Saturday, August 10, 2024
Olimpijada
Wednesday, October 13, 2021
Glasnije i(l) tiše - Bojana Bulatović Bo uživo u Antishopu, 8/10/21.
Prošlog petka u Antishopu (post-kovid Elektropionir) prisustvovali smo stidljivom buđenju koncertnih aktivnosti (znam da ih je tu i tamo bilo tokom čitave ove godine, ali i dalje nemamo zvaničnu sezonu, i dalje nemamo utisak normale). Na moju neizmernu radost, za ovaj novi početak bila je izabrana Bojana Bulatović Bo. Nikada nisam imala priliku da gledam njen solo akustični set, a oduvek sam želela - jer jasno je da nekim njenim pesmama upravo trebaju mir, zamračeni kutak u nivou zemlje i iskrenost akustike.
DJ podrška bio je Žikica Simić, koji je sa svojim standardnim setom otpadnika i desperadosa Tajanstvenog voza (i Neonske duge) u toku malo jače od sat vremena sasvim prigodno napravio uvertiru u senzibilitet koji izražava Bo.
Prvi utisak, koji prosto prosto preko reda mora da izleti iz ovih prstiju bez mnogo stilskih začina - ono što je neodoljivo kod svih pravih muzičara je što je užas pandemije i izolacije izvukao iz njih je neki novi žar za sviranjem, ogromnu, svetu posvećenost koja im isijava iz glasova, trzaja gitare, iz očiju. To je bilo vidljivo čak i na online live svirkama, ali uživo postaje zaita dirljivo iskustvo - gledati i slušati ih kako vraćaju svoju autorsku moć, na zajedničku radost.
Bojani je ovo takođe bila prva svirka od kako je sve počelo, i nije bila izuzetak od goreopisanog fenomena. Posle stidljivog početka “Vojnika”, magija je veoma brzo uzela zalet i očas posla smo zajedno bili usisani opojno, gusto melanholičnom atmosferom koju da stvoriti samo Bojanin jedinstveni glas, jedna gitara sa 12 žica i dve usne harmonike.
Izbor pesama bio idealan - izostale su najpoletnije pesme poput “Igrača”, a dobili smo “Kraj”, “Priču o mornaru”, Nju (“Ona”), "Ne brini", “Depresivnu pesmu”, “Glasnije il’ tiše”, i naravno, “Vudu vrača” i “Cipele”.
Izbor je pasovao ne samo atmosferi intimne akustične svirke, već i opštoj situaciji u kojoj se nalazimo i klupku pomešanih osećanja koje nosimo u sebi. Svih zebnji, kajanja, beznađa u kombinacjji sa zadivljenosti pred životom, nadom i neizmernom ljubavi. Verujem da smo tokom rolerkoustera pandemije (a posebno pandemije u Srbiji) svi iskusili ovaj koktel, i po mom mišljenju upravo on je reflektovan u ovoj setlisti. Izgubljeni mornari, duhovi iz flaše, Pavlovljevi psi zaglavljeni u kavezima refleksa i navika, ali i srce-na-rukavu ljubavni iskazi poput "njeni poljupci kao bombe ruše tvoje mračne katakombe, i rađa se nada u srcu sivog grada". Da, Bojanin nastup bila idealna prilika za nekoliko pročiščujućih singalongova.
Dođi lutko, vidiš da sam mrtva
Možda je baš zbog svega kroz šta smo kolektivno prošli ovog puta posebno teško pala Depresivna pesma - bukvalno sam osetila fizičku teskobu u solarnom pleksusu na kulminaciju pesme:
Ne vodi me na more
Insekti vrište, šume gore
I mami mene plava dubina
Dođi lutko, dođi, ovde je tišina
Mene treba ovaj grad
Baš ovakvu kakva sam sad
Mene treba ova država
Svake noći da u uvo mi peva:
Dođi lutko, budi moja žrtva
Dođi lutko, probudi me
Dođi lutko, vidiš da sam mrtva
Dođi lutko, spasi me.
