Kao i sva deca kojoj ta ljubav nije aktivno suzbijana, moj sin je opčinjen prirodom.
Pošto je dovoljno porastao, imali smo planove za obilaske slikovitih mesta naše istinski prelepe zemlje, magičnih mesta koja kao da su ispala sa strana Gospodara prstenova.
Nažalost, vanredno stanje je naše planove privremeno zaustavilo.
Ali imamo slike.
Slike sa raznih zelenih i plavih mesta koje su mama i tata obilazili davno, pre nego što su imali decu.
I gledamo ih.
Njegovo oduševljenje je kao da je tamo.
Gledamo, on se raduje i divi, a meni stoji knedla u grlu.
Jer on još uvek ne zna.
On ume samo da uživa u lepoti, a ne zna i ne može da zna u kakvoj je opasnosti ta lepota.
Biblijskoj opasnosti, velikoj kao Sudnji dan.
I da oni koji treba da čuvaju tu lepotu, njeni pastiri, to više ne rade.
Ipak, dečiji mozak je vrlo brz i počine da primećuje nepravilnosti.
Greške.
Ljudske greške.
“Mama, a zašto je na slici toliko posečenog drveća?”
“Zato što ga ljudi seku”
“Šumokradice!”
“Ne, mili, to seku po zakonu, oni koji upravljaju tim Nacionalnim parkom… ali da, seku malo previše”
On pokušava da shvati, a ne shvata, suština mu izmiče. Neiskvareni dečiji um ne može da pojmi šta su korupcija i beskonačna pohlepa. Šta je prava "duševna bolest", koja vodi u smrt duše.
A nadasve, ne može da shvati kako čovek može da uništava nešto što je tako lepo, najlepše. Što stvara i daje život i što se, prirodno, voli svim srcem.
"Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi'!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!"
Grlo nastavlja da se steže, ne popušta.
Jer kako i kojom brzinom se stvari odvijaju, ne bi me čudilo da ću za pet ili deset godina, na obavezno pitanje “A mogu li ja da odem tamo?” morati da dajem nemile odgovore:
“Mili, ta šuma nažalost više ne postoji, posekli su je”.
“Te reke više nema, sada je u cevi, okolo je pustoš”.
"Sve u tom jezeru je sada mrtvo, jer su ga stalno isušivali da bi pravili i izvozili struju“.
"Kada su napravili tu branu, reka je usporila, zabarila… A temperatura je rasla... Ribi je nestalo kiseonika i desio se pomor".
"Tamo više ne može da se ode, jer su ceo taj kraj oteli kriminalci i to je sada njihov privatni posed”.
“Vidiš čitav ovaj deo na mapi, tu je sada rudnik litijuma, i nema više ničega osim ogromnih kopova. A ovde pored, gde smo jednom prolazili, gde su bila imanja, sada je deponija jalovine. Zato više ne idemo na Drinu dole kod nas… Nekada je bila jedna od najčistijih reka Evrope i to si i sam video, samo se ne sećaš. Imaš sliku...”.
Koliko tuge ga čeka kada shvati?
A posle tuge, koliko užasa realnog života na jalovištu, na pepelištu, zgarištu; gde je vazduh previše zatrovan da bi se disao a sva voda flaširana i prodaju ti je skupo, na planeti koja gori. A nemaš drugog izbora.
Šta da mu kažem, za šta smo prodali našu Majku? Prodali u roblje, da je okivaju, seku, guše, pale, zatrpavaju smećem?
Za novu metalnu šklopociju?
Za svetleće pljosnato parče plastike sa ugraviranom jabukom?
Za šarene patike?
Za hamburger, za pečenje ispod sača, za cigaru?
Za šoping u Milanu?
Za veliki zlatni sat, čija veličina proporcionalna zakržljalosti duha?
"To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!'
Zaista, šta ostaje "za našu decu"? Šta ćemo im ostaviti, šta biramo za njih i u ime njihovo? Šta će se umilostiviti da im ostave, raspikuće koje biramo, od onoga što im rođenjem već pripada?
Sutra, kada se njihova beskrajna tuga pretvori u beskrajni bes i kada vas obuzeti njime budu pitali šta ste uradili da sprečite razbojništvo i uništenje, šta ćete im reći?
Šta smo uradili?
Uradili, ne maštali.
Uradili, ne jadikovali.
Uradili, ne slegnuli ramenima.
Uradili, ne okrenuli se i otišli.
Svako zna šta i koliko može.
Ili misli da zna.
Ali kada se njihove ljutite razočarane zenice sretnu sa vašim, znaćete.
Znaćete da li ste procenili dobro.
Samo što će onda biti kasno da promenimo
prošlost, ako tek tada shvatimo šta smo sve mogli.
Godine 2016, Trent Renzor je zajedno sa svojim omiljenim saradnikom sa stvaranje filmske muzike Atticus Ross-om, kao i bendom Mogwai pride, uradio muziku za Di Kapriov dokumentarac o klimatskim promenama After The Flood.
