Meta šabanizacija

savetnica premijera u bliskome zagrljaju sa vlasnikom "promotivnog štanda BGH20" Savanove

Ovog leta, čini se pojačano, kroz rasprave, izjave, rešenja i posledice, jasno se ogoljuje pravo, dobro poznato lice fronta koji nam sve više radi o glavama. Sigurno bi se mogle izvoditi različite definicije. Ali meni jedna reč prosto organski odzvanja kao prava.

Šabanija.

U svojoj priči „Hrast i vlast“, Voja Žanetić precizno razobličuje maske naših moćnika, koji bi voleli da verujemo da su gospoda jer nose odela, pametni jer nose naočare i napredni nobles jer baljezgaju o „progresu“ i „Evropi“. Britko je ogolio njihovu primitivnu, šabansku suštinu, džiberski eho svih njihovih iskaza.

Savinački hrast i još nekoliko aktuelnih javnih problema vezanih za ekologiju, kulturno nasleđe i javni prostor, isterali su na videlo ovu esenciju tako da samo onome ko ne želi ne može da bude jasno o čemu se radi.

Svakako da bi moglo da se drugačije uvije. Ali šta je u sred javne polemike reći „ubiste me s tim hrastom“ nego šabanija? Šta je drugo reći „baš me briga“ za živo biće, tačnije čitavu jednu vrstu, nego šabanija? Šta je lobirati poglavicu i javnost masnim lažima i izvrtanjem činjenica uz alarmantnu količinu bahatosti, arogancije i neznanja, nego šabanija? Šta je nivelisati i asfaltirati crkvu iz četvrtog veka, a reći da ste je „konzervirali“ nego šabanija?

Paralelni primeri mogu se naći i u svakodnevici. Recimo, imamo periodične komšije. Podšišani, izblajhani, preplanuli, sve što treba. Svakog dana kada dođu u stan, peru i ribaju prozor od golubijeg guana kao da im sam život zavisi od nepostojanja trunčice kake na njihovom novom simsu. Ali ih zato najapsolutnije ne interesuje kada sunđer kojim su ribali padne na travnjak ispod prozora i ostane tu. Kao što ih nisu interesovali celofani od klime koje su isto tu ostavili. Kao što ih nije interesovalo što su renovirali taj stan otprilike šest meseci, sa redovnom gromoglasnom bukom baš u vreme kućnog reda (koja se ponavaljala i posle naših intervencija).

Negde drugde, komšije će početi da se parkiraju na tuđem placu čim ovome padne ograda. Njihove "kolege" na placu pored, u odmorišnoj tišini prirode odvrtaće muziku iz automobila, jer im se može, a onda će se dok roštiljaju drati jer od baseva ne čuju jedni druge. Nikada ih neće interesovati što gotovo svim njihovim susedima njihova periodična invazija smeta.

Veza između ovih priemra možda nije toliko očigledna, ali je svakako tu kada se malo zagrebe. Ljubav prema sopstvenom – i samo sosptvenom – komoditetu uz nemar prema opštoj dobrobiti jedna je od ključnih odlika šabanije.

A riba uvek od glave smrdi. Porast šabanizacije naroda ide zajedno sa šabanizmom onih koji su na njegovom čelu. Ironično, oni su najnesvesniji svoje šabanije. Čak šta više, ubeđeni su u sopstvenu superiornost.

Naša i svetska neoelita, ili oni koji je glorifikuju i teže joj, ne vide da „progresivan“ ne može da bude onaj koji prezire, gazi i urušava interese zajednice i opšte dobro (poput vazduha, vode, javnog prostora, kulturnog nasleđa) misleći samo na globalni keš i sopstvenu zadnjicu.

Pre ili kasnije, svako ko krene ovim putem počne sa bahatim ponašanjem - šabanizmom, obično u proporciji sa moći kojom poseduje. Ili samo oseća kao da je poseduje. Ili je tek želi. Sve počinje od želje i oportunizma, u za čiju je mogućnost materijalizacije već potrebno pregaziti mnogo kičmi.

Izlgeda da moć, bilo da ona dolazi sa posedovajem, novcem, slavom ili mogućnošću odlučivanja o tuđim životima i velikim pitanjima ide ruku pod ruku sa šabanizmom.

Sadašnja vlast i njihove podguzice bili bi posterchild za šabaniju. Zrači iz svakog njihvogo gesta. Svežiji primeri: montiranje „privremenog promotivnog objekta“, a u stvari šabanske fensi kafane na javnoj površini, od državnih (dakle, naših) para. „Širenje“ Premijera u dočeku Visokom Predstavniku sa muzikom i šahom dok je pola centra pod opsadom takođe (a u toku sledeće noći posečen je hrast). Pričali su o milionima, kaže. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.

