HDR rupa bez dna

Pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Pozovite foto-policiju, molim!

Eksplozija digitalne foto tehnologije je omogućila gotovo svakome da bude „fotograf“. Broj onlajn foto zajednica i dela u njima već prevazilazi mogućnosti prosečnog zainteresovanog da isprati sve, a da se pritom i sam bavi nečim kreativnim. Velika prednost ovakvih zajednica je što omogućava razmenu znanja, saveta i ideja. Velika mana je što omogućava formiranje foto-trendova koji se šire kao kuga, a često su potpuno lišeni estetske vrednosti i smisla. Tako je već nekoliko godina veoma popularna HDR foto-manipulacija. Nemoguće je ne primetiti HDR dela – jednostavno bodu oči svojim prenaglašenim bojama, opštim sjajem i (pre)često nadrealnim izgledom.

HDR je skraćenica za „High Dynamic Range “. Ideja je izvlačenje detalja iz pretamnih ili presvetlh delova fotografije. Osnovna tehnika, koja je idejno začeta još u XIX veku, sastoji se iz preklapanja tamnijih i svetlijih fotografija istog motiva, a savremeni programi za obradu ideju vode korak dalje, koristeći matematički model za još temeljnije obavljanje ovog zadatka.

Diskretni HDR – gornja fotografija je nastala od prekpanja i balansiranja donjih

Naziv „visoki dinamički opseg“ ima smisla, jer teoretska zamisao je da ovako obrađene fotografije budu približnije onome što ljudsko oko vidi – što je oduvek bila ambicija fotografije. Oko poseduje sposobnost trenutnog prilagođavanja na svetlosne uslove i ujednačava detalje koje vidimo u svetlijim i tamnijim delovima prostora, dok su fotoaparati „prinuđeni“ da prave izbor između najtamnije i najsvetlije tačke. Dakle, dinamički opseg oka je mnogo veći nego kod fotoaparata. Ironično je međutim da je tehnika stvorena da bi prikazala nešto jasnijim i realnijim zloupotrebljena da bi stvorilo što više generičkog, kičastog nadrealizma.

Postoji momenat kada trend preraste u pošast, a trendu „liči na fotografiju – nije fotografija – aha, ipak jeste“ nikako da vidimo leđa. Postavlja se pitanje šta mi uopšte želimo od fotografije? Čemu bezdušno digitalno mrcvarenje JPEG i RAW fajlova, koji kao finalni proizvod siluju naše čulo vida? Da li želimo da realno ovekovečimo trenutak ili da ga načinimo delom izmišljene lične 3D video igrice? Kao da se “umetnost fotografije” svela na trenutnu, usiljenu spektakularnost. Možda je vreme da HDR dobije svoje mesto u kategoriji vizuelnog zagađenja.

ExtInked

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Istrebljenje se uvlači pod kožu

Tetovaže nalaze mesto na ljudskoj koži gotovo od početka civilizacije. Za brojna plemena one su vid inicijacije pri prelasku zrelo doba ili obeležavanje drugog značajnog događaja u životu osobe. Moderan, zapadni čovek ima više razloga da dopusti da mu se boja uvuče pod kožu: od pomodarstva i pukog pijanog trenutka, do poriva veoma lične prirode. Slično iskonskom plemenskom ”šaranju”, neki imaju potrebu da ono što su osetili na sopstvenoj koži na njoj i zabeleže. A neki kao lično doživljavaju i ono što se dešava drugima, makar ne bili ljudi.

Kada je razlog jako ličan, tetovaže postaju mnogo više od slika, a kada imaju iza sebe ozbiljan koncept - postaju moćno sredstvo komunikacije. Tako je 2009. mančesterski umetnički kolektiv "Ultimate Holding Company (UHC)” došao na odvažnu ideju: da osmisli crteže 100 najugroženih vrsta životinja i biljaka Britanskih ostrva, koji bi bili tetovirani na tela 100 odabranih dobrovoljaca - "ambasadora vrste”. Projekat je malom igrom reči dobio zanimljiv naziv - “ExtInked” Član UHC-a i dizajner svih 100 crteža Jai Redman objasnio je da je u pitanju ne samo umetnički, već socijalni eksperiment - dolazi do susreta različitih zajednica: umetnika, tattoo majstora i ekologa. "Želim da ih vidim kako se prepliću i sparuju, deleći ideje i vizije" - rekao je on pred početak projekta.