Zaista, uvek prisutni htonski šapat ove zemlje se u prethodnih godinu i po dana pretvorio u bizarni poklič.
Prošli smo put od zatvaranja u KPD maniru sa jednocifrenim brojem umrlih, a zatim godinu do godinu i po dana kasnije, taman kad je najosetljivijima istekla zaštita koju pruža vakcina, kada imamo minimum 50 mrtvih dnevno, ali zapravo niko ne zna koliko ih je tačno, kada je zdravstvo na izdisaju, preprušteni smo na milost i nemilost hirovitom virusu.
Između njega i nas jedina tanana barijera su sopstveno i kolektivno rasuđivanje - ali kakvo? Oko Spomenika Koji Nema Cenu pleše se danse macabre (sada mi je palo na pamet da je možda zato na set listi nedostajalo “Zombi kolo”) i kliče se nad svakim ko je umro vakcinisan. Venčava se, pa se umire, umire se pre nego što se rodi; ali “nešto je tu sumnjivo, kako virus da ubija tako? ”. Posebno kad se ljudi samo malo vesele?
U prevozu tokom rekorda u broju zaraženih vidiš onog jednog bez maske, ali sa glupavim ponosom na licu - on nije kao mi ostale ovce koje su se zajebale da nekad u životu zapravo nešto nauče. Na okupljanjima sa podozrenjem gledamo onog pored sebe, osluškujemo kašljuca li i pokušavamo da pretpostavimo da li je vacinisan, ali ispostavlja se da su procene nemoguće, da pojma nemamo ko je prihvatio da širi dahom širi bedu i moguću smrt - jer svi imamo nekoga ko nas je iznenadio i srušio nam sklepane sisteme detekcije pretnje. Kao da smo kolektivno ostali "samo talog od tanina".
I na sve to, država se igra igre “dobar pandur loš pandur” radi pumpanja rejtinga umesto da preuzme odgovornost, mrtva i mrtvozorna; možda biti njena žrtva nikada nije bilo realnija mogućnost, bar u ovom veku.
S druge strane, ironično, upravo zahvaljujući tom nemaru smo mogli potpuno slobodno i bez ograničenja da se okupimo da slušamo Bo. Ipak, i dalje želim da verujem da je njena publika spada u onih 50% brižnog i pažljivog dela populacije.
Nekad smo bili mi, a sad smo samo tragovi obuće
Iako kako kaže “mora malo da zamrači”, oduvek krajnje humano nastrojena Bo nije htela da nas ostavi sa ehom horora što nam peva ova država, pa se nastup završio pesmom “Cipele”, onim momentom kada pevanje prerasta u pripovednje. Priču u kom se ljubavna priča prespaja sa tržištem neoliberalizma i gutaju bar jednog od protagonista. Pre toga, da podigne atmosferu sleteo je "Vudu vrač", najživlja pesma na set listi koja je ujedno, kako je Bo u zezanju zaključila, i “pesma vašeg detinjstva”.
Ali to je stvarno istina! Ako ste gravitirali alternativi ranih dvehiljaditih niste mogli da zaobiđete ovu stvar, sa njenim antifolk ritmom i tipično za Bo bogatom lirikom. Iako sam naravno kao pobunjena tinejdžerka slušala daleko teži i agresivniji zvuk, Vudu vrač se utisnuo duboko u podsvest i zajedno sa još nekim pesmamaiz tog perioda, postao saundtrek te epohe i etape života ovog grada. Ja čuvam stražu na ruševini / motrim na pustinju / ja sam tvoj dvogled…
A Bo nepogrešivo emituje njegov duh - tu su i bol i radost, tuga i smeh, čista ljubav uz dašak ironije, melodija sa momentima disharmonije, ali iznad svega izuzetna moć kreacije koja rezultira nečim jedinstvenim, beogradskim. Zaista, čak ni posle Depresivne pesme ne možete da se ne nasmejete kada Bojana u sred druge stvari napravi “pauzu za naočare”, baš tako je naglasivši - što je samo po sebi već bilo dovoljno smešno, ali dobije posebno na težini kada se setite ko još stalno pravi (obično dramsku) pauzu za vraćanje naočara. Bezbroj je takvih detalja.