No, naivni smo ako mislimo da su šabani samo ljudi poput onih sa naslovne slike ovog posta. Mnogo je ovih simptoma koji u šabanstvu ujedinjuju naše vlasteline, većinu predstavnika „opozicije“ i neke predstavnike pseudo-levice, ma koliko se oni na prvi pogled činili različiti. Svako ko je obazriv i živi dovoljno dugo svedočio je transformaciji nekih prominentnih kul tipova iz svog okruženja u šabane čim su se domogli moći i novca. Gledati takve ljude kako pokušavaju da održe svoju posebnost i imidž kul likova, možda je još mučnije nego posmatrati veselu svitu svitu gore.

Takođe, naivni smo ako pomislimo da je šabanizam endemičan za naše prostore, iako, priznajem, ovde ima jednu posebnu bahatu oštricu. Ali zbog kulturoloških razlika nismo opremljeni da ih uočimo precizno, kao što ovca prepoznaje pojedinačna lica iz svog stada, a nama sve ovce izgledaju isto. A opet, jedan francusku novinar će momentalno uočiti šabanizam drugih francuskih novinara koji bi nama lagano izmakao. Možda baš zato autohtona kvazi-elita, kada se ugleda da „svetsku gospodu“, ne shvata da se u stvari možda ugleda na alohtone šabane.

Šabani dolaze u različitim pakovanjima. Ne treba ih identifikovati ni po garderobi, ni po muzici, po mestima i deklaracijama, već po stavovima i vrednostima.

Opšte smernice. Šabani najviše od svega vole da govore u velikim ciframa, uticajnim imenima i poznatim brendovima i fetiš-objektima, bilo da ih poseduju i poznaju, ili samo o njima sanjaju.

Oni lebde na oblaku samobitnosti. Za njih je sve roba i misle da se svako i sve može i treba da se trži; ta tržišna vrednost je jedina koju priznaju. U trci do tržišnih ciljeva sva sredstva su dozvoljena, gaženje preko leševa i preko živih ljudi i drugih bića. A životne, duševne i duhovne vrednosti vredne su samo cinizma i prezira, bilo da se radi o dobročinstvu bez dobiti, solidarnosti, uverenjima i veri. O dobroti uopšte.

Da, tako malo je potrebno da se ispuni preduslov za sejanje zla po Zemlji.

* * *

Ljudi sve češće defetistički govore o tome kako smo „MI ovakvi i MI onakvi“ kao zajednica, građani, narod. Ispada da smo zasluži sve ono što nam se radi i da je na nama da njihovu samovolju prihvatimo kao zasluženu kaznu. A to je upravo stanje kolektivnog uma koje vlastelini priželjkuju. Uostalom, i sami su nam to rekli, nemali broj puta.

Međutim, previđa se granica, granica ljudskosti. Postoji linija koja se pređe kada pojedinci prestanu da pripadaju tom zbiru „MI“, kada se sami izuzmu iz toga kroz svoju žudnju za ličnom dobiti, dokazujući se preko umornih leđa zajednice kojoj su nekada pripadali, donoseći odluke koje povređuju kolektivna osećanja i dostojanstvo zarad stvarne ili zamišljene lične dobiti. Odluke koje njih postavljaju iznad.

Uzdignu se u odnosu na okolinu-hraniteljku i pomisle kako su oni pametniji od ovih budala jer su „bolje“ prošli - više su za sebe, sebe, SEBE iscedili. Kao što su čak i sekači savinačkog hrasta sigurno pomislili zbog svojih, pretpostavimo, masnijih džeparaca za prljavi posao u odnosu na druge nekvalifikovane kolege.

Čak i kada bi „oni“ bili u većini, opet ne bi mogli da govorimo o zajedništvu, o množini; prirodna posledica destruktivnog, patološkog egoizma je nemogućnost da se pripada zajednici. Takav pojedinac se u zajednici ponaša kao strano telo. Tako da se ne radi o tendencioznom izopštavanju. Sa takvima se po prirodi stvari ne može biti „mi“.

To je granica od koje „oni“ više nisu „mi“ i radi sopstvenog mentalnog zdravlja trebalo bi da prestanemo da ih računamo u sopstvene redove i bičujemo se zbog njihovih nedela.

Magle nam vid. Ne vidimo jedni druge, ne vidimo se mi koji želimo da budemo „mi“ i želimo da stvari budu bolje, za sve.

Nedelja kod Štajge (Migracije I)

foto: A. Trifunović, Buka

Vrelina. Gužva. Što zbog suše, što zbog prometa, trava opstaje samo u tragovima. Negde pročitah da ih je juče rekordan broj oko stanice. Preksinoć sam bila tamo.