Čitav soundtrack je interesantan, ali svakako se najviše izvaja outro koji potpisuju Reznor i Ross - A Minute To Breathe
I don't want to say goodbye
Stars falling from the sky
We will all be judged
By what we leave behind
I don't want to say goodbye
Usudiću se da kažem da je ovo jedna od najlepših pesama koju je Trent Reznor ikada napisao.
"A Minute To Breathe" je poput odgovora na legendarnu "Hurt". Hurt prenesen sa ličnog na planetarno.
Hey
Too late
To look you in the eye
In your eyes
In your eyes
And realize
We find
In time
We're the same
We're the same
All to blame
I don't want to say goodbye
Stars falling from the sky
We will all be judged
By what we leave behind
I don't want to say goodbye
Spot je takođe izuzetan - scene bezvremene pustoši savršeno uklapaju u atmosferu koju pravi sama muzika, a kraj, taj delić istorije planete kojim je zagospodario i koji je zatrovao čovek - svi mi - stvara sablasan kontrast u odnosu na kulminaciju pesme.
I just need a minute to breathe
I just need a minute to breathe
I just need a minute to breathe
I just need a minute to breathe
Spot za navedenu pesmu bi mogao da se ovih dana snimi u Srbiji. Snimci drevnih staroplaninskih pejzaža - šuma, pašnjaka i predivnih reka sa vodopadima - na kraju ukršteni sa devastacijom i smrću reka koju donose "zelene" mini-hidroelektrane (MHE).
Na Staroj Planini postoji selo Rakita, kroz koju protiče reka Rakita, Rakitska reka.
Dakle, selo i mala bujična reka koja kroz nju protiče su jedno.
Rakita je jedna samo jedna od reka planiranih da budu žrtvovane radi izgradnje čak 58 mini-hidroelektrana na području Stare planine. Većinski malih bujičnih reka, nesposobnih da podrže smislenu proizvodnju struje, ali koje svaki dobro ušemljeni ćata može da savlada sa malo cevi i malo betona i tako se ogrebe o subvencionisanu kintu za "zelene kilovate".
A derivacione mini-hidroelektrane donose sve osim mini štete. Kod derivacionih MHE, rečno korito se u delovima praktično potpuno uzurpira da bi ga zamenile cevi. Uz neizbežno betoniranje na vodozahvatu, reka biva strpana u cev i sprovedena do turbina za proizvodnju struje, obično u dužini od nekoliko kilometara. Usput se seku i kilometri šume, moralo to ili ne, ali eto zgodno se i na tome zaradi.
U kontekstu MHE stalno se spominje taj famozni biološki minimum - ako se ne varam, 6% protoka reke koji mora da bude u opticaju u svakom trenutku. E pa loše vesti: biološki minimum u toku cele godinenije dovoljan da bi se održao normalan život u reci i njen prirodni biodiverzitet.
I ne znam stvarno ko je zamislio - a evidentno mora da je u pitanju bio neko bez elementarnog poznanja živog sveta - da kada stavite reku u cev, učinivši je neposobnom da komunicira sa ostatkom ekosistema, može da se održi ikakav biodiverzitet u njoj.
Kao štlag na tortu, u Srbiji, naravno, većina vajnih kriminalaca investitora koji su odlučili ne poštuju tzv. biološki minimum, odnosno minimum protoka .
U Rakiti se tako 5 godina natežu sa "investitorom" iz Beograda Goranom Belićem, kome u dokumentaciji stoji da je pod hipoteku za kredit, koji je za ovaj humani projekat iskeširala banka Inteza, stavio samu reku (Belić tvrdi da to nije istina, jer je zakonski i tehnički nemoguće. Doduše, svašta on tvdi). Pravnik koji trenutno kopa na tuđem privatnom posedu bez saglasnosti vlasnika poseda. Vlasnika Dragana Ilijeva, koga je danas udarila kašika bagera na sopstvenoj zemlji.
U Rakiti su zimus sipali antifriz u beton i potrovali živi svet u reci koji su se, kao, obavezali da čuvaju.
U Rakiti se od radova već napravilo klizište, a jedini put koji vodi do njiva već je uništen. Meštani strahuju da će se isto desiti i sa trošnim putem koji im je jedina veza sa Babušnicom i dalje, Pirotom.
U Rakiti je predsednik saveta mesne zajednice Desimir Stojanov - Desko zajedno sa svojim bratom tužen i razvlačen po sudu jer je štitio svoje meštane i reku, pardon "ometao radove". Suđenje/ročište je bilo zatvoreno za javnost.
Deskova emotivna reakcija posle nastavka radova, a potom i uzurpacije istih, ganula je mnoge
U Rakiti investitor maše dozvolom za gradnju, dok ministar za zaštitu životne sredine u svim medijima priča kako su MHE pogubne za reke i kako ih pod hitno treba zabraniti.
