

Šta da mu kažem, za šta smo prodali našu Majku? Prodali u roblje, da je okivaju, seku, guše, pale, zatrpavaju smećem? 

Za novu metalnu šklopociju?
Za svetleće pljosnato parče plastike sa ugraviranom jabukom? 
Za šarene patike? 
Za hamburger, za pečenje ispod sača, za cigaru? 
Za šoping u Milanu? 
Za veliki zlatni sat, čija veličina proporcionalna zakržljalosti duha?

"To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!'

Zaista, šta ostaje "za našu decu"? Šta ćemo im ostaviti, šta biramo za njih i u ime njihovo? Šta će se umilostiviti da im ostave, raspikuće koje biramo, od onoga što im rođenjem već pripada?

Sutra, kada se njihova beskrajna tuga pretvori u beskrajni bes i kada vas obuzeti njime budu pitali šta ste uradili da sprečite razbojništvo i uništenje, šta ćete im reći? 
Šta smo uradili? 

Uradili, ne maštali. 
Uradili, ne jadikovali.
Uradili, ne slegnuli ramenima.
Uradili, ne okrenuli se i otišli.

Svako zna šta i koliko može.
Ili misli da zna.

Ali kada se njihove ljutite razočarane zenice sretnu sa vašim, znaćete.

Znaćete da li ste procenili dobro.

Samo što će onda biti kasno da promenimo 
prošlost, ako tek tada shvatimo šta smo sve mogli.

Ako shvatimo da smo mogli više.

.

Thursday, October 25, 2018

"Ne želim da kažem Zbogom" / Bitka za Rakitu




We wait
We pray for the rain
For the rain
For a rain
To wash away

We try
Deny to believe
To believe
We can't believe
In anything


Godine 2016, Trent Renzor je zajedno sa svojim omiljenim saradnikom sa stvaranje filmske muzike Atticus Ross-om, kao i bendom Mogwai pride, uradio muziku za Di Kapriov dokumentarac o klimatskim promenama After The Flood.

Čitav soundtrack je interesantan, ali svakako se najviše izvaja outro koji potpisuju Reznor i Ross - A Minute To Breathe

I don't want to say goodbye
Stars falling from the sky
We will all be judged
By what we leave behind
I don't want to say goodbye


Usudiću se da kažem da je ovo jedna od najlepših pesama koju je Trent Reznor ikada napisao.
"A Minute To Breathe" je poput odgovora na legendarnu "Hurt". Hurt prenesen sa ličnog na planetarno.


Hey
Too late
To look you in the eye
In your eyes
In your eyes
And realize

We find
In time
We're the same
We're the same
All to blame 

I don't want to say goodbye
Stars falling from the sky
We will all be judged
By what we leave behind
I don't want to say goodbye


Spot je takođe izuzetan - scene bezvremene pustoši savršeno uklapaju u atmosferu koju pravi sama muzika, a kraj, taj delić istorije planete kojim je zagospodario i koji je zatrovao čovek - svi mi - stvara sablasan kontrast u odnosu na kulminaciju pesme.


I just need a minute to breathe
I just need a minute to breathe
I just need a minute to breathe
I just need a minute to breathe



Spot za navedenu pesmu bi mogao da se ovih dana snimi u Srbiji. Snimci drevnih staroplaninskih pejzaža - šuma, pašnjaka i predivnih reka sa vodopadima - na kraju ukršteni sa devastacijom i smrću reka koju donose "zelene" mini-hidroelektrane (MHE). 

Na Staroj Planini postoji selo Rakita, kroz koju protiče reka Rakita, Rakitska reka.

Dakle, selo i mala bujična reka koja kroz nju protiče su jedno.

Rakita je jedna samo jedna od reka planiranih da budu žrtvovane radi izgradnje čak 58 mini-hidroelektrana na području Stare planine. Većinski malih bujičnih reka, nesposobnih da podrže smislenu proizvodnju struje, ali koje svaki dobro ušemljeni ćata može da savlada sa malo cevi i malo betona i tako se ogrebe o subvencionisanu kintu za "zelene kilovate".


A derivacione mini-hidroelektrane donose sve osim mini štete. Kod derivacionih MHE, rečno korito se u delovima praktično potpuno uzurpira da bi ga zamenile cevi. Uz neizbežno betoniranje na vodozahvatu, reka biva strpana u cev i sprovedena do turbina za proizvodnju struje, obično u dužini od nekoliko kilometara. Usput se seku i kilometri šume, moralo to ili ne, ali eto zgodno se i na tome zaradi.

U kontekstu MHE stalno se spominje taj famozni biološki minimum - ako se ne varam, 6% protoka reke koji mora da bude u opticaju u svakom trenutku. E pa loše vesti: biološki minimum u toku cele godine nije dovoljan da bi se održao normalan život u reci i njen prirodni biodiverzitet.

I ne znam stvarno ko je zamislio - a evidentno mora da je u pitanju bio neko bez elementarnog poznanja živog sveta - da kada stavite reku u cev, učinivši je neposobnom da komunicira sa ostatkom ekosistema, može da se održi ikakav biodiverzitet u njoj.