Na tlu praktično više nije bilo slobodnog mesta. Vruće je, pakleno vruće kao i svuda. Odrasli uglavnom odmaraju, deca trčkaraju. Uprkos količini ljudi, nema neprijatnog mirisa, kao što svako ko je posećivao besplatne festivale (npr. Birfest) već instinktivno očekuje kada vidi veliku masu na zelenoj provišini.

Iako ih je više nego ikad, iako je temperatura u 8 uveče 35-6 stepeni, nema cisterne za vodu. Nema toaleta. Te večeri (do pola 9) ni jedna služba nije bila da očisti kante ili pokupi otpatke za zemlje, koji se neminovno skupi kad su sve kante prepune.

Obazrivi su, ne galame, ponašaju se kao svaki pristojan gost. Pitam se kako bi se ponašala grupa "domaćih" kojima silno smetaju izbeglice, da se nađu osuđeni na sopstveni park bez besplatnog WC-a? Pa rešavali bi potrebe gde stignu. Oni koji mi ne veruju neka osveže pamćenje uspomenom na spomenute festivale.

Drugarica mi kaže da plaćaju toalet na stanici, ili po lokalnim fast-fudovima kupe nešto da jedu. Ako sam dobro razumela, dešava se da plate korišćenje toaleta i pored toga što su kupili klopu.

Foto: Mondo/ Stefan Stojanov

Postoji nekoliko razloga zašto je potpuno neverovatno što niko ovim ljudima nije omogućio toalete u parku:

• S obzirom da su prinuđeni da kupuju sve i to rade u regularnim prodavnicama i restoranima izbegli pune gradsku i državnu kasu kroz inkasiranje pdv-a (doduše, kao sasvim realnu vidim mogućnost da su dobra prilika da se ne otkuca račun, što nije njihov problem). S obzirom da sve plaćaju, iz budžetske perspektive oni su turisti. Za novac koji ostave makar zaslužuju besplatan toalet.

• Svi (izbeglice, beograđani, država) imaju isti sanitarni interes, a izlišno je potencirati da toaleti u tome pomažu. Jer možda se nekome ne uklopi u egzodus budžet da svakodnevno plaća toalet, pa možda bude prinuđen da se snađe. Za goste to je rizično i ponižavajuće, a nema potrebe isticati da nije radosna zgoda ni za domaćine. Letnji period je idealan za širenje stomačnih infekcija, koje ako se pojave u većem broju neće ugroziti samo "njih".

• Trebalo bi da postoji moralna obaveza ljudskog tretmana izbeglica. Trebalo bi da postoji i verska svest o pomoći u zemlji gde se 95+% ljudi popisuje kao pravoslavno (za SPC problem izbeglica intrigantno ne postoji, uprkos tome što su na Bliskom istoku stradale hiljade i hiljade hrišćana, često na najbrutalnije načine). 

• Ako je u pitanju strategija nepokazivanja gostoljubivosti "za svaki slučaj" - da li je iko dovoljno blesav i zaluđen da misli da će čovek odlučiti da ostane ovde zato što postoji *ebeni Toi Toi?!

Ni cisterna sa pijaćom vodom ne bi bila na odmet po ovoj vrućini. Neki od gostiju nisu previše upućeni na javnu česmu u parku - možda su upozoreni da ne piju vodu sa česmi (što ima smisla, s obzirom na broj česmi sa neispravnom vodom po Srbiji), možda im je samo neprijatno. Zaista je deprimirajuće da dok pokušavate da podelite dve litre limunade na četrdesetak duša čujete devojčicu kako kuka "Water, water!"

Ne govorimo o smeštaju, luksuzu, krovu nad glavom, ručku (iako bi bilo lepo da govorimo i o tome). Govorimo o vršenju nužde. O čaši vode. Da li je to previše?

Postoji još jedna zanimljiva dimenzija problema parka kod štajge. Bezmalo svi empatični članci koji pozivaju na milost prema migrantima očekuju isključivo od grada da se pozabavi njihovim problemima.

Čekajte malo.

Gde su dežurne organizacije za ljudska prava sa svojim nemalim budžetima, inače veoma spremnih da pljunu na svako nepoštovanje ljudskih prava na lokalu? Posle usputnog primećivanja u tekstovima kako država ovako ili onako postupa sa pridošlicama (kao što postupa), zašto se ne organizuju da im makar povremeno namire osnovne potrebe? Da ih pogledaju u oči?

foto: vestinet.rs

Ipak, njihov rad uglavnom finansira Evropa, odnosno samozvana Evropa udružena u EU. A ona ove ljude ne želi. Ona diže zid u sred svoje teritorije da u jalovom pokušaju da ih spreči da prodru u njenu "srž", tačnije u povlašćene, vlastelinske države (Grčka, Bugarska, Rumunija takođe su članice EU, ali su se bez obzira našle s one strane NATO žice). Ona im okreće leđa, a isto očekuje i od nas, uz obezbeđivanje "moralne pobede" time što će nama i ostalim vazalima udeliti koju vaspitnu na račun tretmana nepoželjnih ljudi. Ali uprkos po kojoj ćuški, EU i Srbija napokon su složne u poruci "Ne želimo vas".

