Bes

Foto Tanjug, S. Ilić

Laži se nižu. Afera za aferom, izgovor za izgovorom. Glupost za glupošću, užas za užasom, poniženje za poniženjem. Šamar za šamarom.

Ljudi, građani koji misle, a ne maštaju o ličnoj koristi, mrvicama koje padaju sa despotskih stolova, zamišljenim stanovima na vodi... Besni su. Očajnički su ljuti, sa punim pravom.

Za praznik, Sunce je blistalo. Ljudi su bili veseli i nasmejani, u parku, u porti, na ulici. U sred tragedije. Mi smo bili nasmejani.

Gde ode sav onaj bes?
Jer nije mogao da nestane, samo se prikrio.
U kojim organima, u kojim kostima?
Da li ih nagriza?
Da li ćemo sami sebe pojesti pre nego što se bilo šta promeni, na bolje ili na gore?




Will der Sheriff tanzen gehen
Tanzen alle mit...

Muzičko modelovanje, modeliranje i modiranje

Da li (ne)model "misli kao model"?

Muzika je veliki deo mog života. Kako većina bendova koje volim slabije (il' nikako ne) svraćaju u ove krajeve, trebalo bi da mi odgovara što je naša muzička scena živnula i obogatila se velikim brojem autora, što samostalnih, što okupljenih u bendove. Međutim, istina je da me je mini eksplozija autora na domaćoj* alt muzčkoj sceni ostavila u najboljem slučaju ravnodušnom, u najgorem - razočaranom. Jer ispostavilo se da svi ti mladi (i ne tako mladi) ljudi koji su najednom počeli da sviraju u žanrovima koje volim - nemaju da ponude ništa što mi se dopada.

Toliko njih. Toliko preslušavanja. I ništa. Kao desetine razočaravajućih blajnd dejtova za redom (čast sramotno malobrojnim izuzecima**).

Ali još od prošlog leta, krijem jednu malu tajnu, aferu.
Ispostavilo se da imam neobičan afinitet ka muzici koju rade manekenke.

Prvo sam na starom prašnjavom radiju, u potpuno neodgovarajućem ambijentu seosko-rečne idile, čula letnji hit Andrijane Belović, "U ogledalu". Inače nisam sklona elektronici, bar ne ovakvoj, ali osvojila me je svojom svežinom, poletnošću i jasnoćom.



Andrijana ne krivi glas da bi dosegla ideale i idole. Ne pokušava da mudruje na silu - tekstovi su jednostavni, ali daleko od prostih. I zaboga, na srpskom su, što im daje sponatnost kakvu samo maternji jezik može, a i ne moram da se stresam na svaki krivi engleski akcenat. U vezi sa jezikom i svemu ostalom navedenom, na našim prostorima od pretencioznosti, odnosno pokušaja da se bude nešto, boluje zabrinjavajući broj strvaralaca. I upravo je Andrijanin nedostatak iste ono što me je kupilo. Deluje mi da njena muzika prosto teče iz nje takva kakva je, bez pokušaja da se dodvori bilo kome i bilo čemu, da živi voljeni stereotip.

Za Saru Renar koju otkrivamo nekoliko meseci kasnije zahvaljujući najavi obskurnog kantautorskog festivala mogla bih da kažem veoma slične stvari, osim što se (na albumima) ipak radi o komercijalnijoj produkciji (što u mojim ušima nije +), i što je vokal dramatizovaniji. Možda baš zato mi se u njenom slučaju dopada manji broj pesama, ali zato sam one koje su mi se svidele mogla da vrtim na repeat. I jesam.



Naravno, to što su drage mi autorke profesionalni modeli suštinski nema veze sa njihovom muzikom i ne bi trebalo da stvara bilo kakvu predrasudu u vezi sa tim. Ali opet... Kao neko ko sa jedne strane prezire modnu industriju, a s druge kao neko kome su se ružnjikavi izvođači ispostavljali dražim i srcu bližim nego oni knjiški (kao book) lepi... Ko bi rekao. Zar ne bi trebalo da mi pažnju pre privuku izvođači koji su više nalik preferiranom vizuelnom identitetu? Zar ne bi oni trebalo da imaju neki kredit kod mene na račun toga? Ipak, nisam u potpunosti imuna na površne stvari kao što je imidž. Ili sam imunija nego što sam mislila?

Za ostale sam i dalje otvorenog uma i čekam da mi nekako privuku odavno odlutalu pažnju. No, moram da zabeležim jednu stvar koju sam primetila dok je gđa Pažnja bila na njih usmerenija.

Karakteristično za mnoge sa naše podmlađene ne-mejnstrim muzičke scene je da je portfolio daleko deblji nego diskografija (a nažalost, u mnogim slučajevima i kvalitetniji).

Čak i pre objavljenog prvog albuma, već imaju štos vrlo profi i vrlo artističkih promo fotki, na kome bi im mogli pozavideti i "veliki" bendovi. Postoji i logično opravdanje - naša generacija odrastala u vremenu kada su medijski zastupljeni muzičari postali više "ikone" nego stvaraoci, u većoj meri nego ikada ranije. Vreme u kome postojimo nas oblikuje mnogo više nego što bi smo želeli.

Oni vole da ih slikaju prijatelji, vole da se slikaju sa prijateljima; vole da se slikaju na događajima, svojim i tuđim, vole da se slikaju za izložbe, za časopise - čak i modne. Vole da se slikaju, tačka. 

Jasno, nisu radili selfije, samo imaju mnogo kreativnih drugara koji večito love inspiraciju. Ali brate mili, treba sve te fotke i okačiti, treba odvojiti vreme i obući se za svaki sešn. Treba se pojaviti na svim pravim mestima.

Ponekad se zapitam, pogotovo kada mi ono što čujem zvuči nedorečeno, mlako i/ili lažno, postoji li u takvim slučajevima fotkanje radi muzike, ili muzika radi fotkanja?

A onda mi je na pamet pala jedna hipoteza - šta ako su svi oni koje su me razočarali na dejtovima sa njihovom muzikom, ali zasenili brojem i kvalitetom sopstvenih fotografija, u stvari neostvareni modeli? Šta ako je njihova kreativna energija zaglavljena u toj nepriznatoj žudnji, nedosanjanom snu? Da im zato muzika zvuči anemično, kao da se trudi da poleti, ali joj se sa prvim trkom zavrti u glavi od malokrvnosti.

Jer bezveze je biti maneken/ka. O njima postoji gomila poražavajućih predrasuda. Pride, nema mistike, intelektualnog i romantičnog potencijala, svega onoga što donosi status umetnika i muzičara. Ali opet, poriv je poriv, sudbina je sudbina. Pokušaće da se ostvari, na jedan način ili drugi.

Moja hipoteza je, očigledno, validna for the lulz.
Najgore od svega je sebe shvatati previše ozbiljno.





*Kako poenta ovog članka nije da bilo koga proziva, kao što nisam navela autore koje su me razočarali, tako neću navesti ni one koji mi se dopadaju.
**Kada kažem "domaća", mislim na sve ono sa prostora kolonije Zapadni Balkan.

Pomračenje na čitavom nebu

Prvi put o pomračenju i poslednji put o '99-oj

Divno je kad vam stan gleda na jug. Ne samo što je čitavog dana predivno svetlo, već možete da posmatrate spektakularan fenomen kakav je pomračenje Sunca baš sa svog prozora, dok pijete kafu. Nedovoljno pripremljeni, imali smo samo dva kartončića za projekciju i ofucani rentgenski snimak. Svaki kratki trenutak čkiljenja kroz njegov najtamniji deo bio je vredan oftamološkog rizika.

Čak i kada nam je nebeska mehanika pomračenje poznata, pogled na to kako se centru našeg planetarnog sistema udubljuje čelo i rastu roščići u sebi nosi nešto magično, tračak mistike što vas tera da gledate opet i opet i opet. Makar i kao projekciju, samo malu svetlu tačkicu na papiru.

Ono što je makar jednako lepo kao sama Sunčeva eklipsa jeste specifična svetlost koju pomračeno Sunce baca na Zemlju. Drugačije je, neobično; zbog njega je ovo prolećno prepodne imalo je senke popodneva, ili ranog letnjeg jutra. Jake, izdužene senke, koje izvrgavaju poruzi kazaljke časovnika i čine ih budalastim, makar na par sati. A nama je dopušteno postojimo i divimo se tom neskladu između znanog i viđenog.