Ko će njega da tera na sud, kao Deska?
Ne znam...
A ali znam ko će da finansira njegovu lepu zaradu od "zelenih kilovata"?
Ne znate?
Pa vi ćete!
Vi i ja, svi mi.
Jer na svakom EPSovom računu za struju postoji stavka za povlašćene proizvođače el. energije.
A to su u Srbiji, u najvećem broju slučajeva, pljačkaši reka, dragocenog života u njoj, i dragocene vode
A g Belić, naivno kaže da je većina meštana nekada zapravo sarađivala sa njim, jer da nisu, eto, lako je mogao da se pokupi i ode na bilo koju drugu lokaciju planiranu za MHE.
To da je iz Beograda izabrao baš malenu Rakitsku reku, baš smeštenu opštinu Babušnica sigurno nema veze s tim da je u pitanju zvanično najsiromašnija opština u Srbiji, čiji bivši predsednik iz njihovog budžetića sebi kupuje najnovije Ajfone...
Ali ne gledajte dalje. Svojim člasnstvom, položajem i uprljanim rukama, on je povlašćen.
I investitor je povlašćen
EPS i cela maglovita struktura iza njega su povlašćeni.
Vi i Desko niste.
Vi - mi - smo tu samo da radimo ono što nam se kaže da bi se oni bogatili uništavajući ono što je naše.
Normalno je, i zdravo, da u takvim okolnostima frustracija naraste do konkretne akcije.
Tako se u sredu u Rakiti desio preokret.
Preokret
Radovi na MHE su u utorak posle dužeg vremena nastavljeni, ali meštani nisu sedeli skrštenih ruku, kao ni ljudi iz inicijative Odbranimo reke Stare planine (ORSP). Nenasilnim ometanjem uspeli su da zaustave radove, što je, kao što znaju svi koji prate šta se dešava u Srbiji, potpuni presedan.
Aleksandar Panić iz ORSP i bager
Sledećeg dana radovi su nastavljeni, ali za sutra, za petak 26. oktobar, planira se protestno okupljanje i to baš tamo gde treba - ispred opštine Babušnica. A posle se ide za Rakitu, na lice mesta.
Nažalost, iz privatnih razloga do tamo ne mogu da stignem, a izvesno je da neću moći ne samo sutra, već ni u narednih nekoliko godina.
Grize me to. Grize me što se dešava neverovatna i neverovatno važna bitka za naše reke, a ja ne mogu da budem tamo.
Jer oči cele Srbije bi trebalo da budu uprte u Rakitu, u Staru Planinu, njene reke i njene ljude.
U ljude koji se napokon suprotstavljaju dugogodišnjem opštem teroru i bezakonju i čuvaju blago.
Tu se, u malom, prelama sve što je problem u Srbiji danas.
Bitno je da se o ovome priča.
Bitno je da ljudi znaju da nisu sami.
Bitno je da svaki sledeći uljuljkani "investitor" zna da mu neće biti lako.
Bitno je da se zna da nije lako uništavati reke koje život znače.
Zato ovim želim da im pružim makar skromnu podršku stanovnicima Rakite i celom pokretu Odbranimo reke Stare Planine
I da pozovem sve one koji mogu da dođu sutra. 26. oktobra 2018. ispred opštine Babušnica, u 12h.
Ovih dana se Nikola Tesla spominje dosta, i sve u nekim neprijatnim kontekstima; kontekstima od kojih bi se i on sam prevrtao u grobu, da su mu ga po želji omogućili.
Tako sada mestom gde on počiva - Muzejom Nikole Tesle - upravlja partijski postavljena osoba koja jedva ume da govori. Na mestu direktora Muzeja smenila je dr Branimira Jovanovića, jednog od najboljih poznavaoca Teslinog života i dela kod nas. Čoveka koji sve što radi, radi promišljajući Tesline vizije. Koji je na Teslinom delu i diplomirao, i magistrirao i doktorirao i koji je u muzeju proveo bezmalo 40 godina. Koji je pre samo 10ak dana otvorio fantastičnu izložbu o jednom od naših najvećih naučnika u Pekingu.
Ni veliki vizionar Ilon Mask ne štedi Teslino ime, pa je tako poslednji u nizu poteza na njegovoj downward spirali to da će lansirati brend tekile, koji će se izuzetno maštovito zvati - Teslaquila. Kao, kad u Tequila ubaciš "sla" dobiješ Teslaquila, kao Tesla-quila kapirate AHAHAHAHAHAHA... not.
A za kakve nakarade u vezi Teslinog dela je tek Ivona Jevtić lukavo postavljeni paravan, i šta će se dešavati iza kulisa dok se mi smejemo njenom "prvom i drugom Kosovskom boju" verovatno ne možemo ni da zamislimo.