Zbog svega toga, kada slušate Bo na ovakvom nastupu ne možete da ne osetite neku opojnu, toplu setu (posebno ako sedite sami sa čašicom i nemate kome da odradite makar delimični transfer viška osećanja). To je taj diskretni šarm, koji je bio na svakom koraku Beograda mog detinjstva, pre nego što je počeo da psihotično vrišti i šljašti spolja dok se raspada se iznutra.
Na sreću, taj šarm još uvek opstaje i živi u ovakvim ćoškovima i ovakvim prilikama. Zato, obratite pažnju i na Bo i na to šta će nam Antišop ekipa i drugi nezavisni organizatori još spremiti da zalečimo pandemijske rane. Hvala im i unapred i unazad.
Sunday, August 16, 2020
ACORONADREAM
Kad korona prođe
Kada nas napokon pelcuje
Brat Putin,
Ili prijatelj Si,
Ili majka Angela,
Ili sotona Gejc
Sasvim svejedno
I kada imuni odgovor
Bude na mestu
Imam planove velike
Kao snovi pred zoru
Kad korona prođe
Upisaću master
I biću
Na svakom predavanju
I osim završnog, uradiću
Bar još jedan rad
Vredna kao predsednik
I stručna kao
Krizni štab
Kad korona prođe
Otići ću na sve
Preventivne preglede
I osim novca
Svim doktorima odneću
Po buket cveća
Da pokažem koliko sam
Srećna što ih vidim
I još srećnija
Što oni vide mene
Pod lampom
Pod rentgenom
Pod ultrazvukom
I što mogu da me spasu
Od sopstvenog tela
Kad korona prođe
Obnoviću članarinu
U planinarskom društvu
I u ruksak-nosiljci
Izneću malog sina na Midžor
Sada je teško tako ga nositi
I krug oko zgrade
Ali tokom izolacije
Vežbamo tela
Tako su glasile preporuke
I tako smo svi činili
Sve ove mesece
Zar ne
Kad korona prođe
Napokon ćemo naći siterku
I izlaziti vikendom
Jer podrazumeva se
Da ćemo se posle korone
Malo obogatiti
Krivulja rasta će biti
U obliku slova “V”
Tako kažu optimisti
A sada smo negde
Dole na uglu
Kad korona prođe
Ići ću na koncerte
Neselektivno
Daću novu šansu svim
Onim bendovima
Koje sam sočno pljuvala
Recimo ŽeneKese
Vikaću glasno
“Doviđenja meni se kenja”
U singalongu
Svako iskustvo biće jedinstveno.
Kad prođe korona
Samo želim
Da se nađem opet
U koncertnoj rulji
Da treperim čekajući početak
I da se osmehnem
Dok gledam saučesnike
Kako grče tela
Na neki generacijski evegreen
Koji je nehajno pustio tonac
Inače ne volim gužve.
Kad korona prođe možda ću biti
Devojka iz sna
Sa roze kosom
I malim nosem
Ili devojka iz drugog sna
Sa crvenom perikom
Skrivena i nesputana
Kad korona prođe
Možda više neću biti ja
Ona ja
Ova ja
Umorna od umora
I da nisam umorna
Ja ne znam da plivam
Ali dobro umišljam kontrolu
Dok plutam na pučini
Sa jednokratnim maskama
I plastičnim rukavicama
I ostalim našim
Velikim postignućima
Thursday, May 21, 2020
"Za našu decu"
Thursday, October 25, 2018
"Ne želim da kažem Zbogom" / Bitka za Rakitu
Godine 2016, Trent Renzor je zajedno sa svojim omiljenim saradnikom sa stvaranje filmske muzike Atticus Ross-om, kao i bendom Mogwai pride, uradio muziku za Di Kapriov dokumentarac o klimatskim promenama After The Flood.