It's a total eclipse
It's a total eclipse of the sun
Can't come to grips with the total eclipse
Just a slip of the lips and you're done

Te senke su ono što mi je ostalo u sećanju kada sam uspela da izvirim iza spuštenih roletni leta 1999. godine. S obzirom da je pomračenje bilo još izraženije, efekat je bio dramatičniji, a svetlost je bila drugačije temperature, još žuća. Taj trenutak ostao je sve ove godine sa mnom, u tako jakom sećanju, verovatno i zbog toga što je bio ukraden – posle samo dve-tri čula sam vrisak „DA LI SI NORMALNA SKLANJAJ SE OD PROZORA!!!!!“. Roletne (sreća platnene) bile su spuštene u čitavom stanu; o izlaženju na tu potencijalno smrtonosnu radijaciju nije moglo biti ni pomena. Samo je TV nepomračeno sijao tokom čitavog dana – mama je procenila da će biti potrebno da iznajmi čak četiri filma iz video-kluba da bi dete držala podalje od iskušenja posmatranja ozloglašene pojave. Nije imala neke posebne teorije o tome zašto je pomračeno sunce gore od nepomračenog. Načula je svašta i prosto se vodila principom „što je sigurno, sigurno je“. Ja, s druge strane, za sve godine listanja enciklopedija i gledanja naučno-popularnih emisija, nikada nisam otkrila ni jednu ideju o ubitačnosti pomračenja. Nisam verovala da bi bilo šta loše moglo da mi se dogodi. Ali imala sam 11 godina i nisam mogla protiv roditeljkine volje. A uostalom, bilo je nešto zabavno u celom tom bunkiranju, kao da se igramo da smo u opasnosti kada smo u stvari smo potpuno bezbedni. Za razliku od par meseci ranije, kada opasnost apsolutno nije bila izmišljena igrarija.

Moja mama je bila jedna od osoba koje su podlegle masovnoj, medijski indukovanoj histeriji, za koju je povod bilo pomračenje na našem, bombardovanjem „načetom“ nebu, 1999. godine. Tokom poslednjih 15 godina, uspomena na tu paniku upotrebljavana je i zloupotrebljavana: da se dokaže kako smo glupi, neuki, necivilizovani. Kad god je trebalo posrati se sebi po glavi, čuveno pomračenje 99e bilo je verni sluga. Naravno, onaj ko ga je upotrebljavao time je dokazivao da je on bolji i pametniji, iznad raje, izuzetak. Možda izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali izuzetak je izuzetak.

Iako bi trebalo uzeti u obzir što više postojećih varijabli da bi zaključak bio validan, i danas se retko ko se osvrće na opšte mentalno stanje nacije i kontekst u kome je "kontroverzno" pomračenje nastupilo.

Recimo, sitnica, ali baš tog proleća nebo je iznenada postalo preteće – bombardovani smo, 78 dana uzastopce. Kada je bombardovanje već bilo najavljeno i neminovno, malo ko se osećao kao da je stvarno. Sećam se kako 23. marta prepodne sa drugaricom iz zgrade komentarišem. „Kako je čudno. Sad se igramo i sve je normalno, a uveče počinje rat“. Zakazano, najavljeno, kao film u TV programu. Uprkos nadrealnom osećaju, ubrzo su nastupile realne posledice. Probijanja zvučnog zida, detonacije, polupani prozori, večiti strah i rupe od gelera, srušene zgrade i mostovi, izgubljeni životi, njih 2500. Medijska mašinerija ne prestaje da trubi o tome kako ćemo pobediti NATO, podsmeva se i sprda dok civili ginu. U logističkim centrima NATO-a sigurno nije bilo svečano i žalosno kada su „greškom“ pogođene civilne mete. Odnos Pakta prema našim žrtvama mogao bi da se oslika ako malo preradimo pesmicu Duška Radovića: „Namerno smo gađali televiziju, slučajno smo pobili zaposlene. Nije krivo namerno, krivo je slučajno“.

Iako iz kakvih god perveznih razloga volimo da mislimo da je žena koja je u kameru rekla „Fak ju Klintone, pobedićemo!“ zaista verovala u to, realno su svi, pa čak i mi desetogodišnjaci, znali da je bitka izgubljena i pre nego što je počela. Kasnije nam je postalo jasno da bitka zapravo nije ni postojala. Da smo se zatekli tu, kao zamorci ogleda koji je promenio istoriju ratovanja i kao zamorci lične sujete jednog vlastodršca. Uklješteni i obespravljeni, danima smo nagađali kada će potpisati. Jedino je on mogao da nam se smiluje, jer je s druge strane bilo nešto bezlično, ogromno i (ironično) nemilosrdno.

Mislila sam da nemam posebne traume od bombardovanja, a onda sam se sasvim slučajno zatekla u Muzeju primenjene umetnosti dok su vojni akademci „polagali ispite“, baš iznad centra grada. Grč svih mojih mišića i panika koja je narasla dok sam slušala nevidljive mi avione kako fijuču iznad naših glava podsetila me je na sopstvene emotivne ožiljke. Ništa mi nije bilo prijatnije ni tokom proba za vojnu paradu; i uvek mi je neprijatno kada jako grmi. Deca su žilava, život teži da opstane, ali ne bez posledica.

Bilo je ljudi koji su zaista izgubili svoje voljene u toku bombardovanja, kojima su razorene kuće, koji su stradali i pretrpeli mnogo više nego moja porodica i ja. Mi smo zaista imali sreće da se sve ostane na probijanjima zvučnog zida iznad naših glava (posle čega bi se oglasila „šizela“), bezbedno dalekim detonacijama i PVO „koncertima“.

Zaista mi je drago zbog vas ako još niste bili rođeni, ili ako niste bili u Srbiji proleća 1999. i ako ste se vratili za pomračenje, taman da konstatujete koliko smo svi retardirani. Onaj ko nije bio uronjen u psihozu modernog ratovanja, opravdano ne može da pretpostavi o čemu se radi. Napad sa neba je tako pogodno tle za paranoju. Neprijatelj je nevidljiv. Čujete sirenu, možda probijanje zvučnog zida, a onda ništa. Prvi sledeći znak njegovog postojanja je ono što je digao u vazduh i razneo u komadiće. Da li će to biti blizu vas ili ne? Uključujete tranzistor. Osećate strah, neizvesnost, nemoć. A za njega gore, vi ste u najboljem slučaju mrljica na ekranu, a u najgorem - kolateralna šteta. Jedino što možete je da se molite da mu je matematika dobra, a koordinate prave.

Sa potpisom i krajem došlo je olakšanje, jer nam se makar činilo da se život normalno nastavlja tamo gde je stao. Bar nam tomahavci više nisu visili (hiljadama metara) nad glavom. Ali zemlja je razorena, ljudi su razoreni. Režim takođe, ali to nije želeo da prizna. „Nema odmora dok traje obnova“, mantrao je, ali na ruševinama je ojačala opozicija, negodovanje naroda postajalo je glasnije od „Dnevnika“. Kraj je na vidiku, svi su to znali, kao što su znali i ishod bombardovanja. Narodna mudrost.

U takvom trenutku, pomračenje Sunca režimu dolazi kao očajnička slamka spasa, da se makar još na trenutak misli ljudi vrate na neprijatelja na nebu. Mediji prave paniku puštajući sumnjive ljude da pričaju gluposti u udarnim terminima i na naslovnim stranama. Sve to se činilo haotično, ali zapravo nije bilo. Prosečnom post-bombardovnom - izolovanom, psihički slomljenom i naplašenom čoveku - bilo je teško da se odupre glasinama o zračenju i slepilu koje su ga orkestrirano zasipale sa raznih strana. Pogotovo kada on, u onom prethodnom režimu, nije imao motivaciju da bilo šta samostalno i sebe radi uči, saznaje, gradi kritičko mišljenje. Ipak, fakultet se završavao da bi se dobila diploma koja je vodila sigurnom državnom poslu, a za kritičko mišljenje išlo se na robiju.

Uostalom, do pre par meseci, prazne ulice i odlazak u sklonište bili su svakodnevica.

Zaista, verujem da nekome ko nije odavde ili nije bio tu, ko je propustio nastajanje opisanog, sve to može da deluje suludo. I jeste suludo, samo što nije palo s neba. Još su posledice bile daleko manje strašne nego uzroci. Ali neko ko je bio tu, bio svedok i sapatnik, a onda izabrao da se „uzidgne“ i iskoristi psihozu da bi se podsmevao „gluposti“ jednog u svakom smislu pregaženog naroda, nije neobavešten. On ili pati od neke forme poremećaja empatije, ili je, prosto, skot.

Svima nam je bilo bizarno i smešno neposredno posle, ali s godinama stvari se sležu i promalja se šira slika, barem bi trebalo. Sprdati se 1999-om deceniju i po kasnije približno je sprdnji sa panikom psihotičara, koji je proveo mesece u izolovanoj ustanovi u kojoj su ga maltretirali i tukli, a onda se izašavši našao u ubeđenju da svi oko njega žele da ga povrede. A ismevati njega ne bi bilo ni lepo, ni politički korektno, zar ne?

Ipak, uprkos svemu, stvari nisu bile potpuno pomračene čak ni '99-e. Preduzetnički duh je odjednom uzleteo – prodavale su se one smešne kartonske naočari za posmatranje pomračenja. Sećate se, one nacrtanim Suncem, što vickasto nosi cvikere za sunce. Iako su ulice bile puste, posmatrali su ljudi i tada – kroz te sklepane naočari, kroz rentgenske snimke, kroz maske za varenje. Moja baba je bila odvažna, pa je čkiljila bez zaštite (pretpostavljam da joj nije bio prvi put u životu). Danas je komšinica-Voždovčanka evocirala kako je kod nje u kraju skoro ceo komšiluk izašao na krov zgrade da gleda.