Stanari Despota Stefana 68b sa izbeglicama (24 sata)

Na kraju ko pomaže? Obični građani. Podstaknuti samilošću, savešću, osećajem pravde, verom, ideologijom ili kombinacijom navedenog. Oni su ti koji od svojih malenih kućnih budžeta kupe kilo voća, vlažne maramice, crni čaj. Koji vide da je majkama u egzilu strahovito bitno da im deca unesu neki vitamin i da budu čista. Koji misle na ljudske potrebe ovih ljudi.

Preksinoć je bio moj drugi put u okviru (prilično) redovne vikend akcije pomoći migrantima. Svako pomogne u skladu sa vremenskim i materijalnim mogućnostima. Ali pomoćnika je malo, a onih kojima je pomoć potrebna je dobro. Marfi se dobro slaže sa ovom vrućinom, pa je uz rekordno veliki broj izbeglica bio, bar početkom večeri, rekordno mali broj donacija.

I tu dolazi do izražaja čitava tragedija, kada se grupa od 30-40-50 ljudi - uglavnom dece kojima pomažu roditelji - gura da dobije sezonsko voće kao da je u pitanju zlato. I vidi se da većina njih nije na to naviklo - ima ih siromašnih, ali najviše ih je "srednjih", prosečnih ljudi osiromašenih i unesrećenih ratom i haosom, semenom uništenja koje je posejao upravo savez zemalja čijih granica žude da se dokopaju.

Iako je situacija bila adrenalinska i haotična, moram da napravim odstupnicu jednom paralelom: pre nekoliko godina kada je je japanska ambasada besplatno delila sadnice japanske trešnje na Trgu, ne-gladni, ne-žedni, obučeni odrasli ljudi su se tukli da bi dobili nešto džabe. 

Zamislite sebe kako se nalazite pod otvorenim nebom. Još ste daleko od svoje destinacije i nema garancije da ćete uspeti iz prvog puta, da nećete moći da počinjete iz početka. Svaka para vam je važna, a sve vam se naplaćuje. Držite dete za ruku i pomažete da među gomilom drugih dođe do jedne od petnaestak malenih voćki. Do jedne male čaše hladne limunade na ovoj vrelini. A usta ima na stotine, samo tog dana, u tom trenutku. Stotinama prethodnog dana nije imao ko da da čak ni tu mrvicu.

Par tinejdžera se izguralo da uzme nešto, ali osim njih sve je otišlo manjoj deci. Dok je gužva bila manja, ponudila sam čašu limunade jednoj od majki. Odbila je, znajući da će čaša onda otići drugom detetu.

foto: No Border Serbia

A mi imamo luksuz da se mrštimo ako nam dete pojede samo jednu voćku dnevno, a ne preporučene dve voćne užine. Prejedamo se i nalivamo preko mere i stvarima koje naše telo apsolutno ne hrane. Ne treba nam snage za neizvesni put dug hiljadama kilometara, a krov nad glavom, tekuću vodu i toalet uzimamo zdravo za gotovo.

Mi ne razumemo koliko smo privilegovani u odnosu na najveći broj stanovnika ove planete, ljudi isto koliko smo vi i ja.

Ali nepravda je neodrživa i stvari će se izjednačiti, organizovano ili spontano, mirnije ili nasilno. 

U jednom članku jedan od izbeglica primećuje da ga ih se domaćini "pomalo plaše". Mislim da se ne plaše njih konkretno koliko onoga što simbolizuju, što svedoče. Rat. Izbeglištvo. Siromaštvo. Bezizlaz. Dokaz da je naša beda daleko od najgore - uvek može gore. Upravo zato su mnogi isprovocirani pristojnom pojavom izbeglica. Da, oni se trude da budu normalno obučeni. Čak imaju i mobilne telefone! A mi volimo da mislimo da neko ko ima smarfon ne može da postane izbeglica. Želimo da previdimo i potisnemo koliko smo slični, i da nam je u očima "razvijenog sveta" namenjena ista sudbina"

Nikada ne znate kada ćete se i vi naći u nekom egzilu, pod vedrim nebom. Već ste, zajedno sa njima i mnom "sa one strane ograde". Ne znate da li ćete i kad ćete biti prinuđeni da se otimate za jednu malu petrovaču za dete. Sigurnost da i sami nećete morati da bežite može da se temelji jedino u potpunoj iluziji.