Čitav soundtrack je interesantan, ali svakako se najviše izvaja outro koji potpisuju Reznor i Ross - A Minute To Breathe
Dakle, selo i mala bujična reka koja kroz nju protiče su jedno.
I ne znam stvarno ko je zamislio - a evidentno mora da je u pitanju bio neko bez elementarnog poznanja živog sveta - da kada stavite reku u cev, učinivši je neposobnom da komunicira sa ostatkom ekosistema, može da se održi ikakav biodiverzitet u njoj.
Kao štlag na tortu, u Srbiji, naravno, većina vajnih
Pravnik koji trenutno kopa na tuđem privatnom posedu bez saglasnosti vlasnika poseda. Vlasnika Dragana Ilijeva, koga je danas udarila kašika bagera na sopstvenoj zemlji.
Deskova emotivna reakcija posle nastavka radova, a potom i uzurpacije istih, ganula je mnoge |
Ne znam...
Ne znate?
Pa vi ćete!
Vi i ja, svi mi.
Jer na svakom EPSovom računu za struju postoji stavka za povlašćene proizvođače el. energije.
A to su u Srbiji, u najvećem broju slučajeva, pljačkaši reka, dragocenog života u njoj, i dragocene vode
A g Belić, naivno kaže da je većina meštana nekada zapravo sarađivala sa njim, jer da nisu, eto, lako je mogao da se pokupi i ode na bilo koju drugu lokaciju planiranu za MHE.
To da je iz Beograda izabrao baš malenu Rakitsku reku, baš smeštenu opštinu Babušnica sigurno nema veze s tim da je u pitanju zvanično najsiromašnija opština u Srbiji, čiji bivši predsednik iz njihovog budžetića sebi kupuje najnovije Ajfone...
Ali ne gledajte dalje. Svojim člasnstvom, položajem i uprljanim rukama, on je povlašćen.
EPS i cela maglovita struktura iza njega su povlašćeni.
Vi - mi - smo tu samo da radimo ono što nam se kaže da bi se oni bogatili uništavajući ono što je naše.
Tako se u sredu u Rakiti desio preokret.
Preokret
Radovi na MHE su u utorak posle dužeg vremena nastavljeni, ali meštani nisu sedeli skrštenih ruku, kao ni ljudi iz inicijative Odbranimo reke Stare planine (ORSP). Nenasilnim ometanjem uspeli su da zaustave radove, što je, kao što znaju svi koji prate šta se dešava u Srbiji, potpuni presedan.
Aleksandar Panić iz ORSP i bager |
Sledećeg dana radovi su nastavljeni, ali za sutra, za petak 26. oktobar, planira se protestno okupljanje i to baš tamo gde treba - ispred opštine Babušnica. A posle se ide za Rakitu, na lice mesta.
Nažalost, iz privatnih razloga do tamo ne mogu da stignem, a izvesno je da neću moći ne samo sutra, već ni u narednih nekoliko godina.
Grize me to. Grize me što se dešava neverovatna i neverovatno važna bitka za naše reke, a ja ne mogu da budem tamo.
Jer oči cele Srbije bi trebalo da budu uprte u Rakitu, u Staru Planinu, njene reke i njene ljude.
U ljude koji se napokon suprotstavljaju dugogodišnjem opštem teroru i bezakonju i čuvaju blago.
Tu se, u malom, prelama sve što je problem u Srbiji danas.
Bitno je da se o ovome priča.
Bitno je da ljudi znaju da nisu sami.
Bitno je da svaki sledeći uljuljkani "investitor" zna da mu neće biti lako.
Bitno je da se zna da nije lako uništavati reke koje život znače.
Zato ovim želim da im pružim makar skromnu podršku stanovnicima Rakite i celom pokretu Odbranimo reke Stare Planine
I da pozovem sve one koji mogu da dođu sutra.
26. oktobra 2018. ispred opštine Babušnica, u 12h.