(Moram da se setim i da se masa zabrinutih građana ljutito okupila kada je SPC htela da preuzme Teslinu urnu i sahrani je, a sada, kada se i dotični ostaci i dragocena arhiva nalaze pod upravom krajnje nekompetentne osobe koja je već bila uključena u finansijske malverzacije - nikom ništa. Zanimljivo).
No, nije baš sve crno. Večeras će u Domu Omladine nastupiti "porodični" čikaški alt-kantri bend Handsome Family, i izvešće verovatno najlepšu i najnežniju pesmu ikada napisanu o Nikoli Tesli - Tesla's Hotel Room.
Tesla's Hotel Room okreće fokus na poslednje godine njegovog života. Balada nije posvećena samo naučno-tehnološkoj legendi, već prikazuje Teslu-čoveka - jedno genijalno, nežno i neshvaćeno biće, zatočeno siromaštvom daleko od svog doma i ostvarenja velikih ideja koje je, kao i golubove, negovao do samog kraja.
Pesma iz True Detective jeste dobra, ali nije najbolje što Handsome Family imaju da ponude. Zato, ako večeras budete u DOB-u, obratite pažnju na sve te poslednje dane čuda kojih HF tako vole da se dotaknu u svojim pesmama.
Nešto lepo u Beogradu za Nikolu Teslu, makar moralo i iz Ilinoisa da dođe...
Bad Music Boogaloo, Yawning Man, God Is An Astronaut, Beograd i sve poteškoće pretakanja svemira u reči
Nova koncertna sezona je u punom zamahu, a bogami i u onoj prošloj bilo je zanimljivih događaja koji se ovde nisu pojavili. Od proleća je na blogu zavladala je neobična tišina.
Ne bez razloga.
Naravno, uvek postoje profani razlozi i objektivne okolnosti. Činjenice da Skarab mora da osim Sunca na nebu i recenzija na blogu kotrlja i neke druge, važnije članke, zatim šetnje, mutirane vrtićke viruse, veš, suze i tantrume, čak i poneki ručak. Skarabeji su bube koje se brižljivo brinu o svom potomstvu i ekosistemu, i redovno čiste tuđi nered.
No, ovo nije ništa neobično - velika većina ljudi koji piše o muzici u Srbiji ima svoje redovne poslove i mnoge druge obaveze koje žongliraju uz pisanje o muzici ili stvaranje iste - to se pre svega radi iz entuzijazma.
Razmnožavanje obaveza tokom godina svakako je otežalo izvedbu pisanja, ali nije glavni razlog ove pauze.
Evo male polugodišnje hronologije, taman da pretresemo propušteno i tim putem uđemo u priču.
Retrospektiva - jun, septembar i oktobar 2018
Bad Music Boogaloo
Prvi dokumentarni propust bilo je prvo veče Bad Music Boogaloo festivala, kada su nastupili Bojana Bulatović - Bo, Delaney Davidson i Slim Cessna’s Auto Club.
Uvodni koncert Bo bio mi je tako drag i dragocen da su reči već u startu počele da mi izmiču. Bo, Rade i njihov nastup - tako spontan i nepretenciozan, tako šarmantan, tako onaj Beograd koji volim - posvećen, emotivan, svoj, savršen u nesavršenosti. Porede je sa Joni Mitchell, ja bih po visprenosti i energiji možda dodala i Michelle Shocked. Ali ipak, ni jedna od njih nije dobri duh mog grada, tako da su mi u odnosu na Bo obe totalno nebitne.
S obzirom da ona retko nastupa, breme odgovornosti da napišem nešto dostojno poraslo je toliko da me je pomalo blokiralo. To je objektivna okolnost.
Ono neobjektivno je činjenica da je meni hajlajt seta bilo to što sam ga podelila sa mladunčetom. Ona mnogo voli Bo i sve vreme je fokusirano pratila nastup dok smo đuskale. Gomilu “objektivnih” zapažnja prosto je potopio mekani obraščić kovrdžave todlerke koja se stidljivo smeškala uz pesme koje voli. Uživale smo, a ni reč nismo rekle.
Delaney Davidson me je iznenadio na više načina. Prvo, očekivala sam nešto svetliji nastup, s obzirom na sadržaj Shining Day, albuma koji je izbacio par meseci ranije. Drugo, očekivala sam da je generalno teatralniji, kabare-skniji. Ono što je Dilejni isporučio Beogradu te večeri bila je sirova, gorka, mračna utroba kantrija - gothic country u punom smislu te reči, sa sve totalno ukletom obradom Henkove Ramblin’ Man, pričom o izgoreloj novozelandskoj crkvi i urlicima iz utrobe. Sve pod baš pakleno crvenim svetlom.