Jai Redman, Joe Richardson (UHC) i dve od 100 vrsta

“Eksperiment” je prošao više nego uspešno. UHC su dobili brojne prijave koje detaljno opisuju zašto dobrovoljci žele da istetoviraju određenu biljku ili životinju i kakvo mesto one imaju u njihovim životima. I sami članovi kolektiva su bili iznenađeni odzivom, a dirnuti činjenicom koliko su budući "ambasadori" bili emotivni u vezi bića koje su želeli da ovekoveče na sebi - koliko je za njih pitanje raznovrsnosti i uništavanja živog sveta zapravo lično.

Otvaranje izložbe ExtInked radova

ExtInked ima i trajnije efekte. Tetovaže nastavljaju postojanje na svojim ponosnim vlasnicima i postaju izuzetan alat komunikacije i edukacije. S obzirom da svaka vrsta "telesne umetnosti" privlači pažnju okoline, taj momenat daje priliku ambasadoru vrste da prenese priču o njenom posrtanju i porazu u borbi sa ljudskim nemarom. Svakako interesantan način za buđenje ekološke svesti.

A ukoliko ste bio-eko-fanatik, pored edukacije, ovakva ideja može imati i dodatnu dimenziju, viši oblik lepote - nekako je bolno romantično biti dobrovoljno žigosan slikom stvorenja koje je vaša sopstvena vrsta dovela do granice izumiranja.

„Sve nam boje lepo stoje“

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

O turizmu, dizajnu i zaveri osnovnih boja

Iz ugla posmatrača, šta čini dobro dizajniran logo? Jednostavnost i vizuelni sklad, ali i više od lepote – treba da bude stvoren sa idejom i jasnom simbolikom. Kako svaka institucija i organizacija ima svoje grafičko predstavljanje u vidu logotipa, tako ga imaju i turističke organizacije. U teoriji, on treba da na privlačan način asocira na potencijalnu turističku destinaciju – što se postiže upotrebom karakterističnih simbola i odgovarajućom paletom boja. Međutim, u praksi ume da bude malo drugačije. Dizajnere uglavnom zamišljamo kao eksperte za vizuelno, sa dobro ispečenim zanatom i znanjem o tome šta ide zajedno, a šta ne. One koje vrše selekciju grafičkih rešenja zamišljamo kao ljude koji se u dizajn razumeju, makar malo. Ne pomišljamo na to da na obe strane ima onih koji se nisu odmakli od osnovnog kruga boja, odnosno - od svog prvog kompleta drvenih bojica. Uz to, očigledno nisu želeli da neko pomisli da su škrti.

Svi uslovi za apsolutnu pogrešnost su ispunjeni: neoriginalnost, neprepoznatljivost i kompletni nedostatak ideje. Ali svakako najspektakularnije su boje, jer tu su gotovo sve. Ovi logotipi ne mogu da ostave nikakav trag u umovima potencijalnih turista, osim možda apstraktne hrpe šareniša. Za slučaj da to nije dovoljno očigledno, pogledajte njihovu paletu boja:

Primetno je i da svi logotipi potiču sa određenog geografskog područja – tu je Srbija i naši prvi i nešto dalji susedi. No, da se ne radi o nekakvom bizarnom regionalnom dizajnerskom sporazumu dokazuju logotipi Slovenije, Mađarske, Bugarske i Grčke. Različitog su kvaliteta, ali zajedničko im je da njihove boje znatno manje „vrište“ i da su više u skladu sa državom koju predstavljaju.