Kao štlag na tortu, u Srbiji, naravno, većina vajnih kriminalaca investitora koji su odlučili ne poštuju tzv. biološki minimum, odnosno minimum protoka .

U Rakiti se tako 5 godina natežu sa "investitorom" iz Beograda Goranom Belićem, kome u dokumentaciji stoji da je pod hipoteku za kredit, koji je za ovaj humani projekat iskeširala banka Inteza, stavio samu reku (Belić tvrdi da to nije istina, jer je zakonski i tehnički nemoguće. Doduše, svašta on tvdi).

Pravnik koji trenutno kopa na tuđem privatnom posedu bez saglasnosti vlasnika poseda. Vlasnika Dragana Ilijeva, koga je danas udarila kašika bagera na sopstvenoj zemlji.

U Rakiti su zimus sipali antifriz u beton i potrovali živi svet u reci koji su se, kao, obavezali da čuvaju.

U Rakiti se od radova već napravilo klizište, a jedini put koji vodi do njiva već je uništen. Meštani strahuju da će se isto desiti i sa trošnim putem koji im je jedina veza sa Babušnicom i dalje, Pirotom.

U Rakiti je predsednik saveta mesne zajednice Desimir Stojanov - Desko zajedno sa svojim bratom tužen i razvlačen po sudu jer je štitio svoje meštane i reku, pardon "ometao radove". Suđenje/ročište je bilo zatvoreno za javnost.

Deskova emotivna reakcija posle nastavka radova, a potom i uzurpacije istih, ganula je mnoge

U Rakiti investitor maše dozvolom za gradnju, dok ministar za zaštitu životne sredine u svim medijima priča kako su MHE pogubne za reke i kako ih pod hitno treba zabraniti.

Ko će njega da tera na sud, kao Deska?

Ne znam...

A ali znam ko će da finansira njegovu lepu zaradu od "zelenih kilovata"?

Ne znate?

Pa vi ćete!

Vi i ja, svi mi.
Jer na svakom EPSovom računu za struju postoji stavka za povlašćene proizvođače el. energije.
A to su u Srbiji, u najvećem broju slučajeva, pljačkaši reka, dragocenog života u njoj, i dragocene vode

A g Belić, naivno kaže da je većina meštana nekada zapravo sarađivala sa njim, jer da nisu, eto, lako je mogao da se pokupi i ode na bilo koju drugu lokaciju planiranu za MHE.

To da je iz Beograda izabrao baš malenu Rakitsku reku, baš smeštenu opštinu Babušnica sigurno nema veze s tim da je u pitanju zvanično najsiromašnija opština u Srbiji, čiji bivši predsednik iz njihovog budžetića sebi kupuje najnovije Ajfone...

Ali ne gledajte dalje. Svojim člasnstvom, položajem i uprljanim rukama, on je povlašćen.
I investitor je povlašćen
EPS i cela maglovita struktura iza njega su povlašćeni.

Vi i Desko niste.
Vi - mi - smo tu samo da radimo ono što nam se kaže da bi se oni bogatili uništavajući ono što je naše.

Normalno je, i zdravo, da u takvim okolnostima frustracija naraste do konkretne akcije.

Tako se u sredu u Rakiti desio preokret.

Preokret

Radovi na MHE su u utorak posle dužeg vremena nastavljeni, ali meštani nisu sedeli skrštenih ruku, kao ni ljudi iz inicijative Odbranimo reke Stare planine (ORSP). Nenasilnim ometanjem uspeli su da zaustave radove, što je, kao što znaju svi koji prate šta se dešava u Srbiji, potpuni presedan.

Aleksandar Panić iz ORSP i bager

Sledećeg dana radovi su nastavljeni, ali za sutra, za petak 26. oktobar, planira se protestno okupljanje i to baš tamo gde treba - ispred opštine Babušnica. A posle se ide za Rakitu, na lice mesta.

Nažalost, iz privatnih razloga do tamo ne mogu da stignem, a izvesno je da neću moći ne samo sutra, već ni u narednih nekoliko godina.

Grize me to. Grize me što se dešava neverovatna i neverovatno važna bitka za naše reke, a ja ne mogu da budem tamo.

Jer oči cele Srbije bi trebalo da budu uprte u Rakitu, u Staru Planinu, njene reke i njene ljude.
U ljude koji se napokon suprotstavljaju dugogodišnjem opštem teroru i bezakonju i čuvaju blago.
Tu se, u malom, prelama sve što je problem u Srbiji danas.

Bitno je da se o ovome priča.
Bitno je da ljudi znaju da nisu sami.
Bitno je da svaki sledeći uljuljkani "investitor" zna da mu neće biti lako.
Bitno je da se zna da nije lako uništavati reke koje život znače.


Zato ovim želim da im pružim makar skromnu podršku stanovnicima Rakite i celom pokretu Odbranimo reke Stare Planine

I da pozovem sve one koji mogu da dođu sutra. 
26. oktobra 2018. ispred opštine Babušnica, u 12h.

Ljudi iz Pirota, Knjaževca, Niša, Beograda i drugih gradova organizuju se za prevoz preko FB grupe Odbranimo reke Stare planine, gde možete naći i sve ostale informacije.