Makar zbog toga imajte srca, imajte razumevanja. A niko neće ostati da vam preotme posao zbog čaše osveženja i humanog piškenja.

Posmatrala sam kako jedan od izbeglica sa velikim rancem na leđima pita taksistu za cenu vožnje od jednog hotela do stanice. Čula sam priče kako ih naši taksisti često šikaniraju i deru. Ali ovaj taksista saopštava cenu ne veću od one koju bi saopštio meni. Bacaju "kosku" jedan drugome, bratski, uz široke osmehe. Grupa kreće. Raduje me što čak i u beznađu nečije srce zablista.

Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh i ne napojiste me.

Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odenuste me; bolestan, i ne posjetite ste me.

Tad će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna i žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici i ne poslužismo ti?

Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste.

(Jevanđelje po Mateju 25: 42-45)

No Border Serbia blog - najave akcija, izveštaji, preporuke za donacije, ispovesti migranata.
FB događaj (koji se apdejtuje za svaku predstojeću akciju)
Reprotaža (24 Sata) o velikodušnim i samoorganizovanim sugrađanima iz ul. Despota Stefana
Fotoreportaža iz parka (Aleksandar Trifunović)
Ima par zanimljivih priloga i na Slobodnoj Evropi, ali ne bih je citirala dok ne promeni ime u ispravno "Tvrđava Evropa".

Nebo, snovi, psihodelija

Promocija albuma „Život u dvoje“ grupe Ti u Miksalištu.

foto: Ti FB

Snovi u groznici su uvek neobični, puni pretakanja i metamorfoza – boja, likova, događaja. I inače dovoljno nejasna granica između snova i stvarnosti postaje još neuhvatljivija, pa se dešava da u trenucima u kojima ležeći u krevetu pretpostavljamo da smo budni vidimo oblike i doživimo osete sa one strane svesti. Halucinantni snovi. Psihodelični.

Trećeg dana bolovanja, sa šmirglom u grlu čitam odličan intervju sa Ilijom Dunijem, gitaristom i pevačem grupe Ti. Na samom početku piše da Trajče Nikolovski, bubnjar, (takođe) boluje pa nije mogao da učestvuje u intervjuu. Unapred skupim snagu da ipak odemo na koncert. Ako Trajče kao rekonvalescent može da svira, mogu ja valjda da slušam. A čovečuljak može da ode na svoj prvi električni koncert.

Mali ljudi imaju veoma malo strpljenja, pa smo svesno morali da žrtvujemo Telegram. Stigli smo do i dalje praznjikavog „Miksališta“ pred početak Enšovog nastupa. Miksalište je prostrano, lepo adaptirano, taman onoliko sirovo koliko treba da bude. Ta sirovost je najmlađeg posetioca koncerta odobrovoljila u nepoznatom okruženju. Parčence terena sa peskom i šljunkom bilo je idealna zanimacija. Kome još trebaju igračke. Sve bitne igračke sinoć su bile na bini.

Nije mi blizak elektro pop kojim se bavi Ensh, pa se ne osećam kompetentno da kometarišem, osim što je bio sasvim prijatan saundtrek za naše parče peskošljunka i povremeno cupkanje. (edit) Iako njegova muzika nema baš nikave veze sa Deftones-ima, momentalno me je kretnjama, pa čak povremeno i stilom pevanja, asocirao na China Morena. Pitam se da li ih je slušao u nekom formativnom periodu.

Ti stupaju na scenu oko pola 9, kako je i najavljeno – uz zalazak sunca. Iako iz Miksališta baš ne puca pogled, mekoća sumračnog svetla i nastupajuća tama usklađena sa prvim taktovima bila je neverovatno efektna – delovalo je da su nas Ti, kako se sumrak pretvarao u noć, uveli u svoj psihodelični san.

Uprkos tome što je tema nastupa promocija novog albuma, Ti biraju da koncert otpočnu starijim mekšim hitovima, poput uvodne „Ja tebe nemam“. Ovo ima razgaljujući (i verovatno željeni) uticaj na publiku – ruke su u vazduhu, ovacije su glasne.

Živi nastup u prvi plan baca psihodelično-krautovske nijanse Ti. Uživo su daleko uočljivije nego na albumu, kako kada je reč o Ilijinoj gitarskoj vožnji ili Trajčetovom reskom elektronskom bubnju. Međutim, kraut može da zvuči previše matematički, psihodelija može previše da se izgubi u dugim gitarskim deonicama. Jednostavni pop format pesama Ti im pomaže da izbegnu ove klopke i izvuku najbolje iz oba velika uticaja da bi time ogrnuli svoje pesme. Verovatno zato pesme sa izraženim ovim elementom – a kojima album „Život u dvoje“ obiluje - posebno blistaju uživo; recimo „Vreme ne postoji“ zvučala je veoma moćno, a „Sve uz put mi je“, aktuelni singl koji je sav u pomenutoj vožnji, možda je bila i najupečatljivija pesma večeri.