Šta uopšte možete da zaključite o zemlji čiji turistički logo čine sve osnovne boje? Da su u pitanju izrazito vesele, bezbrižne teritorije? Pune ljubavi i tolerancije? Ono što je vrlo interesantno je da sve ove „države radosti“ imaju problematičnu prošlost ili sadašnjost, što se prvenstveno odnosi na političku i socijalnu situaciju. Pod teretom su proteklih ratova i loše reputacije. Kada to sagledamo postaje jasno zašto se vrlo napadno izbegava upotreba nacionalnih obeležja i kako su jarke boje očigledno pokušaj da se potencijalni putnik-namernik odobrovolji i oslobodi straha. Nažalost, to treba postići daleko ozbiljnijim merama od šarenog logotipa. Šteta je utoliko veća jer je ovaj region i dalje obskurna destinacija za veliki broj turista, koji nisu baš sigurni gde je šta na Balkanu (ili gde je Balkan uopšte). I dok se sve zemlje trude da privuku mase svojom jedinstvenošću i originalnošću, naši susedi i mi kao da pokušavamo da se utopimo u bezazleno, anonimno šarenilo – neke čudne zemlje „negde iza duge“.

Od biblioteke do "nešto-teke"?

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Ah, biblioteka. Odatle ste sigurno pozajmljivali prve lektire. Možda ste izrasli u nekog od danas sve ređih ljubitelja knjige, pa ste nastavljali da produžujete članarinu uživajući što u svežim, što u vrlo prašnjavim naslovima. Možda vam realne poteškoće zadaje, a možda vas je jednostavno sramota zbog činjenice da zgrada Narodne biblioteke još uvek nije renovirana i otvorena za javnost. Možda uživate u štetanju među policama, listanju arhivskih kartica i možda vam je žao što sve manje ljudi uopšte zalazi u „kuće knjiga“.

Da li su biblioteke mrtve? Da li su relikti nekog drugog vremena, pregaženog od strane brzoprotočnih informacija? Internet mreža je sada uz vas na svakom koraku, a samo je pitanje trenutka kada će se i kod nas potpuno odomaćiti iPad, Kindle i slične sprave sprave za „listanje“ elektronske literature. Nema više brige oko toga da li ćete nekoj stranici napraviti „uši“.

Biblioteke su relativno čest motiv u pop-kulturi - od scena stidljivog virenja preko knjige u raznoraznim romantičnim limunadicama, do „fem-dom“ koncepta stroge bibliotekarke. Ali ovi motivi ne mogu biti vid popularizacije biblioteka iz očiglednih razloga - previše su površni i premalo fokusirani na samu suštinu, a to je sadržaj polica bibliotekarskih zdanja. Ipak, na večito divljem Zapadu postoje indikacije nekih radikalnih promena. Iako je prodaja elektronskih izdanja knjiga na Amazonu prevazišla prodaju onih fizički realnih, biblioteke odbijaju da se povuku bez borbe. Novi talas odobravanja one nalaze u modernom anti-konzumerizmu - u prednosti zajedničkog dobra u odnosu na individualno posedovanje, kao i u uviđanju važnosti znanja i njegovog nesputanog širenja. A ovo plodno tlo podstaklo je i novu evoluciju biblioteke.

Iako reč „biblioteka“ na grčkom znači „soba knjiga“, savremeno doba nam donosi proširivanje pojma van njegove etimologije. Tako su nastale „igračkoteke“, „alatoteke“, „semenoteke“ i „bicikloteke“. Koncept je isti kao kod „knjigoteka“ - besplatno ili uz simboličnu članarinu možete pozajmljivati stvari, radi potrebe ili probe. Nema potrebe da trošite novac da bi ste posedovali nešto, a istu stvar će biti u prilici da koristi mnogo ljudi posle vas, čak i ako ne bi mogli da je priušte.