A ja, koja sam bila prinuđena da taj dan provedem iza roletni, danas sam napokon imala slobodu da posmatram do mile volje, koliko dobrobit očiju dozvoljava. Danas je drugačiji trenutak nego pre 16 godina. I danas smo gaženi, živimo u novoj diktaturi, ali trenutno nema neposredne opasnosti sa neba po naše živote, pa su ljudi nešto opušteniji. Zabrinjavajući broj medija i dalje živi od histerije – od Kurira, preko Alo! i B92, do E-novina - ali današnja eklipsa bila je sasvim pristojno objašnjena i pokrivena. Ljudi se opušteno šetaju između svojih dnevnih obaveza, klinci na terenčetu pitaju jedni druge ko je gledao pomračenje i kako. Vračarski plato bio je pun ljudi koji su došli na organizovano posmatranje.

foto: Marija Gajić

Sve u svemu, 20. marta 2015, tri dana od šesnaeste godišnjice bombardovanja, doživeli smo i kvantitativno i kvalitativno uspešno, entuzijastično ispraćeno pomračenje Sunca. Nebo je bilo vedro i čitavo.

Da li sada napokon možemo da pustimo 1999. da počiva u miru?

Ja mogu, i hoću.

Ali sve i da hoću, ne mogu da je zaboravim.

'Ah' says everyone
just as the birds are silent
with surprise

All I really, really, really want to see
is a total eclipse of the Sun 

"Strašne i ljubavne" pesme

 Vrlo lično viđenje Jarboe i Helen Money sinoć u „Gradu“

Hladno i vlažno veče. Bespotrebno nadobudni šanker. Žamor, lica poznata i nepoznata. Drago društvo, čudne priče, crni čaj sa rumom. Predkoncertno treperenje.

Tačno na vreme, svoj deo nastupa započela je Helen Money. Objasnila je tok nastupa i zahvalila se publici i organizatoru na prilici da svira ovde. Dok pravi prve pokrete gudalom i proizvodi prve zvuke, pušta da joj kosa padne preko lica; kao da namerno izostavlja svoj lik sa scene da bi skrenula pažnju na priče koje svira. 

Iako se njen reperotar sastoji od zaista različitih pesama – od minimalističkih, sa violončelom koji prati sopstveni diskretni loop, do onih u koje se uključuju nasnimljeni gromki metaloidni bubnjevi – većina kompozicija ima specifičnu strukturu, naraciju. Kao kada se u izvornim bajkama posle kratkog uvoda dogodi tragedija koja preokreće tok priče, melodija koja se pojavljuje na početku pesme ubrzo se ruši pod naletom distorzije. Tu počinje njena borba da pobegne disonanci koja je u notu prati i sve je jača i glasnija; na trenutak se čini da osluškujemo borbu na život i smrt između grabljivice i plena. Distortirani i disonantni duboki tonovi oslikavaju odjek urušavanja čoveka. Njegovog pada, koji može doneti pogrešan korak, zla kob, kriza ili jedan pogled. Sve to je jedno; lični padovi i biblijski Pad su jedno, kao što su jedinstveni svi intenzivni tonovi Heleninog gudanja.

Ipak, harmonija pokušava da preživi i pobegne, kao što i u najvećoj ljudskoj tami tračak svetlosti tinja i pokušava da se probije iz čoveka, da prevagne. A makar u Heleninim kompozicijama, ta agonija borbe je ono najlepše.

Posle 40ak minuta, pozdravljena gromkim aplauzom, na scenu je kročila i Jarboe.

***

I dalje ne mogu to sebi potpuno da objasnim, ali činjenica je da sam do pre bukvalno nedelju dana ignorisala Jarboe i njeno samostalno stvaralaštvo posle Swansa. Iako pre njenog dolaska u Swanse oni za mene praktično ne postoje; iako su mi omiljeni albumi oni na kojima ona ima veoma ozbiljan udeo, a neke od omiljenih pesama upravo one u njenom izvođenju. Uprkos tome što sam mesecima znala da dolazi, nisam čak ni blagovremeno preslušala EPsa Helen Money, koji su promovisale na ovoj turneji. Uprkos tome što obožavam violončelo.

Sve to uopšte, uopšte nije ličilo na mene. Nešto nije bilo u redu, nešto dublje.

Moje neobično ponašanje bilo je zapravo ostatak davno usvojenog pogleda na svet i dugocarujućih strahova. Plašile su me žene kao što je Jarboe, ili ono što sam zamislila da ona jeste. Plašila me je njihova razuzdana kosa i njihova sposobnost da urlaju. Žene poput nje su me napadale u snovima, ili možda čak i gore - tlačile, ponižavale, figurativno štrojile muške snevne figure, na čijoj je strani moj sanjački ego uvek bio.

Jarboe svojom pojavom i načinom pevanja prosto budi sliku arhetipa mračne, senovite strane ženskosti, kako je Jung to definsao, „ljubavne i strašne majke“. Povezana sa zemljom i misterijom stvaranja, strastvena ali preka, roditeljka i uništiteljka. I sam Michael Gira je svojevremeno prepoznao taj aspekt svoje tadašnje partnerke: u jednom davnom intervjuu, komentarišući naziv albuma The Great Annihilator i pesmu Mother/Father, Gira kaže: „Sort of idealized her (Jarboe) as a sort of archetype whenever I write words for her to sing. I look at her as this creative Mother and destructive force“.

Jedini način da pripitomim ono što je za mene Jarboe predstavljala (i tako nezastrašeno uživam u njenim Swans pesmama) bio je da je doživim kao puko oruđe u Girinim rukama. Tako je bila „pod kontrolom“.

Sada mi je teško da oprostim sebi zbog toga. Ali na moju neizmernu radost, na vreme sam preslušala fantastični EP, sa jednom od najlepših i najdelikatnijih pesama od svih koje sam u poslednje vreme čula – Truth. U narednim danima, put ka beogradskom nastupu se sudbonosno otvorio.

***

U prve tonove Istine, kojom je otpočela svoj nastup, Jarboe ulazi pomalo stidljivo, ranjivo čak, kao da je slučajno nabasala na sopstvenu bolnu pesmu. Međutim, njene bose noge brzo uspostavljaju sigurnu vezu sa tlom i njen pogled, ruke i glas se podižu. Glas koji se probija do srži kostiju. Taj glas.

Ni među ljudima ni među bogovima stvari nisu proste i jednodimenzionalne. Upravo kroz prve dve, nežnije numere, spoznajem onu stranu Jarboe za koju sam bila slepa sve ove godine: kreativnu, ljubavnu ženu. Dok osećajno i ganuto peva pesmu svom ocu („A Song for My Father“), sa pogledom uzdignutim ka nebu i vetru koji tamo prebiva, ona mnogo podseća na mudru i časnu Atinu, rođenu iz glave svog oca Zevsa, nego na Kali koja glave odseca (a ako poslušate ovaj intervju, svhatićete da je ta asocijacija nije tako besmislena kao što na prvi pogled može da deluje).

Za razliku od diskretne Helen Money, sama Džarboina pojava je priča za sebe. Njeno telo govori skoro koliko i njen glas. Čini se kao da je njeno rano klasično (opersko) muzičko obrazovanje u zrelosti dobilo svoje mesto, što se vidi kroz dozu teatralnosti njenom nastupu. No ključna razlika u odnosu na klasični teatar je to što ona svoje nastupe nije naučila da glumi; ona ih provodi iz sebe, živi i oživljava ih, iznutra ka spolja.

U stvari, nije baš zahvalno odvojeno analizirati njenu pojavu i njen glas, jer Jarboe i njen glas su jedno. Neverovatno je koliko moćno zvuči i posle tri nedelje naporne turneje. U nastupu je postojala određena gradacija, pa su prve dve nežne i tihe pesme pratile one nešto energičnije, da bi kulminacija prirodno došla sa krajem i pomenutom pesmom Swansa - Mother/Father. Tada se Glas u istom trenutku uzdigao do Meseca i spustio do same užarene utrobe Zemlje, slikajući vezu između rađanja i stvaranja o kojoj je govorio Gira. To što se Jarboe „ne kida“ kroz čitavu pesmu kao u mladosti na albumu, daje izvođenju još veću moć, jer iz svakog tišeg-nego-što-ga-znamo glasa izbija subliminalna energija. U trenutku kada je poslednje „Ride!“ doslovce izurlalo iz njenog grla, osetila sam širenje i bol, istinu da je grudni koš čoveka previše mali za sve ono što sadrži.

Helen i Jarboe su savršen par na sceni. Pogrešno bi bilo pomisliti da Džarboina pojava Helen čini neprimetnom. Njen violončelo je bilo ključni sastojak svake izvedene pesme koliko i Džarboin glas i teško da mogu da zamislim savršeniju saradnju od ove. Retka je i dragocena takva sinergija, kao što je i prilika da budete uvučeni u nju, kao i da mnoge zaboravljene, senovite stvari budu izvučene iz duše.