Onda su došli na red Slim Cessna’s Auto Club, moji neskriveni miljenici o kojima sam već dva puta imala sreću da pišem. Kakva radost - da posle toliko čekanja tokom tri godine tri puta gledaš jedan od omiljenih bendova, da ih upoznaš, sagledaš njihovo delo na mnogo potpuniji način, da konpletiraš sliku koja ti je u priličnoj meri obeležila život.
Treći nastup doneo nam je priliku da upoznamo i Džordža Cesnu, Slimovog sina, koji je ovom prilikom svirao električni hollow body bas. Ne znam da li bi bilo primereno reći da svira kao da je rođen u bendu, pošto praktično i jeste :) Njegovo prisustvo možda je dodatno povećalo osećaj bliskost koju taj bend unosi ovaj fragmentisani svet. Pošto sam imala priliku da koncert pratim sa strane i tako vidim i publiku i bend, sinergija koja se stvorila bila je kao na tacni. It is family. It is important.
I zaista mi je bilo lepo, od početka do kraja, ali nije mi se pisalo o tome. Taj Bad Music Boogaloo je bio prvi znak da se nešto menja, da reči iz nekog razloga počinju da mi beže.
Prvo sam pomislila da sam 1) preumorna 2) da reči zapravo beže u druge tekstove iz potpuno nesrodnih oblasti, pa da odbijaju da se smisleno natalože u vidu muzičke recenzije. Razmišljanje je na tome tada ostalo, uz ideju da ću recku nekada ipak napisati.
Yawning Man u Beogradu
Onda je to “dugo leto u toku kog ću sigurno napisati sve što sam htela” naprasno bilo gotovo i 1. septembra sam se obrela na Atom Akademiji, gde su nastupale kalifornijski desert rock kraljevi Yawning Man. Bend o čijem koncertu maštam 10ak godina, a koji mi je delovao totalno nemoguć, najednom je se ostvario za mene i još 40ak entuzijastičnih duša u neobičnom prostoru Atom Akademije, u “crevima” dobro mi poznate zgrade Fakulteta za fiziku.
Kako sam zakasnila, bend je bio na bini i samo njihovo prisustvo bilo je već dovoljan šok. Dodatni je bilo njihovih sat i po peščano tečne pustinjske post-rock vožnje. Dok sam ih slušla činilo mi se kao da je gomila bendova sa zapadne obale koji su postali mega poznati devedesetih - od Tool-a do Soundgarden-a - kraj osamdesetih proveli tripujući i slušajući Yawning Man na njihovim redovnim famoznim lajv sesijama koje su se napajale iz agregata u srcu kalifornijske pustinje.
Negde na sredini nastupa već sam počela po glavi da muljam utiske, do te mere da su na silu formirane rečenice počele da me dekoncentrišu u praćenju koncerta. Kažem na silu, jer svirka Yawning Man je toliko fluidna da je trpanje u jezičke konstrukcije delovalo kao čista prisila.
Neko rešenje bi bilo popisati/izmozgati reference, poređenja, i značajne istorijske trenutke, ali opet, to ne bi prenelo moj doživljaj koncerta.
I onda mi sine ta gnusna ideja.
Pa ne moram da napišem ništa!
Ovim osvrtom na neki način ispravljam nepravdu. Svakako je šteta da ne ostane ni jedan pisani trag gostovanja tako legendarnog i uticajnog, a čudesno nedovoljno znanog benda - stvar je u tome što oni gotovo dve decenije nisu imali potrebu da trpaju svoju muziku sa razigranim osobinama peščanih dina na standardne albume. Baš kao što ni ja pre mesec i po nisam imala potrebu da je kalupim u pasuse.
I tako sam pre četiri dana otišla na God Is An Astronaut, sa jasnom idejom da o tom koncertu neću pisati. I bilo je oslobađajuće.
Svi problemi pisanja recenzija
Sve ono što me koči u pisanju nazire se gore, ali ipak želim da ih podrobnije pojasnim, kako vama, tako i samoj sebi.
Teorija i praksa
Istina je i verujem da je očigledno - o mnogim žanrovima, a i istoriji popularne muzike generalno, ne znam dovoljno da bih uvek mogla da uzgradim valjan i potkovan teoriijski narativ. Poređenja sa veličinama, uzori, reference, sve te standardne stvari. Iskreno, ma koliko bogohulno zvučalo, nije mi ni preterano bitno, jer mislim da ne moraš uvek sve da znaš da bi osećao i uživeo se.
Međutim, čak i kada je znanje tu i čeka da bude upotrebljeno, ponekad deluje kao puka distrakcija u odnosu na suštinu.
Pravi primer za to bi bili Swans, jedan od najznačajnih bendova u mom muzičkom formiranju. U vezi Swansa i stvaralaštva Majkla Đ/žire jesam potkovana. Gledala sam ih uživo 2011. u Zagrebu i 2017. u Beogradu. Ovde nema recenzije ni jednog od ta dva koncerta.