Ali šta je sa rent-a-car-om i drugim „rent-a-“ servisima? Zašto se oni ne nazivaju „autotekama“, odnosno - u čemu je razlika između učlanjivanja u „-teku“ i pukog iznajmljivanja stvari? Pa, zajednička crta svih „nešto-teka“ je da iza njih ne stoji puka želja za profitom, već viši društveni cilj - stvaranje i konstantno proširivanje baze određenih objekata koji bi bili dostupni bilo kom zainteresovanom članu populacije. One su bazirane na mnogo dobre volje - arhive objekata se šire donacijama iz različitih izvora, a profit je obično tek toliki da omogući samoodrživost. „Nešto-teke“ imaju dobre izglede da postanu mini-utopije za radoznale duše. A možda su i vesnici neke bolje budućnosti za civilizaciju umornu od zgrtanja sa jedne i izrabljenosti sa druge strane.

Bleeding Cowboys - novi Comic Sans?

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Tipografija je svuda oko nas. Primećujemo je uvek, voljno ili ne. Tako je nemoguće da vam je promakao fenomen fonta Comic Sans, koji traje već deceniju i po. Majkrosoftov font, originalno osmišljen da bi popunjavao stripovske oblačiće, uz pomoć večite ljudske potrage za „drugačijim“ završio je na svim pogrešnim mestima.

Jednostavno – Comic Sans je najjednostavniji i najodvratniji način da se neka tema učini veselijom i „pristupačnijom“. Njegova nakaradnost pri ovakvoj upotrebi smeta svakome ko iole ima osećaja za vizuelni sklad. Neki od revoltiranih su napravili i zanimljiv sajt, bancomicsans.com. Doduše, posmatranje Comic Sans (ne)dela svih oblika i boja može biti i zabavno. Kao da je u pitanju oblik satire.

Ko će biti naslednik CS-a, sledeći u nizu iritantnih tipo-fenomena? Ozbiljan kandidat je već u najavi... Bleeding Cowboys.

Font se pojavio 2007. godine. Od tada, „Krvareći kauboji“ su krenuli u svoj pohod, prvo po omotima i plakatima vezanim za muziku kantri i rok orijentacije. U redu, to ima smisla. Na te pravce realno i asocira. Međutim, ponovo u potrazi za nečim novim a besplatnim, mnogi drugi su se okrenuli ovom fontu. Očigledno kao nečemu što očigledno izgleda dovoljno „glamurozno ali sirovo“.

U ovom brzom svetu, besramne imitacije i bezumno štancovanje istih, sve u cilju efikasne promocije, dovoljno su česte pojave da bi se ovaj font raširio kao kuga. Iako je smisleniji od Comic Sans-a za upotrebu u grafičkom dizajnu, njegova prekomerna upotreba u neodgovarajuće svrhe, u kombinaciji sa upadljivošću, dovodi do automatskog prevrtanja očiju kada ga ugledate.

Naravno, trend je stigao i u naše krajeve. Jedino žalim što nema foto-dokumentacije domaćeg materijala koji su zajahali „Krvareći kauboji“. Pogotovo megalomanskog komercijalnog. No, možete obratiti pažnju i sami. Kauboji su nas već opkolili...

You Know Who The Fiddler Is

A simple compilation of some of my favorite songs, with one string in common - they all feature some outstanding fiddling. Fiddle sound is one of my favorites... Tends to bring tears to my eyes quite rapidly and imagine slitting my wrists from joy.

*O tome šta je "fiddle" - odnosno da li se razlikuje od violine i po čemu, daleko bolje od mene će vam objasniti stara dobra Wiki

Genre: Folk, Bluegrass, Alt-country, Country

Tracklist:

01 - The Builders And The Butchers - Hands Like Roots

02 - Chuck Ragan - Glory

03 - Rose's Pawn Shop - My Old Valentine

04 - The SteelDrivers - Hear The Willow Cry

05 - Jay Munly - Spill The Wine

06 - Woven Hand - Dirty Blue

07 - The Kill Devil Hills - The Drought

08 - Southern Tenant Folk Union - South Ythsie

09 - Chatham County Line - Birmingham Jail

10 - John Anderson - Seminole Wind

Dwnld (66 mb, rar'd mp3s):

http://www.multiupload.com/KJEKVAHRP9

Space Scarab does not clame rights to any of the songs listed.