***

Moram da pohvalim i odličnu organizaciju koncerta. Jer doživljaj ne bi bio ni blizu ovakav da nije organizovano sedenje u galeriji, kao što su u prošlosti dokazali razni nastupi tihih izvođača u donjoj sali. Sedeći koncerti uteruju pristojnost u ljude. Više im nije tako privlačno da čavrljaju, u mraku je teško čak i smotati pljugu, a vrlo lako razbiti čašu. Pun pogodak za sve koji su zapravo došli da slušaju koncert. Oni koji su hteli da izbleje i tako se verovatno nisu pojavili. Na sve to još dodajte tačnu satnicu i pristojan zvuk. Šta čovek više da poželi. Istina je da je koncert bio kratak, ali kao što je već drugi autor primetio, možda bi teško bilo izdržati više. Naboj i intenzitet se ne mere minutima, već svakim grčem mišića i svakim bljeskom ljubavi strašne.

A ja sam, zahvaljujući otkrivanju i raskrinkavanju sebe, nanovo otkrila i Jarboe, da bi mi ona zajedno sa Helen, sinoć pomogla da još dublje shvatim i osetim sve i nas. Hvala joj na tome.

Krug se zatvorio.

Preporuke za čitanje dok slušate Helen i Jarboe:

- K.G. Jung, „Arhetipovi i kolektivno nesvesno“, Atos, 2003.

- Marion Woodman, „Porok savršenosti“, Fedon, 2010.

(foto: Nemanja Stojanović - KC Grad)

Cry No More

Ne, nemam spisateljsku blokadu. Pišem ja, pišem skoro svake noći. Ako ne stignem do tastature, pišem u glavi, ili zapišem tek par „udarnih“ rečenica u svesku. Pišem, iako to suštinski ne želim, jer se pisanje iz zadovoljstva pretvorilo u mentalni nagon. I baš zato u poslednje vreme ne uspevam da završim ni jedan tekst. Neke čak ni ne započnem, nego ih ostavim da mi se motaju u glavi, ali ih nikad ne zaboravim; zaglavljeni kao na pokvarenom ringišpilu.

Sve počinje kada čujem ili pročitam nešto što me ošamari, iznervira, isprovocira. Tada se spontano javlja odbrambena reakcija u vidu rečenica koje se gomilaju, dok njihov pritisak ne postane dovoljan da ih pretočim u tekst.

Tako sam počela da pišem o „Kusturicinom“ vuku Žoržu, koji je prodefilovao na otvaranju mokrogorskog festivala i zaustavio voz kapitalizma i fažizma. Megalomanska, a opet jeftina metafora, koja u trenutku naše sadašnje realnosti deluje kao sprdnja, sprdnja sa svima nama „smrtnicima“; utoliko otužnije ako se setimo (ili pustimo da nam prof. Čajkanović kaže) da je vuk, više od svih životinja, bio ona s kojom su se Srbi identifikovali. Naš naš savremeni, objektivizatorski odnos prema moćnim predatorima i zverima uspostavio se kao loše znamenje. Kakav fudbalski polet nam je donelo grandiozno puštanje orla preko fudbalskog stadiona, kakvu „sreću“ nam je donelo svojevremeno zatočeništvo medveda Knindže, samo takvu može da nam donese i siroti Žorž. Htedoh da povučem i paralelu sa drugim „vukom“, pokojnim Vukom Bojovićem, njegovom odnosu prema svojim u Vrtu stešnjenim životinjskim imenjacima, i istim ležerno-megalomansko-mitomanskim nastupima kakav nam je prikazao Kusturica.

Nadahnuće je bilo kratkog daha. Napisala sam zaključak, da mi ne bi pobegao, i stala.

U drugoj krajnosti, još prošle godine, posle njegove posete Beogradu, počela sam da pišem o neuronaučniku Gregu Gejdžu i njegovom korišćenju živih insekata u naučnopopularnim eksperimentima, pre svega njegovom performansu „Cockroach beatbox“. Tekst se pretvorio u esej od 10, 15 strana, koji verovatno nikad neću završiti, jer se svaki put kad počnem da ga pišem iznerviram po više osnova. Nerviram se zbog svega što otkrivam istražujući temu empatije i kako nešto tako bitno može u široj javnosti da bude tako relativizovano i zanemareno; nerviram se jer su kritičari površni koliko i advokati, nervira me arogancija, nerviraju me konstrukcije i parole. Ipak, i dalje ga s vremena na vreme revidiram, dodam nešto, oduzmem nešto. Pitam se da li će tako, preteran a nedovršen, dočekati svoj prvi rođendan.

Onda pre dva dana otpočeh ponovo o nauci, nešto šaljivijim tonom. Napravila sam mali test, praćen analizom, o naučnom hipsteraju – trenutnom fenomenu gde se nauka u shvatanjima pop kulture pretvorila u miks geeky serija, stripova, ateizma, vickastih majci i beskrajne idolopokloničke precenjenosti Dokinsa i Hokinga; o klimavoj i sve slabijoj povezanosti svega navedenog sa pravom, značajnom, realnom naukom, o opasnoj distrakciji sa ozbiljnih problema.

Taj sam skoro završila. Nisam uspela da ubacim doduše, a htela sam, osvrt na zasenjujući monolog Kameron Diaz u odjavnoj špici Dokinsovog i Krausovog filma The Unbelievers.

Na stranu veza mitova i kuloće velikog sveta, ali hvala ekipi filma što nam je zvanično preporučila ženski uzor!

Kad smo kod Kameron, htedoh da pišem i o veoma interesantnom ostvarenju The Counselor, čiji je scenario i produkciju potpisao Kormak Makarti. O tome zašto je film tako loše ocenjen, o nespremnosti publike da prihvati ideju da svi na raskršćima imamo mogućnost izbora, a da ako smo dovoljno nehajni, nevini stradaju. O simblolici dekapitacija i američkoj spoljnoj politici, o makartijevskom nasilju, ovog puta izuzetno predvidljivom, što je zapravo idealno ako planirate da ovakve scene prežmirite.

Htela sam da pišem i o čuvenom dr Milivojeviću kao primeru uspešnog zapadno-kapitalističkog delatnika, htela sam ponovo da pišem o agoniji jalovišta rudnika Stolice, o razlozima naše kolektivne kreativne zabodenosti, o šizofrenom ličnom odnosu prema američkoj kulturi... O mnogo čemu, o čemu čaršija i inače priča.

                                                                   

* * *

U međuvremenu, neka pesma ili (fiktivna) priča uspe da se otme, da se ugura između svih ovih očajničkih pokušaja popravljanja sveta. Ali ta mala dela žive, oprostićete mi na neukusnom i škakljivom poređenju, Fricelovski život. Zatvorena daleko od očiju sveta umnožavaju se, sa mnom i same sa sobom. Nemaju drugu svrhu, osim da meni ugode. Nemaju umišljenu misiju i cilj. Ne pokušavaju da promene bilo šta. Opisujući, ona samo postoje i žive svoj senoviti, incestuozni život.

Ali ko će da spasi svet, ili makar meni drage pojedince, nego ja? Moram da spasem njihove dobre duše od toksičnih, obmanjujućih konstrukata! Moram da se pišem i objavim, moram! Evo još jedne teme koja zahteva reakciju! I još jedne! Moram da objasnim, da ukažem, ko će ako ne ja! Da ih svojim bdenjem nad tastarturom nekako iskupim, da ih snaga mojih reči razreši njihove generacijama negovane psihološke slabosti. Da slovima zapušim rupe na brani ponovo procurelog jalovišta.

Međutim, posle svih uzbudljivih inicijalnih impulsa, moj entuzijazam počinje naglo da splašnjava. Ko sam ja (osim nekoga ko sigurno ima neku formu NPD-a) da sebi postavljam visoke (svevišnje?) zadatke? Čemu to?

Ima li smisla objašnjavati nekome da je priča o Kusturicinom vuku čista izmišljotina, da iznemogli oprljeni vuk ne pada pred noge ljudskih spasioca, da je takve glupave priče sejao i pokojni Bojović, čiji su vukovi nervozno trčali po kavezima svega duplo dužim od njih samih, učeći decu pravilnoj okrutnosti prema životinjama i slikovito dočaravajući izreku „kao vuk u kavezu“? Ili, potencirati da je okrutno i pomereno kidati nogu živom biću, te preko elektrode bitboksovati u istu da bi se pomerala u ritmu, pred decom i za decu, makar to živo biće bilo „samo“ bubašvaba i sve to bilo zarad (apstraktne) neurorevolucije? AWESOME. Aj faking lav sajens! Da li ja, koja nisam naučni radnik, treba da povlačim granicu između obrazovanja i cirkusa? Dok su usta javnosti puna humanizma, preduslov za humanost – podsticanje razvoja empatije potpuno je skrajnuto iz javnog diskursa. Da li baš niko drugi o tome nije pisao? Đavola nije, samo je javnost i dalje jednako ravnodušna.