foto: Ti FB/Ema Ema Ema

Kada gledate Ti na bini, zaista nemate utisak da je u pitanju dvojac koji postoji samo tri godine i promoviše svoj drugi album. Da, to je svakako dar, ali ne samo to – iza ovakvog zvuka stoje godine, meseci, sati svakodnevnog predanog rada (kao što intervju iz drugog pasusa i potvrđuje). Zato Ilija Duni i Trajče Nikolovski na bini doslovce postaju „jedna duša, tela dva“. Bend je organizam, bend i treba da bude organizam; Na radost svih nas u publici, Ti to jesu. Čak su i tradicionalno nezainteresovani poslednji redovi bili zaokupljeni čistom naelektrisanom energijom koja je izbijala iz zvučnika.

Jedina zamerka, o kojoj mi je prosto neprijatno da pišem jer je bend sa svoje strane tako dobro svirao, ide na račun zvuka. Iako je ozvučenje samo po sebi pristojno, zvučnici sa leve i sa desne strane bili su uglavnom potpuno neusklađeni. Leva strana je dosta zvečala, a kada bi se uključila Dunijeva bas pedala – bas bi pojeo sve ostalo. Sa desne strane je zvuk bio čistiji, a utišan bas se „dopunjavao“ od prekoputa. Takođe, pri manjem pehu na recimo trećoj pesmi – kada se ozvučenje bukvalno isključilo (što bend nije mogao da zna, s obzirom ima slušalice iz svojih pojačala/monitora; sada vidim informaciju da je neko iščupao kabl iz miksete), tonci su reagovali sramotno sporo i možda je prošao i ceo minut pre nego što su ponovo uključili bend. Lepo bi bilo da Miksalište obrati pažnju na tonske majstorije na budućim koncertima, jer je šteta da utisak o ovako dobrom prostoru pokvari murdarluk zvuka.

Baš tokom „To su samo reči“, prve pesme bisa, čovečuljka izdaje snaga i moramo da krenemo. Virimo još neko vreme od spolja kroz ogradu, gledamo prve redove u zanosu. Dok prolazimo kroz usku ulicu između zidova potpuno prekrivenih jarkim bojama, zvuk nas i dalje prati. Melanholična deonica sa klavijaturama me u trenutku podseti na stari Mizar, što itekako ima smisla. Razna prostranstva i misaone ravni, prošlost, sadašnjost i neizvesna budućnost u savamalskoj uličici prepliću se baš kao boje zalaska sunca. Uostalom, vreme ne postoji.

Nećemo preterati mnogo ako kažemo da Ti imaju sve – inspiraciju, kompletne pesme, odlične melodije, sinergiju, usviranost, prepoznatljivost, karakter. Vredni su. Imaju žar da istraju, imaju spontanost – pravu, ne odglumljenu, a to se u ovim krajevima retko viđa.

Imaju i odanu publiku. Tokom bisa, prvi redovi su izgledali gotovo kao da je na bini Kralj, uz predano pevanje umesto vrištanja, što je još lepše. Odsustvo dela mlade beogradske muzičke (muzičarsko/kritičarske) scene čije bi prisustvo bilo za očekivati više je šteta za njih nego za Ti. Mogli su nešto da nauče.

Imamo formiran stereotip o zalascima Sunca kao nečemu ljigavo romantičnom. Svakako, romantičan može da bude; ali pomislimo na boje koje se pretapaju, stapaju, bukte i tonu u svoje suprotnosti, boje koje se tope. Psihodelija, zar ne? Hvala grupi Ti što su nas sinoć uveli u psihodelični san, i što su organizovali koncert tako da mogu da ga čuju i mali ljudi i njihovi pratioci.

Ti na ulici

U četvrtak 7. maja, grupa Ti počastila nas je javnim koncertom u okviru otvaranja Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA).

Na obodu suvog granitnog korita fontane ispred Beoizloga u posle pola 8 dočekale su nas spremne gitara i „gajbica“*, koje su Ilija Duni i Trajče Nikolovski ubrzo stavili u funkciju akustičnih verzija svojih starih i novih pesama.

                                                                                     

Na prvi sluš, pesme grupe Ti mogu zvučati gotovo tinejdžerski, zbog bazično pop melodija i jednostavnih tekstova posvećenih gotovo isključivo emotivnim temama. Ali to je samo površni utisak. Njihovi „prosti“ stihovi kriju daleko više dubine nego mnoge komplesksne stihovne misli, kakve bi svaka nastavnica srpskog svakako više volela da pročita – sindrom tako čest u našoj muzici i poeziji uopšte. Jezički minimalizam ostavlja prostor za apstrakciju, za neočekivanu dubinu i raznoliku interpretaciju:

Da ti želim dobra jutra,

Malo li je;

Da dočekamo sutra,

Malo li je;

...izraz retke zahvalnosti prema jezgru života – jednostavnoj svakodnevici.