All rights reserved by authors and their respective lables.

Hocus-Pocus-Octopus!

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92 (objavljeno 11.07.'10.)

Pored suve suštine ovogodišnjeg Mundijala - rezultata, igrača i velikog pitanja ko će uzeti pehar - pažnju okupira i jedan izuzetan "gospodin", sa izuzetnim talentom. Oktopod Paul je glavni “životinjski prorok” ovog takmičenja. S obzirom da mu je prebivalište u "Sea Life" akvarijumu u Oberhauzenu, dobio je zadatak da predviđa uspehe reprezentacije Nemačke. Učinak je impresivan - pogodio je pobednike svih 7 utakmica. Pogodio je i da će Srbija poraziti Nemačku, a izazvao je skandal u svojoj domovini kada je odlučno proglasio Španiju pobednikom polufinala - po ostvarenju Polove "vizije", mnogi ljuti fanovi nemačke reprezentacije su ga proglasili za baksuza i slali recepte za različita jela od hobotnice na mejl Polove institucije u Oberhauzenu. Ipak, možda je uspeo da preokrene svoju sudbinu delikatesa precizno proglasivši da će Nemačka ipak odbraniti treće mesto. Poslednji Polov izazov je finale, gde je ukazao da će Španija poneti zvanje svetskog prvaka.

Ceo spektakl je samo neobavezna razbibriga, ali postoji nešto neobično u načinu na koji oktopod-prorok bira u koju će se kutiju uvući - njegovi potezi ne deluju instinktivno ili refleksno. Deluju previše promišljeno za jednog morskog beskičmenjaka.

U čemu je stvar sa oktopodima?

Oktopodi i ostali glavonošci (sipe, lignje i nautilus) su vekovima bili viđeni kao čudna, misteriozna i mračna stvorenja, a povremeno i gastronomski specijalitet. Aristotel je u svojoj "Istoriji životinja" okarakterisao oktopode kao glupe - zbog tendencije da se približavaju ljudskoj ruci u vodi umesto da od nje beže. S obzirom da su im bliski rođaci ne baš bistre školjke i puževi, niko nije mogao pretpostaviti će pod naučnu lupu doći zbog svoje inteligencije. 50-ih godina XX veka otkriveno je da oktopodi imaju mozgove i to povelike. U odnosu na težinu tela, oktopodi imaju najveći mozak među svim beskičmenjacima, a nadmašili su i većinu kičmenjaka - po moždanoj masi ispred njih su jedino neke ptice i sisari. Iako ne garancija, ovaj podatak bio dovoljan povod da se, malo po malo, počne istraživanje ponašanja i inteligencije krakatih stvorenja.

Još pre konkretnih istraživanja, akvaristi i radnici u velikim morskim akvarijumima primetili su da se oktopodi često ponašaju na nepredvidljiv i kompleksan način. Vrlo su radoznali i prepredeni - neki leže u zasedi i "pljuju" vodu u lice svog čuvara kada se on nadvije nad akvarijum, a drugi su nalazili način da otvore poklopce ili su plavili akvarijume zapušavajući odvode. Neki su uhvaćeni i u razbojničkim manevrima - noću bi izlazili iz svog akvarijuma, otpuzili do susednog, najeli se ribe i potom se siti vratili svojoj kući. Primećeno je i da se upuštaju u aktivnosti koje se mogu protumačiti kao igra - neki ubacuju predmete u tok mehurića raspršivača vazduha da bi ih odbacili natrag, kao što deca tapkaju loptu o zid. Ono što će vam reći svako ko se susreo sa oktopodom u prirodnom ili veštačkom okruženju je da vas oni definitivno posmatraju. A ako imaju priliku, dobro će vas istražiti i svojim nizovima pijavki.