Da li je neophodno crtati da su se gospoda Dokins i Hoking od nauke u velikoj meri pozdravili i bacili se u igre moći i marketinga, ateistički showbiz? Da su, boreći se protiv religija stvorili novu, sopstvenu dogmu, koja ih sasvim fino izdržava? Da Dokinsova argumentacija, kada se dekonstruiše, nije ništa mudrija od one Kameron Dijaz, iako je bolje upakovana i često zlobnija. Da vas pop-sci sledbeništvo ne vodi nauci, nego beskrajnom vrtlogu novog kapitalističkog tržišta (najoličenijeg u kultu Epla i holivudskih blokbastera među gikovima), a da je konzumerizam zapravo jedini pravi fašizam danas. Ovo drugo je rekao Pazolini. A zanimljivo je, pogotovo s obzirom na njegov život i stradanje, da ga slabo ko od naših levičara i LGBTQ aktivista ikada citira. Pitam se zašto.

To nas dovede do levice. Antiglobalizam kod nas? O da, i o tome htedoh da pišem. Ali ako se neko ko brani i relativizuje poteze NATO-a i američke spoljne politike od Vijetnama na ovamo, neometano prodaje za antifašistu i levičara (potražiti lokalne reakcije na skorašnje poređenje slučaja Šarli i bombardovanja RTS-a od strane N.Čomskog), i svi su s tim okej i niko nije spontano sagoreo od količine šizofrenog licemerja koju kompresuje u sebi, tu pomoći nema.

Jer svet se podelio na crveni i plavi ugao. Argumenti nisu bitni, bitno je da ste pravoverni. Akteri su ili apsolutno dobri ili apsolutno zli, pa pazite da se ne spotaknete i zakačite etiketu „onih drugih“. Vređajte, spročitavajte, učitavajte, sve je dozvoljeno, zaslužili su! Ili-ili. Istok ili zapad, vera ili nauka, feminizam ili šovinizam, pro- ili anti-, anti-anti ili anti-anti-anti. Ko nije s nama, taj je protiv nas.

U desakralizovanom svetu, u informatičkom dobu, ljudi ne žele da znaju. Paradoksalno, žele da veruju.

Makarti je kroz The Counselora hteo da ispriča priču o ceni pohlepe, ali publika je bila uglavnom nezadovoljna onim što je čula. Ne zato što je on loš pripovedač, nego zato što nisu želeli da ga čuju, jer veruju u nešto drugo. Ko još želi da mu bude obznanjeno da se sranja ne dešavaju, nego da ljudi prave izbore? Da izbori nisu uvek očigledni i da se granice prelaze ne onda kada sranje nastane, nego mnogo pre, dok je sitna moralna „finta“ još uvek izgledala povoljno i pod kontrolom? Da najveću cenu naših grešaka često ne platimo mi, nego naši najvoljeniji? Da neograničena moć vodi poništavanju ljudskosti? Ma, pustite sirotu publiku, što bi rekli neki roditelji, „pusti dete, još je malo, i tako te ništa ne razume“. Pusti ga, ne objašnjavaj, ali ga podmiti i izmanipuliši da uradi nešto što hoćeš kad treba, i svi zadovoljni.

Sve navedeno su pre svega psihološki fenomeni, koji se s jedne strane tiču individualne, a s druge strane primenjene kolektivne psihologije. Bilo da su lične neuroze, anskioznosti i kompleksi, ili masovni tržišni projekti u pitanju, argumenti nemaju težinu; ono što privlači i opredeljuje ljude mnogo je dublje od onoga što možemo da obuhvatimo svesnim umom. Oni koji nam kreiraju mišljenja to vrlo dobro znaju.

U krajnjoj liniji, ako je istina tako očigledna kao što meni deluje da jeste, još jedna kapljica u internet okeanu joj neće ni pomoći, ni odmoći. Daleko je teže svedočiti delima nego rečima; ako se previše opsednete drugim, ostajete bez energije za prvo, i najvažnije.

* * *

Od čitavog školovanja, najjače mi se urezao fragmet jednog predavanja na trećoj godini fakulteta. Profesor, inače sjajan predavač, sa retkom širinom razmišljanja, rekao je (parafraziram) da je kultura je ono što kao pojedinci i zajednica negujemo, pre svega unutar sebe.

„Zato svako od nas treba da se zapita, šta je to što biramo da negujemo u sebi“, izgovorio je, a ja sam pretrnula; iako sam volela izreku „kakve su ti misli, takav ti je život“, misli sam doživljavala kao nešto što dolazi i odlazi, ne kao nešto što ja aktivno gajim. Zajedno sa drugim burnim događanjima u tom periodu, ova rečenica je otvorila moja lična vrata percepcije. Posle toga, više ništa nije bilo isto.

Iako i danas često upadnem u iste klopke, doživljaj više nije isti. Sada ih poznajem. Znam da sam, nesvesno birajući da negujem krajnji kriticizam, zagušila svoj svet iritantnim stvarima koje zaslužuju kritiku. Da me, zahvaljujući već decenijskoj usmerenosti u tom pravcu, te stvari pronalaze, vijaju i sustižu – tj. da od svega dostupnog, meni baš one najjače sijaju.

Ali svet nije ni crn ni beo, ni dobar ni zao, već sve to. Do mene je ako uspevam da uočim samo njegove tamne obrise. Do mene je ako izaberem da na njih reagujem, i pustim ih da prodru još dublje. A to je, najblaže rečeno, nepošteno prema svim lepotama koje me okružuju.

Kada patimo, besnimo i plačemo nad drugima, u stvari plačemo nad sobom u njima.

I’m tired of crying
For the underprivileged
For the blacks, the women,
For even black women
For the starving children
For the Irish,
I’m tired of crying
For the unemployed, 

The one eyed Jews,
I’m tired of crying
For refugees, for amputees,
I’m tired of crying
For the pain of the third world,
The poor unfortunates of Hiroshima, Bikini,
I’m tired of crying
America ... America,
I’m tired of crying for America.

I’m tired of crying
For collecting boxes, for noble causes,
For victims, more victims
Victims of violence, and protection,
Victims of privilege,
More violence, more victims
For teachers’ lies, for poisoned milk,
I’m tired of crying, it changes nothing
For the abuse of sex, the endless rape,
The decay, the decaying,
I’m tired of crying
For the broken, broken, broken hopes,
Broken hearts and promises
For the broken backs and the broken dreams,
I’m tired of crying
It’s a savage world
A savage world
I'm tired
And I just want to cry
For me.

Mama po meri "ženskog pokreta"

Jade Beall: 'A Beautiful Body', serija fotografija

Politikin članak „U Beogradu skoro polovina tridestogošnjakinja nema dete“ početkom decembra izazvao je neverovatnu bujicu komentara na Politikinom sajtu i na raznim drugim čvorovima društvenih mreža. Ne bih bila ni svesna polemike da u nedelju nisam otvorila Politiku i videla da je tema nedelje „Buka i bes ženskog pokreta“ – osvrt na za žustre kritike kojima je novinarka Katarina Đorđević bila izložena kako od strane „običnih“ komentatorki, tako i od onih koje predstavljaju (ili žele da predstavljaju) našu intelektualnu javnost, uglavnom iz feminističkih i liberalnih krugova.

                                        

Iznenadila sam se. Naime, članak sam pročitala dana kada je izašao i doživela sam ga - informativno. Nije mi pobudio ni jednu emociju, niti me podstakao da ga komentarišem. Jer to je kratak, vrlo jednostavan tekst - analiza statističkih podataka od strane dr Mirjane Rašević sa Instituta za društvene nauke, sa ponekom stilskom figurom.

Izlgeda da je ovaj članak postao neka vrsta Roršahovog testa, u kome je svako video šta je hteo – od razbludnih hedonistkinja i sponzoruša na kojima leži sva odgovornost za propast srpskog naroda, do mizoginije i obespravljivanja žena; u ekstremnom slučaju, „patrijarhalno-patriotsko-fašističke, dverističke argumente“ (Biljana Srbljanović, Peščanik).

A ja nisam videla ništa, osim podataka o (ne)rađanju dece u Srbiji. Zašto? Možda zato što se ni na koji način nisam osetila prozvano. Jer, odazivam se na „mama“ već dve godine, i imam manje od 30. Ostala sam zadivljena pred disproporcijom između „težine“ članka i „težine“ komentara, nasilnog nametanja značenja svakoj napisanoj rečenici i tolikog broja obrazovanih žena koje su na novinarku bacile verbalne kamenice. I kao ženu, mnogo stvari u tim rečima me je uznemirilo.

Žensko pitanje i ženska statistika

Sa čisto racionalnog, naučnog aspekta: zašto bi statistika o ženama bila etiketirana kao „mizogina“ i nekorektna, čak rasistička? Ako je dozvoljeno kvantitativno proučavati ljudska i neljudska bića u najrazličitijim naučnim disciplinama i temama kojima se iste bave, zašto bi ženska reprodukcija bila izuzetak? Ako u biologiji možemo da konstatujemo smanjenje brojnosti jedinki i opadajući trend uspešne reprodukcije u nekoj populaciji, kao i da na osnovu podataka napravimo hipotezu (jednu od!) o razlozima takvog trenda, zašto isto ne bi smelo da se uradi za Srbe?