Dolazim,

Ali ne znam odakle

Odlazim

Jer nisam odavde

Smejem se

Jer sam živ

 

....nekoliko stihova gotovo haiku senzibiliteta sadrže toliko slojeva postojanja, decenije ambivalentih osećaja o pripadnosti, ali i čudesnu, radosnu životnost koja je nadilazi.

Ako ...
Sve što vidim već je viđeno

Sve što tražim već je nađeno

Sve što pevam već je svirano

Sve što volim već je voljeno

...ono što većinu nas makar nesvesno proganja, a šta se retko ko usudi da pusti u svest i prizna. Kamoli speva pesmu.

Ti se ne boje ni jednostavnosti, ni melodije, ni osećanja. Naprotiv, vrlo vešto barataju njima. Uz to, na obodu fontane sinoć svirale su dve ličnosti. Ne dva projekta, glumca, konstruisana umetnika, već dva karaktera, dovoljno izrazita da na momente deluju gotovo stripovski. Osveženje.

Ni izvedene akustično, pesme ne gube na energiji. Recimo, bila sam ubeđena da će zarad odsustva elektrike preskočiti svoj novi sonično-pankerajski hit „Kako da joj kažem da mislim na nju“, ali sam pogrešila. Zvučni ugođaj bio je svakako drugačiji, ali suština i elan su ostali netaknuti. Dvojac dobro poznaje svoje pesme, jer su uistinu i potpuno njihove.

Sada ćemo proširiti kadar, sa grupe Ti na okolinu.

Na lepo prolećno beogradsko veče, ljude koji su se iskupili oko fontane, na prolaznike.

Šaren svet okupljen oko muzike. Arhitekte. Studenti. Hipsteri. Muzički entuzijasti. Psi. Slučajni prolaznici koji zastanu, pa produže svojim poslom. Mladi. Stariji. Deca.

„Na keca“ sam mogla da se setim bar desetak osoba koje sam očekivala da vidim, bilo da su ljubitelji autorske muzike, deo nove autorske scene ili njeni pratioci. Moje očekivanje ispunile su samo dve osobe i ovo nije prvi put da se to desi kada su u pitanju ulični koncerti.

A naizgled, situacija je bila idealna da se se svrati. Veče bilo je lepo i za šetnju, kamoli za koncert. Pristupačna lokacija. Akustični set, nešto što je uvek interesantno čuti.

S druge strane, prilično sam sigurna da će se većina ljudi iz mojih očekivanja materijalizovati kada Ti budu imali promociju albuma 12. juna u KC Gradu.

Bilo bi zaista suludo da pokušavam da proniknem u sve pojedinačne, „prave“ i moguće razloge izostanka muzičara i muzikofila sa šarmantnog akustičnog nastupa grupe Ti. Ali tok misli mi je upao u vrtlog jedne ideje, mogućnosti. Možda baš zato što sam i sama tamo na otvorenom i za sve pristupačnom prostoru osetila dozu nelagodnosti.

Recimo, kada je neka izrazito samozadovoljna osoba sela tik iza mene i čitav nastup nije zaklapala (o sebi i svom svetonazoru, prirodno). Ili u trenutku kada se jedan tinejdžer, prosečni sivi kežual bratori, zaleteo ispred benda i rukama počeo da pljeska po barici. Zatim je skočio i uzviknuo nešto nemušto ka publici, a onda otrčao, smejući se blentavo. Sve to zato što su ga trojica drugara-batica snimala. Baš dobra fora za jutjub, fejzbuk, šer. „Ulice pune ludih...“ koga god, bitno je da svetu pokuša da se nametne svoja teoretski jedinstvena, a pojavno zatrta, generička ličnost; i to svuda, gde god da postoji makar i mala rulja, potencijalna publika. Pokušaj življenja iskrivljenih ideala sveopšteg tržišta. Brza slava bez mozga i smisla.

To globalno viralno-virusno tržište, gde je glupost valuta, ovde nije postojalo dok sam ja odrastala i jurila besplatne svirke po gradu. Tačnije, nismo znali da je tu. Bilo je tek u nevidljivom začetku. Ne posedujem organ kojim bih svarila sve njegove pojavne oblike, danas toliko masovne da su postali nova norma ponašanja. Egzibicionizam, javni životi, potrošnja novca, stvari i ljudi, objektivizacija, kurvanje. Sve ono što sam poniranjem u alternativnu kulturu, u kulturu, tokom odrastanja želela da izbegnem, sada divlja u mnogo ekstremnijoj formi nego pre desetak godina i uvlači se pod kožu onima koji danas odrastaju.

