12.03. je jedna godišnjica. Dan kada se mnogi dublje zamisle o tome gde se kao nacija nalazimo, koliko smo se približili "evropskim vrednostima", boljem statusu i standardu, koliko smo daleko od rešenja bazičnih problema. Koliko kaskamo, koliko dugujemo. Dan kada se mnogi vraćaju nadahnjujućim im rečima o boljoj budućnosti.
U vrtlogu misli mnogi guraju pod tepih bazično pitanje mentalnog zdravlja, kako individualnog, tako i kolektivnog, nacionalnog. Da, ljudi u "tranzicionim društvima" su pod pojačanim stresom, loš standard, velika stopa nezaposlenosti i manjak obrazovanja utiču na devijantna razmišljanja i dela... Svi faktori su uzajamno povezani, istina. Ali ako psihičko zdravlje nacije uzmemo kao jedan od indikatora boljeg sutra, bliža budućnost ne deluje obećavajuće.
Kaže se da se
zrelost i naprednost društva prepoznaje po tome kako ono brine o svojim najslabijim članovima. Kako oceniti situaciju gde bolničke radnice
šamaraju nemoćne starice, gde vaspitači poverenu im decu sa problemima u razvoju ponekad
vezuju da bi ih "smirili"? Gde se trudnice prečesto porađaju u uslovima koji ugrožavaju i njihov i bebin život, pritom sadistički ponižavane od strane Bogom danih medicinskih radnika?
Posebnu kategoriju slabijih članova ljudskog društva čine domaće životinje. Delimično ili potpuno zavisne od ljudske brige i samilosti. Prepuštene su na milost i nemilost svom ljudskom vlasniku ili susedu. Inteligentne, osećaju bol i patnju kao i sam čovek. U svetlu ovih činjenica, razvijene zemlje su prepoznale potrebu za postojanjem etičkog, humanog odnosa prema životinjama, za uvažavanjem njihovih prava. Stroge regulative se posebno tiču kulture ophođenja prema najčešćim ljubimcima - psima i mačkama.
Evo "naših ljubimaca" ovog 12. marta:
Vest:
Slike govore više od 1000 reči o umobolnosti čina. Udavljeni i potom obešni o drvo, jedan po jedan. Vrlo drastično, ali samo jedno od otelotvorenja epidemije svirepog zlostavljanja i mučkog ubijanja životinja u Srbiji. I obratite pažnju - žrtve nisu opaki psi čuvari, već bespomoćni štenci.
Pored direktne svireposti, prisutna je i latentna - može se uočiti značajno prisustvo komentara poput, "ma sve to treba pobiti", "neka ih ovi što ih štite vode kući kad ih tol'ko vole" i moja omiljena vrsta: "bolje i tako nego da porastu, pa da ujedaju decu", "šta se zamlaćujete s životinjama kad ima toliko napuštene dece", itd.
Kakva naprasna briga za mlade naraštaje. U zemlji gde
mnogi porođaji zaista podsećaju na horor priče. Gde se školski sistem raspada. Gde majka ima pravo da, zamahnuvši iz sve snage, udari svoju petogodišnju ćerku po sred temena jer joj je u autobusu ispala flašica vode. Gde
deca imaju priliku da gledaju svoje životinjske vršnjake kako obešeni vise sa drveta, kao i mnoge druge oblike iživljavanja. To je u redu. Psi su zaista problem, a "dušebrižnicima" su kuće sigurno pune smeha usvojene dece...
Ono što nosi najveću dozu uznemirenja je šablon po kom su mete nasilja upravo oni najslabiji i najosetljiviji. Oni koji ne mogu da se brane, a često nemaju nikoga ko bi trenutno ustao u njihovu odbranu. Bilo da je u pitanju baka u bolnici, trudnica pred porođajem, dete koje ne govori... Bilo da su u pitanju štenci koji još nisu ni sposobni da ugrizu. I ne radi se o tome da merim i poistovećujem vrednosti ljudskog i životinjskog života. Radi se o simptomatičnosti iživljavanja jačeg nad najslabijim. "Might makes right". Pogotovo ako ima mogućnost da se komotno izvuče.
Lično, nemam impuls da političare smatram velikanima, pogotovo post-mortem, ali ne radi se o tome. Samo su mi ove slike, baš danas, bile sumoran kontrast u odnosu na uzdižuće citate o potencijalno naprednom, humanom društvu.
Kako smo stigli do ovolikog mraka?