Izumiranje je u ovom slučaju činjenica. Možete je doživeti kao relevantnu ili irelevantnu; lošu, neutralnu, ili čak dobru; ali time se članak nije ni bavio. Prosto se konstatuje: došlo je do pada broja od strane žena rođene dece u Srbiji. To je fenomen, za koji postoje brojni razlozi, zasigurno komplikovaniji od onih pretpostavljenih u članku. Ali zašto bi analiza i interpetacija tih podataka bila nedozvoljena? I od kada to novinari moraju da pišu apsolutne istine? Novinari pišu interpretacije i mišljenja, različita mišljenja, a ta različitost i raznovrsnost je upravo razlog zašto cenim Politiku.

Zašto bi samo mi žene trebalo da budemo izuzete od statistike, pod cenzurom političke korektnosti? Jer sličnih tekstova na druge teme je svakako bilo. Uzmimo za primer obrazovanje. Zašto po objavljivanju članka pod naslovom „U Srbiji 10 odsto visokoobrazovanih“ (Politika, 01.02.2013.) nije potekla reka komentara koja bi branila prava svih onih koji bi mogli da se osete ugroženo – pre svega, ogromnog broja građana Srbije koji nemaju mogućnosti da finansiraju školovanje? Na Politici onlajn, dotični članak ima 22 komentara. „Ženska statistika“ ima bezmalo 10 puta više.

I zašto je toliki problem ukoliko je novinarka, svesno ili nesvesno, insinuirala da joj je nije drago što izumiremo? Evo, sveža reakcija Vesne Pešić na „Buku i bes“ potencira kako valjda nije bitno koliko se koje etničke grupe rađa u Srbiji, ako su svi građani i građanke jednaki. Ali, državljanstvo je samo administrativna kategorija. Sa biološkim odumiranjem jednog naroda umiru i njegov jezik i kultura, materijalna i nematerijalna. Nestajanje bilo kog naroda i njegove kulture gubitak je za raznovrsnost i lepotu naše planete, bez obzira na to o kom se narodu radi. I oprostićete mi, ali meni su srpski jezik i srpska kultura izuzetno dragi, i ne želim da nestanu. Zašto je toliki problem ako se Katarina Đorđević oseća isto i to se nazire iz njenog pisanja? Da slično napiše novinarka iz redova nekog od brojnih izumirućih plemena, verujem da bi se na Peščaniku brižno saosećali.

„Mantranje“ hedonizma

Javnost je eksplodirala i oko reči „hedonizam“, potpuno pogrešno je protumačivši – hedonizam nisu nužno kavijar, jahte, vina i skupe krpe.

„Hedonizam je filozofsko učenje po kome je smisao života u zadovoljstvima i uživanju“ (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske).

Dakle, luksuz se ne spominje. Hedonizam je, prosto, težnja da se u korist prijatnih izbegne što više neprijatnih iskustva i to jeste trenutni opšti trend, za oba pola i sve uzraste. Varati i prepisivati na ispitima da se ne bi „mučili“ sa obimnim gradivom. Potezati veze da bi se posao završio preko (kilometarskog) reda. Pretvaranje da ne vidite staricu koja je ušla u prevoz da bi nastavili da sedite. Trošenje novca na sebe, umesto trošenja novca na druge. Izbor ukusnijeg naspram zdravijeg ili moralno ispravnijeg. Sve su ovo lica svakodnevnog hedonizma. Hedonista ste u meri u kojoj to sebi možete da priuštite.

I pored toga što smatram da je legitimno postaviti i takvu hipotezu, lično ne mislim da su žene u Srbiji hedonisti. Mislim da su zbunjene. Sa svih strana, od malena, bombardovane su idealima uspeha, udobnog života, praćenja trendova. Zato pokušavaju da pre porodice sviju udobno gnezdo i izgrade karijeru, a svi znamo koliko je teško u Srbiji uopšte dobiti iole pristojno plaćen posao. Osim što „uživaju“, one predano rade na sebi, uče, kvalifikuju se, prekvalifikuju se, dovijaju se, oblače se „kako treba“, govore „kako treba“. A godine prolaze. Kada dovoljno godina prođe, pred njima su, u boljem slučaju, rizična trudnoća završena carskim rezom, a u gorem slučaju, hormonska terapija i vantelesna oplodnja. Činjenica da su liste čekanja za ovu intervenciju dugačke, poklapa se sa podacima da većina žena zapravo želi decu i onda kada ih još uvek nema.

Pod opterećenjem (ne)dostupnosti materijalnih dobara i zadovoljstava, deca su se pretvorila u još jednu ekonomsku kategoriju. Najbitniji preduslov za želju za decom – ljubav, ljubav između partnera, ljubav prema deci i prema samom fenomenu života, nepravedno padaju u zaborav pred „borbom za opstanak“ i „borbom za prava“. Kako je iskreno formulisala jedna Politikina komentatorka:

„Po mom misljenju bela kuga nije nikakav argument da neko odluci da ima decu, ali sta je sa instinktom tj. zeljom da se rode, vole i podizu svoja deca“

Slabo ko javno govori o zadovoljstvu koje proizilazi iz gajenja dece, o nebrojenim trenucima ljubavi i radosti koji su uz njih uvek tu i samo čekaju da im se prepustite. Malo ko govori o uticaju dece na sazrevanje ličnosti roditelja, mogućnosti da se postane vredniji, odgovorniji, bolji; sposobnosti da nadmašite sebe, da se žrtvujete za druge, što posledično ima povoljne efekte i na širu ljudsku zajednicu. Deca (ne obavezno sopstvena biološka) su istovremno i trijumf naših vrlina i ogledalo naših mana. Kao takva, preko su nam potrebna da bi i sami odrasli i postali istinske, zrele i autentične individue.

Hoće li i ta vrsta pisanja postati politički nekorektna? Uviđam i ne poričem koliko bolno može da bude čitanje „roditeljskih tema“ za brojne parove koji ne mogu da imaju decu, ili se dugo godina bore da ih začnu; ali bizarno je, nakaradno i opasno prestati govoriti o rađanju i porodici, jer su one pokretači života i uslov njegovog kvaliteta. U prohujalim vremenima, poruke o umetnosti roditeljstva prenosile su se kroz narodne bajke, pripovetke i pesme; kasnije preko pisane reči i drugih umetničkih formi. Danas je pozitivna slika o roditeljstvu žrtva opšte postmodernističke „dekonstrukcije“, a današnje generacije odrastaju pod njenom senkom. Kakav će  odnos prema vrednosti života, sopstvenog i tuđeg, uopšte moći da imaju?

Da se razumemo, žene moraju i treba da imaju pravo izbora da se potpuno odreknu potomstva zarad drugih životnih ciljeva. Međutim, feministički konstrukt pokušava da nas ubedi da na žene postoji „patrijarhalni pritisak“ da zasnuju porodicu, u vremenu kada je baš suprotno.

Afera „ženska statistika“ iznela je na videlo još jednu zanimljivost: kako aktivisti, borci i borkinje za ljudska i ženska prava skaču u odbranu vrlo, vrlo selektivno...

Omalovažavanje Mame

Ono što me najviše pecka je ton kojim borkinje za svoja i moja prava govore o trenutno najlepšoj stvari u mom životu – o majčinstvu, i samoj ideji majčinstva. Citiraću neke komentare sa Politikinog sajta:

Ja imam 25 godina i ne želim decu (ikada). Zašto? Zato što mi se tako hoće (tj.neće).

Ne znam čemu ta hajka na žene koje ne žele decu, samo nađite one koje vama odgovaraju. Neke ne žele da budu deo vašeg patrijarhatskog vlažnog sna.

Pa vama trebaju inkubatori dve noge, topovsko meso koje ce drzava reklamirati kao jeftinu radnu snagu. Trebaju vam ovakvi kao ovaj (...), sto misli da je moguce neko drugi da mu hrani decu, dok se razmnozavaju kao zecevi. po mogucstvu sa zenama koje imaju 2 razreda osnovne skole.

Значи треба да баталим школовање и да дохватим првог типа који наиђе како бисмо се размножавали као зечићи? Ваз, хвала вам што сте ми рекли истину, па ја немам никакву другу вредност сем да ћутим и рађам децу.

Poražavajuće je što bilo koja žena u 21. veku zauzima stav da je ženi jedina dužnost da rađa, i što svoje savesne sugrađanke optužuje da ne žele da rađaju kako bi održale svoj "hedonistički način života".

Vredan pomena je i jedan komentar sa Fejsbuka, koji pravi ciničnu vezu između teksta Katarine Đorđević i tekstova psihoterapeuta Zorana Milivojevića: „Drugim rečima, rađajte i tucite ih što više... baš divno“.