Zašto? Zato što sva potencijalna poređenja, analize, odmeravanja i ruminacije na temu deluju tako beznačajno i ništavno u odnosu na duboki, visceralni, primordijalni utisak koji nasup Swans ostavlja, a koji pride evoluira u tom trenutku, vama pred očima i iznurenim ušima. Sa Swans uvek postoji nepremostivi raskorak između doživljenog i onoga što uopšte može da se kaže. Verujem da upravo zato MG ne krije neprijateljstvo prema pokušajima definisanja njegove muzike. Sve je u iskustvu, a ako ispadne stvarno dobro - u transcendenciji.
Iako ne stvaram sopstvenu muziku, i sama počinjem da imam sve veći problem sa kategorizacijom, ocenjivanjem, vivisekcijama muzičkih dela.
Vode me daleko od onoga gde želim da me muzika vodi. Mute vodu i skreću temu.
2. Reči vs. Osećanja
Kako godine prolaze, muzika mi psihički sve više znači, i često mi je jedino sredstvo za izvlačenje i kanalisanje emocija. Pritom često nisu u pitanju neke grandiozne emocije, već sposobnost da osetim bilo šta.
Živa muzika ima sposobnost da nas povede da (ponovo) otkrijemo i otkopamo unutrašnje pejzaže, zagušene i zagađene đubretom svakodnevne borbe za opstanak u jednoj obogaljenoj kolonoji koja, osim autentičnog kamenja spoticanja takođe nudi i sve “prednosti” globalnog burnout society. Ukratko - idealno mesto da se ugušite i postanete živi mrtvac bez da ste toga i svesni.
Na sreću, muzika i transcendentni koncerti imaju sposobnost da oslobode moja zaboravljena i zagušena osećanja, zaboravljenu mene. Prodre neki tračak večnosti. Osećaj svega. A kako opisati Sve?
Iako imaju opšta imena, deljene ljudske emocije uvek su provučene kroz vrlo nijansirane lične filtere. To im daje finese i složenost koje je teško zabeležiti rečima.
Zato kada pišem o koncertima, često završim u grubim nacrtima i apstraktnim ponavljajućim vokabularnim klišeima kojih ne mogu da se oslobodim, a već su mi uveliko dosadili. Ovo je verovatno top 5:
“Vožnja”
Letenje
Svemirsko
Večnost
... (dopisati po želji i opservaciji)
Bolji pisci sigurno mogu bolje. Ja nažalost trenutno ne.
Osim toga, lični filteri ukidaju svaku objektivnost, što nas dovodi do treće ravni problema.
3. Jeste lično
Poslednjih X godina, doživljaj koncerta za mene je uvek u direktnoj vezi sa onim što mi se privatno dešava u datom trenutku - verovatno zbog efekata gorepomenute emotivne (re)aktivacije, a i činjenice da ređe idem na koncerte.
Prestala sam od toga da bežim - prošle su godine kad sam mogla da popijem pivo, skroz se isključim i udubim se samo u to šta je pesnik hteo da kaže.
Zato ponekad koncert može biti fantastičan, ali ako se ne poklopi sa mojim trenutnim unutrašnjim dešavanjima, utisak koji ostavlja lako može da ne bude na nivou koji cert zaslužuje. To se dogodilo sa repriznim nastupom Hooten Hallers u MKC Kombinatu neposredno posle Boogaloo-a. Oni su razvalili, preznojili se i savršeno usvirani pružili najbolje od svog bas-saksofon-powered bluza. Odličan koncert. Međutim, meni nije legla nijansa.
Iz perspektive novinarstva, makar i ovog amaterskog-blogerskog, ta slabost ka ličnim emotivnim nijansama nepravedno ukida objektivnost - poseban problem kad je ideja da se koliko-toliko objektivno i piše.
Naravno, pisati i čitati recku kroz koju se prepliću lična previranja i preispitivanja uvek je interesantno. To Lično ima moć da preobrati puki žurnalizam u prozu.
Ali ne može se uvek pisati javno o svemu, niti treba.
I tako se dogode rupetine u pisanijima. Ne znam da li su čitaocima uočljive, ali meni kao autoru bolno bodu oči. Nastaju ili zbog činjenice da o nečemu ne želim da pišem, ili zbog onoga da se neki doživljaji i kompleksna prespajanja prosto ne daju pretočiti u reči. Zaista, kako opisati sve?
Ostanu zabeleženi ti utisci sa ožiljkom, iz kojih je nešto hirurški odstranjeno.
Pisati je ipak važno!
Ne percipiraju svi ljudi muziku na moj ili ćak sličan način. Ipak, pisati o muzici je važno, i to upravo iz različitih perspektiva. Bitno da u našoj trenutnoj čamotinji ostane dostojno zabeleženo kada se desi nešto umetnički lepo i uzvišeno.