Ljudi iz Pirota, Knjaževca, Niša, Beograda i drugih gradova organizuju se za prevoz preko FB grupe Odbranimo reke Stare planine, gde možete naći i sve ostale informacije.
Ako ne možete da odete, makar pratite šta rade, i podržite ih kako smatrate da je prigodno
I da se ponovo vratim na reči Trenta Reznora i pesmu koja je bila šlagvort za priču o Rakiti, i njen soundtrack.
Dodatna literatura:
https://www.energetskiportal.rs/odbranimo-reke-stare-planine/
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/foto-ostale-su-samo-zice-i-prazne-cevi-pogledajte-ruglo-koje-je-ostalo-iza/9v1qrxt (Rakita Blic foto galerija)
https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Mestani-Rakite-prekinuli-izgradnju-vodozahvata-za-mini-hidroelektranu.sr.html
https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Investitor-mini-hidroelektrane-na-Rakitskoj-reci-najavljuje-zavrsetak-radova-mestani-se-i-dalje-protive.sr.html
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/skandal-srbija-iz-malih-hidroelektrana-dobija-zanemarljivo-malo-struje-a-zarad-njih/frvvdjb
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ko-se-bogati-unistavajuci-reke-po-srbiji-raskopana-korita-i-katastrofalne-posledice-a/xqyfzy3
Wednesday, October 17, 2018
Tesla's Hotel Room
Tako sada mestom gde on počiva - Muzejom Nikole Tesle - upravlja partijski postavljena osoba koja jedva ume da govori. Na mestu direktora Muzeja smenila je dr Branimira Jovanovića, jednog od najboljih poznavaoca Teslinog života i dela kod nas. Čoveka koji sve što radi, radi promišljajući Tesline vizije. Koji je na Teslinom delu i diplomirao, i magistrirao i doktorirao i koji je u muzeju proveo bezmalo 40 godina. Koji je pre samo 10ak dana otvorio fantastičnu izložbu o jednom od naših najvećih naučnika u Pekingu.
Ni veliki vizionar Ilon Mask ne štedi Teslino ime, pa je tako poslednji u nizu poteza na njegovoj downward spirali to da će lansirati brend tekile, koji će se izuzetno maštovito zvati - Teslaquila. Kao, kad u Tequila ubaciš "sla" dobiješ Teslaquila, kao Tesla-quila kapirate AHAHAHAHAHAHA... not.
A za kakve nakarade u vezi Teslinog dela je tek Ivona Jevtić lukavo postavljeni paravan, i šta će se dešavati iza kulisa dok se mi smejemo njenom "prvom i drugom Kosovskom boju" verovatno ne možemo ni da zamislimo.
(Moram da se setim i da se masa zabrinutih građana ljutito okupila kada je SPC htela da preuzme Teslinu urnu i sahrani je, a sada, kada se i dotični ostaci i dragocena arhiva nalaze pod upravom krajnje nekompetentne osobe koja je već bila uključena u finansijske malverzacije - nikom ništa. Zanimljivo).
No, nije baš sve crno. Večeras će u Domu Omladine nastupiti "porodični" čikaški alt-kantri bend Handsome Family, i izvešće verovatno najlepšu i najnežniju pesmu ikada napisanu o Nikoli Tesli - Tesla's Hotel Room.
Tesla's Hotel Room okreće fokus na poslednje godine njegovog života. Balada nije posvećena samo naučno-tehnološkoj legendi, već prikazuje Teslu-čoveka - jedno genijalno, nežno i neshvaćeno biće, zatočeno siromaštvom daleko od svog doma i ostvarenja velikih ideja koje je, kao i golubove, negovao do samog kraja.
Pesma iz True Detective jeste dobra, ali nije najbolje što Handsome Family imaju da ponude. Zato, ako večeras budete u DOB-u, obratite pažnju na sve te poslednje dane čuda kojih HF tako vole da se dotaknu u svojim pesmama.
Nešto lepo u Beogradu za Nikolu Teslu, makar moralo i iz Ilinoisa da dođe...