Naučna istraživanja su pokazala da oktopodi imaju sposobnosti koje su tipičnije za više životinjske redove: imaju dobro pamćenje, sposobni su da uče i rešavaju širok spektar problema. Ovo im omogućava da predviđaju, planiraju, pa čak i koriste alat. Oni imaju sopstvene namere, a postoje indikacije da poseduju i ličnosti - da je svaka jedinka individua, sa sebi svojstvenim odgovorima na izazove okoline. Naučnici Roland Anderson i Stephen Duntley istražuju i mogućnost da oktopodi i sipe imaju sposobnost čvrstog sna, sa sve REM fazom - što implicira da možda i sanjaju.

Ali svi ovi zanimljivi podaci i dalje ne objašnjavaju "vidovitost" oktopoda Pola. Možda su napredne analitičke sposobnosti tu, ali Pol sigurno nije imao mnogo prilike da prati fudbalska dešavnja iz svog akvarijuma. Stručnjaci iznose različite hipoteze. Neki tvrde da svoje odluke donosi na osnovu vida - poznato je da oktopode privlače horizontalni pravougaoni prostori, baš kao oni na zastavama. S obzirom da ne vide u boji, moguće je da ih privlači kotnrastnija kombinacija pravougaonika - recimo, srpska zastava poseduje veći kontrast u odnosu na nemačku. Drugi pripisuju sve slučajnosti - kada bi ste bacili novčić 7 puta, postoji verovatnoća da bi ste svaki put pogodili stranu na koju će pasti. Međutim, ukoliko bi ste bacanje ponovili 150 puta, napravila bi se relativno uravnotežena raspodela vaših pogodaka i promašaja. Drugim rečima - bez velikog broja ponavljanja u potpuno kontrolisanim uslovima, nemoguće je proglasiti da ova oktopodska otkrovenja nisu čista slučajnost.

Polove veštine će verovatno ostati zabavna misterija, ne previše vredna naučne rasprave. No, oktopodi generalno pokazuju spektar daleko zanimljivijih ponašanja za koja nemamo predstavu kako su se pojavila i evoluirala. Bilo bi lepo da slučaj jednog oktopoda super-zvezde skrene pažnju na inteligenciju i izuzetnost ovih stvorenja i možda promeni tipičnu ljudsku predstavu o njima - oktopodi su daleko više "morskog ploda" na tanjiru.

Shandor

(c) scarab/skarab

the first half of July

(c) scarab/skarab

Najmanja pop zvezda na svetu - uspon i pad čivave

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

"Heart-kun" - čivava koja je postala zvezda u Japanu zbog svoje šare u obliku srca

Smatra se da je holivudska čivava histerija počela 1997. godine, sa multimilionskom Taco Bell reklamnom kampanjom, “Yo Quiero Taco Bell”. Četiri godine kasnije, čivava Bruzer (Bruiser) postaje četvoronožna zvezda filma „Legally Blonde“ (kod nas preveden kao "Otkačena plavuša"). Tada je malena rasa definitivno lansirana u orbitu slavnih.

scena iz „Legally Blonde“

Uprkos reputaciji razmaženih kevtavaca, čivave nisu pionirski eksperiment holivudskih genetičara. Ovo je verovatno jedna od najstarijih pasmina i jedina koja je prirodno patuljasta – nije bilo poznate selekcije u tom pravcu. Deluje kao da su se samo pojavile niotkuda - poreklo je i dalje misterija. Interesantna je hipoteza da su evoluirale od neke vrste malih pustinjskih lisica, ne od drugih pasa ili vukova. Što se postojbine tiče, postiji sijaset teorija, ali najprihvaćenija je da je današnja čivava domovinu delila sa Astecima i drugim narodima centralne Amerike, koji su ih često koristili u žrtvenim ritualima.