I volim da čitam sve recenzije - i “akademske” i emotivne, i kratke i duge, i bolje i gore, i precizne i one koje totalno omaše. Očajnički želim da drugi ljudi pišu i osećam grižu savesti jer se povlačim, a toliko toliko dobrih, lekovitih stvari prolazi bez komentara. Šteta je.
Međutim, jednostavno za sada ne mogu da predem recenzije na način koji mi prija i koji mi se lično dopada.
To predivo je možda pametnije iskoristiti na drugi način.
Možda je vreme da se katapilar malo učauri i metamorfozira.
* * *
Kada ipak (neminovno) pokušavam da uhvatim neuhvatljivo “sve”-stanje u koje može da vas dovede živa muzika, padne mi na pamet jedan stih Fields Of The Nephilim: “Existing where no soul’s apart”.
Ako krenemo dalje i pokušavamo da pronađemo jedan pojam, to where - tipična arhetipska slika takvog mesta je svemir.
I mislim da je baš zato, a ne samo zbog imena i očiglednih kosmičkih referenci, imenica “svemir”, pridev “svemirsko” i njihovi sinonimi tako dominiraju u brojnim recenzijama koncerta God is An Astrounaut. Za smrtnog čoveka taj svemir, kosmos, vasiona jeste praktično jedini konkretan nagoveštaj beskraja i večnosti - koja nas je verujem sve dotakla prošlog ponedeljka u Domu Omladine. Beskraj u kome se sve konstantno rastavlja na čestice i ponovo sastavlja.
Tekstura naježene kože, a kamoli muzička tekstura jedne ovakve pesme uživo, zaista je jača od hiljadu reči.
Verovatno će se to u budućnosti promeniti, ali sada bih radije da nastavim da se gubim u svemiru i o njemu ćutim, nego da ga biranim rečima unižavam i kvarim.
Hvala na razumevanju.
Ove dobre fotke sa Boogaloo-a - (c) Milica Stamenković
Disklejmer: zbog limitiranog vremena, morala sam da svesno žrtvujem predgrupu Bejnd. Ipak dosta je ljudi bilo pa nadam se da će neko drugi reći koju lepu reč za njega, tj. njih.
Disklejmer 2: Teško je napisati recenziju kad vas bend ostavi bez teksta.
Krš slika čisto da predupredim Pics Or It Didn't Happen
Mislim da mi se u poslednjih 10 godina nije desilo da mi se neki domaći bend toliko svidi kao Triko. Ako ikada. Ironično, čitave tri godine sam bezuspešno pokušavala da ih čujem uživo. Bilo je jako teško poklopiti njihove raritetne svirke i moje retke posete koncertima. Međutim, kad ima volje, nađe se i način. Proteklog petka (20. april) kosmos napokon reče Može. Ujedno, to mi je bila prva prilika da posetim Kvaku 22.
Na drugom spratu zgrade dve sobe i hodničić između istih, mala terasa, artbrut-asti stripovi po zidovima, mnogo raznorodnih stolica i šarena ekipa. Uprkos entuzijazmu koji sam unapred gajila jer mi se od starta dopao koncept ove institucije, moram da kažem da mi je trebalo malo vremena da se priviknem na prostor i otmem utisku da sam upala na nečiju kućnu žurku. Što se koncertne "sale" tiče, plafoni su prosečno niski, a nema bine, nema tipične klupske infrastrukture. Samo instrumenti, ozvučenje, malo igrarije sa projektorom, ljudi voljni da sviraju i lep broj onih voljnih da ih čuju.
Uprkos prirodnoj zebnji kako će sve to ispasti, ubrzo će se ispostaviti da je sve to i više nego dovoljno za dobar koncert. Kako bend počinje da proizvodi prve tonove, onaj prvi ambivalentni osećaj neadekvatnosti zamenjuje osećaj intimnosti koji baš leži zvuku koji prave Triko. Bedroom noise!
Sve što očekujemo od koncerta ne može da se poredi sa stvarnošću živog zvuka, kad bend zna njime da gospodari i da ga kanališe. A Triko su bogami majstori tog zanata. Imaju dar da od svega što je muzički uticalo na njih pokupe ono najbolje (ili, da ne budem lažno objektivna, ono što je meni najbolje).
Tu je kraut, ali vešto spakovan (uglavnom) u kraću formu. Tu su post rock i dreampop, ali Slowdive-ovski, lišeni one tipične utapajuće, gutajuće melanholije. Tu je new wave/novi talas, ali malo uteran u matematički red, što se isto može reći i za psihodelične momente. Tu je čak i pomalo daba, ali lišeno pretencioznisti karakteristične za neke druge izvođače koji se (u)petljaju sa dabom.
Uživo i slojevitost i veličina Trikoovog repertoara dolaze do izražaja. Čak i na umerenom ozvučenju (primerenom za prostor Kvake) pesme se vidno amplifikuju, pa energične stvari kao Triko neizbežno teraju mišiće na visceralno mrdanje, a "letačke" kao Avgust vas vinu još više. Kao što zvučni zapis njihovog prvog albuma "Atina Bojadži" na novoizdatom vinilu otkriva jednu dodatnu dimenziju zvuka, živi nastup otrkiva bar još nekoliko galaksija koje rotiraju kroz Triko pesme.