Ako ne možete da odete, makar pratite šta rade, i podržite ih kako smatrate da je prigodno

I da se ponovo vratim na reči Trenta Reznora i pesmu koja je bila šlagvort za priču o Rakiti, i njen soundtrack.


WE WILL ALL BE JUDGED BY WHAT WE LEAVE BEHIND





Dodatna literatura:

https://www.energetskiportal.rs/odbranimo-reke-stare-planine/

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/foto-ostale-su-samo-zice-i-prazne-cevi-pogledajte-ruglo-koje-je-ostalo-iza/9v1qrxt (Rakita Blic foto galerija)

https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Mestani-Rakite-prekinuli-izgradnju-vodozahvata-za-mini-hidroelektranu.sr.html

https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Investitor-mini-hidroelektrane-na-Rakitskoj-reci-najavljuje-zavrsetak-radova-mestani-se-i-dalje-protive.sr.html

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/skandal-srbija-iz-malih-hidroelektrana-dobija-zanemarljivo-malo-struje-a-zarad-njih/frvvdjb

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ko-se-bogati-unistavajuci-reke-po-srbiji-raskopana-korita-i-katastrofalne-posledice-a/xqyfzy3





Wednesday, October 17, 2018

Tesla's Hotel Room


Ovih dana se Nikola Tesla spominje dosta, i sve u nekim neprijatnim kontekstima; kontekstima od kojih bi se i on sam prevrtao u grobu, da su mu ga po želji omogućili. 

Tako sada mestom gde on počiva - Muzejom Nikole Tesle - upravlja partijski postavljena osoba koja jedva ume da govori. Na mestu direktora Muzeja smenila je dr Branimira Jovanovića, jednog od najboljih poznavaoca Teslinog života i dela kod nas. Čoveka koji sve što radi, radi promišljajući Tesline vizije. Koji je na Teslinom delu i diplomirao, i magistrirao i doktorirao i koji je u muzeju proveo bezmalo 40 godina. Koji je pre samo 10ak dana otvorio fantastičnu izložbu o jednom od naših najvećih naučnika u Pekingu.

Ni veliki vizionar Ilon Mask ne štedi Teslino ime, pa je tako poslednji u nizu poteza na njegovoj downward spirali to da će lansirati brend tekile, koji će se izuzetno maštovito zvati - Teslaquila. Kao, kad u Tequila ubaciš "sla" dobiješ Teslaquila, kao Tesla-quila kapirate AHAHAHAHAHAHA... not.

A za kakve nakarade u vezi Teslinog dela je tek Ivona Jevtić lukavo postavljeni paravan, i šta će se dešavati iza kulisa dok se mi smejemo njenom "prvom i drugom Kosovskom boju" verovatno ne možemo ni da zamislimo.

(Moram da se setim i da se masa zabrinutih građana ljutito okupila kada je SPC htela da preuzme Teslinu urnu i sahrani je, a sada, kada se i dotični ostaci i dragocena arhiva nalaze pod upravom krajnje nekompetentne osobe koja je već bila uključena u finansijske malverzacije - nikom ništa. Zanimljivo).

No, nije baš sve crno. Večeras će u Domu Omladine nastupiti "porodični" čikaški alt-kantri bend  Handsome Family, i izvešće verovatno najlepšu i najnežniju pesmu ikada napisanu o Nikoli Tesli - Tesla's Hotel Room.

Tesla's Hotel Room okreće fokus na poslednje godine njegovog života. Balada nije posvećena samo  naučno-tehnološkoj legendi, već prikazuje Teslu-čoveka - jedno genijalno, nežno i neshvaćeno biće, zatočeno siromaštvom daleko od svog doma i ostvarenja velikih ideja koje je, kao i golubove, negovao do samog kraja.

Pesma iz True Detective jeste dobra, ali nije najbolje što Handsome Family imaju da ponude. Zato, ako večeras budete u DOB-u, obratite pažnju na sve te poslednje dane čuda kojih HF tako vole da se dotaknu u svojim pesmama.

Nešto lepo u Beogradu za Nikolu Teslu, makar moralo i iz Ilinoisa da dođe...



In the last days of wonder
When spirits still flew
Where we sat holding hands
In half-darkened rooms

Nicola Tesla in the Hotel New Yorker
Nursing sick pigeons by the open window
Dreamed of a death ray to disintegrate matter
Detected Morse Code from far away planets

He couldn't stand the touch of hair or of skin
But stroked feathers gently on trembling wings
Drew plans for a camera to photograph thoughts
Vacuum tube lights, wireless phones

In the last days of wonder
When spirits still flew
Round bubbling test tubes
In half-darkened rooms

Edison and Westinghouse
In silk brocade
Ate oysters Rockefeller
With French champagne

But Tesla grew thin
Eating only saltines
Going days in his lab
Without any sleep

Dreaming of God
As an x-ray beam
He was hit by a cab
While crossing the street

Lying on his bedspread
He struggled to breathe
The light bulbs exploded
The air filled with wings

In the last days of wonder
When spirits still flew
Tesla vacated
His half-darkened room