Ako vam interpretacija komentara deluje petparački, da bi stekli dobru sliku o ovim idejama pročitajte npr. reakcije na portalu Beton (od kojih bih izdvojila „Mašinu za rađanje“ Milice Popović), ili već spomeuti Peščanikov razgovor sa Biljanom Srbljanović i Snježanom Milivojević (u međuvremenu je na Betonu i Peščaniku izašlo još reakcija u istom ili sličnom maniru, uz rastuću dozu samovažnosti).

Čitava ova naracija sadrži nešto mnogo dublje od puke kritike članka – to je duboki, skriveni prezir prema posvećenom majčinstvu, prema arhetipu Majke, koja se umesto moćnog bića koje donosi novi život na svet, vidi kao nekakva potlačena mučenica u ritama koja iz sebe istiskuje neželjeni porod.

Da se korigujem malo: možete imati njihovo poštovanje i kao majka - ukoliko vam posao, aktivizam, druženje i pohađanje event-ova, i drugi oblici poželjnog građanskog ponašanja za savremenu ženu ostanu prioriteti. Vaše „ostvarenje“ mora da leži van kuće, nikako u njoj. Tako prezir, ili ignorisanje, zavređujete onda kada svojevoljno izaberete da prvo mesto ustupite porodici i deci.

Razlozima i patologijama ovakvog stava bave se psihologija arhetipova i dubinska psihologija; delo K.G. Junga i drugih psihoanalitičara njegove škole, koja očigledno nema odjeka u domaćim dominantnim društvenjačkim krugovima (pitam se zašto). Ali ograničimo se sada samo na posledice. Poražavajuće je što postoji percepcija obične žene-majke kao nekog primitivnog i iracionalnog bića, bez inherentne mudrosti i intuicije, koje vredi jedino ako se emancipuje i „osnaži“. U trenutku kada se feminizam u svetu uveliko okreće lepoti začeća i rađanja kao kulminaciji ženske moći, naš feministički pokret bira da ostane pod svojim kamenom i nastavlja da potencira vrednosti koje su, ironično, tradicionalno veoma muške. On se ne bori za ženu, već za ideju žene koja je po njegovoj meri.

Titoistički ideal maskulinizirane „radne žene“, koja je posvećena antifašističkoj borbi i dobrobiti partijskog kolektiva više nego svojoj porodici, jednako ironično, u savršenoj je harmoniji sa potrebama patrijarhalnog neoliberalnog kapitalizma. „Kosmopoliten“ prodaje iste „neo-ženske“ vrednosti (uz malo seksizma pride) još od šezdesetih.

Onda ne treba ni da nas iznenadi potpuna nezainteresovanost „ženskog sektora“ za probleme sa kojima se suočavaju majke u Srbiji: od doslovnog zlostavljanja koje mnoge pretrpe u porodilištima, preko ukidanja finansijske podrške i jednokratne pomoći, nemogućnosti da se „po Bolonji“ pohađaju osnovne studije i podiže porodica... Uprkos tome što se svi ti problemi odnose na žene. Da citiram autorku Anu Jovanović u nešto drugačijem kontekstu,  feministkinje su vas upozoravale - da ste bile njihov dobar đak, možda ne bi ni došle u taj potlačeni položaj rađanja i gajenja dece.

Uopšte, feministička misao kod nas pokazuje malo javne zainteresovanosti za običnu ženu, osim ukoliko ona nije žrtva (patrijarhalnog) nasilja u porodici ili seksualne diskriminacije. Barem nije do poslednjih odgovora Politici. Uzimajući to u obzir, ne liči li to stihijsko reagovanje na pokušaj da se iskoristi „savršeni talas“ i na prečac ostvari privid stvarnog učešća feministkinja u svakodnevnim životima žena? Kao kada se roditelj koji je napustio dete iznenada vrati u njegov život, praveći se da ništa nije propustio.

***

Živo mi je ostao u sećanju razgovor od pre nekoliko godina, kada sam mlađana ja lakomisleno izjavila kako mi „deca uvek razgale materinske instinkte“. Jedna feministički orijentisana naučnica je, sigurna sam sasvim dobronamerno, odmah poskočila da mi objasni kako „materinski instinkt kod ljudi ne postoji, nego je socijalno uslovljena kategorija“.

E pa ono što sam osetila kada je novo ljudsko biće izašlo iz snažnog i sposobnog ženskog tela, mog tela, nije bilo predmet sociologije - bilo je iskonsko, bilo je duboko, i bilo je moje. Paradoksalno, ta neverovatna vezanost me je oslobodila.

Drage žene, samo vi možete znati šta je za vas sloboda. Oslušnite je, otkrijte je i živite je, ne obazirući se na šum koji nametljivo dolazi sa strane.

Tri dana sa Jonom Langfordom

...u Beogradu!

Juče se završila izložba Jona Langforda "Nešvil(ski) Radio", u Prodajnoj galeriji Beograd – poslednji materijalni, javni trag njegovog trodnevnog boravka u Beogradu, 12, 13 i 14. novembra. Dok se njegovi radovi verovatno skidaju sa zidova galerije i spremaju za povratak kući, u Čikago, osvrćemo se na ovo, na mnogo načina neverovatno umetničko gostovanje - na koncert(e), izložbu i predavanje.

Može se reći da je koncert 12. novembra jedva uopšte bio najavljen. Ivan PD okačio je link na jednu jedinu zvaničnu najavu, diskretnu vest sa sajta KC Grada. Koncert tamo (karta 300 dinara!), pa otvaranje izložbe u Prodajnoj galeriji, pa radionica u Šumatovačkoj. Međutim, ove ambiciozne serije događanja nije bilo nigde na društvenim mrežama, niti je bilo ko od muzičke ekipe znao ko su organizatori. Sve dok nismo kupili karte dan pred koncert, bilo je osnovane sumnje da je sve samo greška, pusta želja nekog neiskusnog organizatora koji je napravio najavu bez čvrstih garancija (što ne bi bio prvi put). Jer, svima koji imaju veze sa muzičkom scenom i organizacijim nezavisnih koncerata, jasno je da je dovesti muzičara iz SAD u privatnoj režiji, van turneje, obezbediti mu troškove puta, tri dana gostovanja (i sve to po ceni karte od 300/400 dinara i bez ozbiljne promocije) – u najmanju ruku neodrživo. Ipak, karte su nam bile u rukama. I zaista, dan kasnije, među 50ak ljudi u Gradu bio je, glavom i bradom, gospodin Lengford.

Jon Langford je stari panker (The Mekons), danas samostalni muzičar. Takođe je i izvrstan crtač i likovni umetnik – autor izuzetno upečatljivih grafika i ilustracija, koje oslikavaju legendarne muzičare kao što su Henk Vilijams, Džoni Keš, Grem Parsons, Lu Rid... ili pak – njegove pesme i sećanja na život u rodnom Velsu. Na elegantan način spaja različite stilove – pop art portret, stripovske elemente teksta što često potpuno okružuju glavni karakter, svedenu paletu boja koja podseća na religijsko slikarstvo. Rezultat je izuzetno harmonična i interesantna estetika, pa nije ni čudo što je Langford voljen ilustrator u širokom krugu ljubitelja umetnosti - od kolega umetnika, preko urednika muzičkih časopisa, do ljubitelja tetovaža.

Što se muzike tiče, njegov današnji zvuk blaži je u odnosu na (još uvek aktivne!) The Mekons: u osnovi je i dalje gitarski, naginje muzici spomenutih kantri heroja, ali je zadržao snagu i vitalnost panka. I zaista, neke od najzanosnijih savremenih folk dela dolaze upravo od nekadašnjih pankera (pogledajmo npr. Chuck Ragana, Slim Cessna's Auto Club, Billy Chidisha i celu njegovu svitu). Od 1998. do 2014. napravio je šest albuma, ali i brojne saradnje, od kojih je meni najdraža fenomenalni album sa Richardom Bucknerom.

foto: popdepresija

 Akustični nastup Džona Lengforda bio je propraćen pomalo stidljivo, ali toplo. Langford nastupa sa mnogo iskrene energije i strasti za svoje pesme, za priče koje se kriju iza njih. Priče su veoma bitnan element Lengfordovog stvaralaštva – pauze između pesama rezervisane su upravo za njih. Tako počinjemo da upoznajemo Džona. Talentovani mladić iz malog Velškog lučkog grada, sa bendom odlazi da pronađe mesto pod američkim suncem. Ali ono ne greje onako kako su očekivali – američko drutšvo već je uveliko tramilo slobodarstvo za potrošački komformizam. Kapitalizam ne poznaje značaj stvaralaštva, već isključivo vrednuje profit; surovi zakoni tržišta pobrisali su njegove heroje, poput Keša, sa radija, ostavili ih da jedva sklapaju kraj sa krajem od stare slave, na nastupima pred vremešnom publikom. 1, 2, 3 4Ever posvećena je upravo Kešu i sličnim umetničkim sudbinama. Iako i dan danas živi u Čikagu i ima dvoje dece – američkih državljana, priznaje da ima pomešana osećanja prema SAD-u. Ipak, njegove kritike, poput Drone Operator, daleko su više ljudske nego političke. Uopšte, ljudskost je termin koji dobro pristaje njegovoj muzici – bez pretecioznosti i umišljenosti, iskreno i pravo iz srca.