Zato, iako sam poprilično vrtela i EP i album u prethodnih par godina, tek sam sinoć prvi put čula obrise psihodeličnog soja kraut rocka tako jasno da mi se, u kombinaciji sa atmosferom, na momente učinilo da sam se tajmmašinovala u zadimljeni Berlin 70-ih. Nikada pre nisam čula koliko je kraj Radne Subote zapravo (primereno?) mračan. I naravno, iako sam već odavno slutila da je to neminovna posledica posvećenosti Trikoovaca, nikada pre nisam mogla da istinski i dosledno zamislim kovitlac energije koji mogu da naprave ova tri čoveka
Uživo postaje jasno i koliko su članovi benda povezani nekim metafizičkim muzičkim super-lepkom. Prosto, doprinos svakog od njih je toliko esencijalan da je nemoguće zasebno ih analizirati i izdvajati. Mogu se samo grubo opisati. Buki, kome ruke i noge bukvalno lete za bubnjevima (pitanje za fotografe: na koji deo sekunde morate da podesite ekspoziciju da biste uspešno "zamrznuli" Bukijevu ruku?), stvarajući ritam koji glatko metamorfozira iz lakih deonica u kompleksne prelaze i nazad; Boki, čija gitara puslira između kontrolisanih, rafiniranih toplih Telekaster tonova, i one najbolje, za gitaru mučiteljske šugejzerske distorzije, a sve to začinjeno uplivima krautovsko-svemirskih klavijatura baš kad treba; Zaz koji nepokolebljivo kontroliše sav potencijalni haos ritmom svog basa, na način koji je istovremeno i potpunoj organskoj sinergiji sa bendom i gotovo mašinski nepopustljiv. Vokali (Buki/Boris) kao da otpuštaju pozitivnu tenziju koju stvaraju instrumenti.
Nedostatke sabijanja tako velikog svemirskog zvuka u mali koncertni prostor nadoknadila je atmosfera, koja je posledica toga što su Triko i Kvaka 22 su na neki način vrlo komplementarni. Oba entiteta su zasnovana na nemirenju sa ponuđenim i neutaživoj želji za stvaranjem. Na opštu radost, isto se ogleda i u publici, ili makar prenosi na nju. Time su uslovi za uspostavljanje lančane reakcije zadovoljeni, pa su čak i ljudi koji nisu imali nikakvo prethodno Triko iskustvo bili skroz usisani.
* * *
U jednoj distopičnoj priči koju dugo zamišljam (a dobro je pitanje da li ću ikada napisati), bilo kakva nezavisna kultura je zvanično satrta, svi drugačiji klubovi su zatvoreni, a posvećena publika i stvaraoci se i dalje povremeno ilegalno okupljaju praznim stanovima, gde prave koncerte, žurke, izložbe. U toj priči, retkost ovakvih događaja nadoknađuje potisnuta kreativna i životna energija, koja u tim retkim prilikama eksplodira.
"Kvaka" liči na baš jednu takvu gajbu, ljudi u njoj liče na ljude koje sam zamislila, koncert ovako silovitih vibracija takođe. Moram da vam kažem da je baš baš baš istripovano kad se u trenutku osetite kao da ste se našli u sopstvenoj zamišljenoj priči.
Međutim, preksinoćni događaj mi je otkrio jednu veliku manu u koncepciji. U priči likovi su uglavnom melanholični i očajni, sa samo privremenom emisijom entuzijazma. E pa, tu sam fundamentalno sam pogrešila.
U današnjoj (stvarnoj) stvarnosti, u kojoj se javni prostori, klubovi, pa čak i skejt parkovi, sa temeljnim, fontanstičnim predumišljajem ruše i zatvaraju, realnost sistematskog uništavanja alternativne i kontra-kulture se iz raznih distopija pretače u svakodnevica. Ovih dana, beogradska alternativna i kontra-kultura malo malo pa doživi neki ekvivalent Bücherverbrennung-a.
Međutim, sve što mogu da unište je tek površinsko. Jer ono što su stvarno posvećeni umetnici u stanju da urade, i što su oni voljni da na to obrate pažnju u stanju da provode, nadilazi materiju i samim tim je neuništivo.
Dakle, mogu da nam otežaju živote, mogu da nam otmu prostore, ali ne mogu da nam otmu energiju i našu vasionu. A ta kosmo-energija - koju Triko kanališu tako dobro - ne može da miruje, ne može da ne nađe put ostvarenja, i ne može da ne stvori mnogo hronične radosti usput.
I za Atinu Bojadži je mnogo njih mislilo da neće preplivati Lamanš.