Čivava je najmanja pasmina na svetu i kao takva je zgodna za nosanje unaokolo i pokazivanje na crvenom tepihu. Njihove krupne oči i nesrazmerno velike glave bude uspavane materinske instinkte. Egzaltirani i opsesivni temperament i srčanost koja ne mari za male telesne dimenzije očigledno savršeno leže holivudskim super-zvezdama. Jer, spisak njihovih poznatih vlasnika svakako nije mali: jednu ili više čivava poseduju Jennifer Lopez, Britney Spears, Hilary Duff, Jamie Lee Curtis, Jennifer Love Hewitt, Sharon Osborne i mnogi drugi. Posebno treba spomenuti Paris Hilton, koja je posedovanju malih pasa dodala posebno dekadentnu notu. Ona ne propušta priliku da svoju „Zvončicu“ (Tinkerbell) izvede pred kamere, bilo da je u pitanju defile po crvenom tepihu ili rialiti šou. Zvončica iza sebe ima objavljene memoare, modnu liniju garderobe za male pse i mnoga druga „pseća“ posla. Možda najveće iznenađenje na listi je Mickey Rourke, koji uspeva da pomiri pojmove „mačo“ i „patuljasti pas“.

Dekada za nama je donela vrhunac popularnosti čivavama. Novi štenci se štancuju kao na pokretnoj traci i sprovode do tašni novopečenih vlasnika. Međutim, sva živa bića, makar i minijaturna, imaju sijaset potreba koje treba zadovoljiti i probleme koje valja rešavati. Pas je pas, makar izgledao kao igračka. Mnogi to ne shvataju kada se povode za trendom i ubrzo se nađu nezadovoljni činjenicom da moraju da skupljaju feces svog najnovijeg “aksesoara”. Posledica je da broj napuštenih životinja postaje ogroman, pogotovo u Kaliforniji, epicentru čivava eksplozije. U protekle dve godine, kalifornijski stacionari za pse bez vlasnika su postali pretrpani čivavama. Procenjuje se da će u ovoj državi uskoro one činiti 50% ukupnog broja životinja pod starateljstvom zaštitara. Čak se i Madonna otarasila svoje 3 mezimace. Ali sreća u nesreći je da većina zdravih čivava uspeva da pronađe nove vlasnike, zbog svoje kompaktnosti i relativno male zahtevnosti. Dospeće u lep stacionar gde će ih veterinari povratiti u pristojno stanje i vrlo uskoro će ih grejati toplina novog doma, zar ne? Pogrešno.

unutrašnjost Chihuahua Rescue centra; izvor: hoardingchihuahuas.com

Na nesreću minijaturnih heroja ove priče, ispostavilo se da je jedan od najpoznatijih centara za spašavanje čivava u Kaliforniji, „Chihuahua Rescue“ iz Burbanka, samo jedan veliki, bolesni kolekcionarski (hordaški) brlog. Upravo ova organizacija se dočepala Madoninih napuštenih čivava, potom optuživši pop divu da je nemarom dovela svoje ljubimce u užasno stanje, zbog čega je jedna od čivava uginula. Međutim, bivši volonteri centra su putem sajta hoardingchihuahuas.com počeli da iznose prljav veš organizacije na svetlost dana. Tu se može pronaći i tvrdnja da su Madonini psići u očajno stanje dospeli tek po smeštanju u stacionar, zbog jezivih uslova i zaraznih bolesti koje haraju tim mestom. Vlasnica stacionara i vođa operacije je Cynthia Gudger, koja se godinama lažno predstavljala kao Kimi Peck. Pseudonim je koristila da bi zataškala svoju hordašku prošlost - više puta je optuživana i sudski gonjena zbog okrutnosti nad životinjama i ilegalnog držanja stacionara. Trenutno je upletena u niz sudskih procesa. Doduše, klevetanje Madone nije među optužbama, bar za sada.

"Kimi Peck"

Tužna priča čovekovog najboljeg prijatelja pretvorenog u alatku industrije zabave konstantno se ponavlja, bilo da su u pitanju čivave, dalmatinci ili pit-bul terijeri. Posle medijske uzbune i kolektivne griže zbog zloupotrebe nedužnih životinja nastaje kratko zatišije, a onda se u orbitu lansira nova četvoronožna senzacija. Za razliku od dobro dresiranog psa, za ljudsku rasu naučene lekcije vrede jako, jako kratko.

Za još koju informaciju o čivavama, pogledajte Animal Planet's Dogs 101: Chihuahua