Što se tiče setliste, malo me je iznenadilo što su mnogi „ziceri“ poput Getting Used To Uselessnes izostali, ali izbor pesama postao je jasan narednog dana u Galeriji. Koncert je praktično bio saundtrek za likovne radove i svaka izvedena pesma bila je povezana sa slikama.

Novembar 13. u Prodajnoj galeriji Beograd – na centralnom zidu Bill Monroe, Townes Van Zandt, Dolly Parton, Wanda Jackson, Johnny Cash, Hank Williams i drugi nosioci američke muzike gledaju nas sa toplih i snažnih portreta u kombinovanoj tehnici. Sa desne strane je i Joe Strummer. Na levom zidu ne se nalaze portreti, već : Mobi Dik, okružen tekstom pesme Inside The Whale; zatim, zlokobna svita ljudi ispod kolosalnih konstrukcija za izvlačenje uglja, takođe opkoljeni stihovima sa svih strana. Ubrzo je šest-sedam pesama sa slika oživelo kroz naraciju samog autora, naravno, opasanog gitarom.

Dobrim delom su o njegovom gradu Newportu, luci južnog Velsa – regije koja živi od eksploatacije uglja, sa kojim su svi ondašnji životi neraskidivo povezani, i u dobru i u zlu. A Mobi Dik je čest motiv. Naučili smo da ga je Džon Hjuston delimično snimio u Youghal-u, malom mestu na jugu Irske. To je i dan danas ključni događaj tamo – u pabu koji je bio centar filmske aktivnosti, i dalje čuvaju sliku Gregori Peka potpisanu sa „smrt Mobi Diku“.  U pesmi The Filming Of Moby Dick In Youghal, Lengford  vešto dočarava upliv filmske industrije u malo mesto, u čijoj svakodnevici ima malo prostora za „filmsku magiju“, ili iluziju bilo koje druge vrste...

Kao i prethodne večeri, Džoni Keš dobio je svoje mesto, u priči, u ponovnom izvođenju

1, 2, 3, 4Ever i obradi Home Of The Blues. Nastup bez bine, u ravni sa posetiocima izložbe, u zagrljaju likovnog naličija pesama stvorilo je jedan poseban, neponovljiv i intiman doživljaj.

Pesme su pevale slike i slike su oslikavale pesme. Multimedija na klasični način, radikalno drugačija od dosadnih ozvučenih slika i videa postmodernista.

U neposrednoj komunikaciji Džon je baš onakav kakve su mu i pesme – otvoren, iskren i srdačan. Potpisuje nam svoju knjigu, sa posvetom najmlađem posetiocu izložbe i koncerta. Nada se da se vidimo sutradan u Šumatovačkoj. Mi takođe.

A misterija oko toga kako je Lengford uopšte završio u Beogradu počela je polako da se rastače. Doveli su ga upravo ljudi u vezi sa Šumatovačkom i sa Galerijom, očigledno potpuno iz ličnog entuzijazma, kao ličnu misiju*.

Treće veče bilo je rezervisano za predavanje u Centru za likovno obrazovanje u Šumatovačkoj. Kroz ovu dobro poznatu instituciju prošle su generacije mladih, talentovanih ljudi, od kojih su neki i te večeri, 14. novembra, bili tu i radili ono što vole – vežbali crtanje, slikanje, vajanje. U maloj i zatamnjenoj sali sa projektorom koji je prikazivao slajdove Lengfordovih radova, imali su divnu priliku da čuju ličnu i priču čoveka sa mnogo godina umetnosti iza sebe.

Kroz izlaganje, napokon smo mogli da složimo moizaik Lengfordovog, ponekad trnovitog, stvaralačkog puta. Počeo je sa željom da bude slikar – voleo je da crta i bio dobar u tome, pa je upisao umetnički fakultet u Lidsu. Međutim, svet profesionalne umetnosti nije bio ono čemu se nadao – bila je sredina sedamdesetih, i činilo se da u slikarstvu sve već rečeno, da je potrošeno; da nema mesta za njega. Zato je (čuvene) 1977. postao član The Mekonsa, uprkos tome što, kao i većina muzičara prvog pank talasa, nije ni znao da svira. Uprkos uspehu odlučuje da se preseli u zemlju odakle su mu bili muzčki uzori – Ameriku. Ali tamo se šablon sa početka studija ponovo otelotvoruje – on shvata da kreativnost i stvaralačka vrednost nisu dovoljni da zaradite za hleb; da su autentične zvezde zaboravljene; da je muzika zapravo marketinški biznis. Ponovo nije mogao da vidi svoje mesto. Iako ne prestaje da svira, ponovo se vraća likovnoj umetnosti, delimično u pokušaju da se izdržava. Godine iskustva, proživljene muzike i događaja i ljudi kojima se bavila, napokon se prožimaju i pomažu mu da pronađe svoj pravi umetnički izraz. Da uspe da nadahnuće i strast prema muzici pretoči u dela, koja smo znatiželjno posmatrali projektovana na zid.

Što se muzičkog glasa tiče, i on se menjao – muzika Mekonsa, kao i ona koju je stvarao kroz druge projekte, vremenom  poprima sve više folk i kantri elemenata. Ovde je rekao jednu veoma bitnu istinu – ono što je njega privuklo kantriju je to što je shvatio da on baštini daleko više suštine panka, nego ono što je savremeni pank postao. Kantri i folk pevači pevaju o svakodnevici, o kako ličnim tako i društvenim nevoljama i nepravdama; a „mnogi pank bendovi viču „Anarhija“, a onda potpišu ugovor sa velikom etiketom“. Postanu deo industrije i lako zaborave malog čoveka. Duh pobune preselio se negde drugde, ili bolje reći, vratio se tamo gde je oduvek i postojao; u izvornoj, narodnoj kantri muzici. Međutim, sistem ne želi pobunu, ne želi bacanje svetla na probleme koje stvara. Ne želi umetnost, jer nesputana umetnost je nosilac istine. Zato je Lengfordov imaginarni junak sa mnogih slika, Lofty Deeds – kantri pevač sa lobanjom umesto lica, ujedno i gubitnik i osvetnik; i strašilo i buntovnik; mrtav, ali neumirući.

Ni predavanju u Šumatovačkoj nije manjkalo muzičke podloge. Pošto smo ga pre početka događaja, kao pravog domaćina, sreli na vratima sale, pitali smo ga da nam ispuni nekoliko muzičkih želja. I bilo je vremena upravo za tri pesme: Verdun, priču o povratku svog dede sa Zapadnog fronta I Svetskog rata; hitičnu Getting Used To Uselessness, koja interpretira ono o čemu je u izlaganju govorio – nepostojanje dostojanstvenog mesta za umetnika u surovom, savremenom svetu, njegovu „beskorisnosti“ za taj svet. I vrhunac – Mars, sa poslednjeg albuma Here Be Monsters. Izuzetno lična balada o neispunjenim snovima jednog prohujalog doba, o maglovitim sećanjima iz detinjstva koja nas prožimaju do kraja života.

Mars kulminira kroz jednu od najlepših pesničkih slika koje sam čula u poslednje vreme:

A wasp is crawling on my leg

Dissapears inside my boot

Stars of white and no one knows

Forever as the moment froze

I'm still waiting for the sting

Through everywhere and everything

Maybe we never get to Mars

Uz prve akorde, na slajdu se pojavljuje slika Sputnjika – lansiranog iste nedelje kada je Džon rođen. Izvedena svedeno, na gitari, bez orkestracija sa albuma, zvučala je jednako moćno. A odjek petardi koji je dopirao sa ulice samo joj dodao nestvarnoj, melanholičnoj, zvezdanoj atmosferi. Prelep način da se obeleži kraj jednog putovanja.

(pesma počinje na 2:33 min.)

Jer Lengfordovo gostovanje u Beogradu stvarno je bilo putovanje. U tome je cela lepota ovog trostrukog događaja – on nije bio ni izložba, ni koncet, ni predavanje, već sve to zajedno, neraskidiva celina. Prvo smo inicirani u stvaralaštvo Džona Lengforda najneposrednijim putem – putem žive muzike. U naredna dva dana otrkivali smo ga dalje, sloj po sloj, da bi na kraju mogi da imamo retki i dragoceni uvid u celokupni put jednog umetnika. Cilj jeste bitan, ali u putu se krije sva čar.

I najlepše je kada odete kući sa osećajem da ste obnovljeni saučestvovanjem u nečijoj kreativnosti; sa novootkrivenom dubinom njene lepote. Možda nije ni bitno stići do Marsa. Bitno je gledati gore i otkriti misteriju u svakodnevici.

                                                       

Veliko hvala Jonu Langfordu i onima koji su ga ugostili. I živeo Lofty Deeds.

_________
* S obzirom da nikoga od organizatora ne poznajemo, neću nagađati oko lica i imena, niti detalja organizacije. Ukoliko kojim slučajem čitaju ovo, slobodno mogu da se jave u komentarima, ako žele :)