Kada idemo u određeni klub da poslušamo određene izvođače, da li kupujemo ulaznicu samo za koncert, ili za Drugi Svet? Svet odovojen od dnevne stvarnosti, nedostupan svima, drugima; kulturološki zaklonjen od mejnstrim neprijatnosti. Gde se družimo, gledamo, postojimo samo sa probranima, onima koje odobravamo, doživljavamo srodnima i bliskima.

Iako su, posebno u nazovi-liberalnim džepovima stvarnosti, usta i tekstovi ispunjeni tolerancijom, demokratijom i inkluzijom, činjenica je da većina nas nije spremna da u sopstvene živote uključi četvoricu batica sa mobilnim kamerama i neartikulisanim glasovima. Gledaćemo da ih izbegnemo. I njih i ostale koje bi iz bilo kog razloga mogli da doživimo neprijatno i neprijateljski. A nasumičnost i održivi haos po kome živi ulica neminovno i nemilo nam ih vraća u fokus.

Da li nam je zato nelagodno da se pojavimo i boravimo na uličnom događaju, makar on teoretski pripadao „našem svetu“? Da li još uvek može da se uživa i druži na ulici? Sami smo sebe iz njih izostavili. Da li su postale puki koridori od mesta do mesta, onih probranih, gde nam je lepo i udobno?

Osetljivi smo i to je u redu. Ali ako uspemo da zadržimo makar malo staloženosti, shvatićemo da nam je većina „uličnih ljudi“ sličnija nego što na prvi pogled uspevamo, ili želimo da vidimo. Obične, tihe, umerene i dobronamerne tako slabo primećujemo jer ih uzimamo zdravo za gotovo. Zato nam se pažnja i utisci vezuju za beslovesne, za jezičare, za bahate, iako su oni i dalje u manjini, i dalje društvene anomalije. Posvećujući im toliko pažnje činimo upravo ono za čim žude. Nesvesno im udovoljavajući, prepuštamo im da osvoje ono što jeste i njihovo, ali je i naše. Zajednički prostor. Javnost. Javno dobro.

Ali Ti su bili na ulici sinoć i na oko pola sata učinile su je življom, vedrijom i višedimenzionalnom. Oni i svi koji su ih slušali. Muzika može da utihne samo ako prestanemo da sviramo i slušamo. Ulice mogu da prestanu da budu naše samo ako pristanemo da ih se odreknemo.

 

Foto 1: Ti FB
Ostale fotografije: https://www.facebook.com/bombardho (via Ti)

*Draga Magdalena Pinball Wizard mi reče da ta „perkusiona gajbica“ ima ime dostojno instrumenta, samo što nije mogla da ga se seti. Do daljnjeg, za mene ostaje gajbica. EDIT: Zove se KAHON, hvala Trajče :)

Od svirki do koncerata, od mladosti do matorosti

Disklejmer: koncertna "matorost" u ovom slučaju nije vremenska, objektivna kategorija, već pitanje ličnog osećaja. Tako možete imati 50 godina i biti i dalje mladi, ili se sa 25 osećati matoro. Jednako je stvar mentaliteta koliko i fizičke sposobnosti. Do preuranjene koncertne matorosti vas mogu dovesti faktori poput napornog posla, aktivnog porodičnog života, koncertnog "pregorevanja" posle dugo godina izlaženja, ili dugačka koncertne pauza zbog koje ste ispali iz forme.

foto: reakcija

Kad si mlad, ideš na svirke i certove.

Kad omatoriš*, počneš ideš na koncerte.
(isti bend može prvo da svira svirku, a 10 godina kasnije koncert).

* * *

Kad si mlad, odgovara ti da se svirka što više razvuče, da bi što duže ostao van kuće, pio, družio se i lakše prespojio vreme do jutranjeg busa, jer i onako nemaš para za noćni.

Kad omatoriš, ne odlaziš na koncerte koji počinju posle 10, ili za koje znaš da su nepouzdano organizovani; ako početak kasni duže od 20 minuta, pizdiš jer ćeš propustiti poslednji dnevni bus/zakasnićeš na uspavljivanje klinca/ti ćeš se uspavati ujutru/bićeš umoran na poslu... (dopisati po potrebi).

* * *

Kad si mlad, na sedećim koncertima ne drži te mesto; vrpoljiš se, okrećeš, izlaziš, šuškaš, brbljaš.

Kad omatoriš, sedentarni koncerti su čist blagoslov; sediš kao u pozorištu, isto očekujući i od drugih; u suprotnom, ako moraš da stojiš 2-3 sata, celih nekoliko dana se oporavljaš od bolnih leđa i nogu. U toku koncerta, u boljem slučaju maštaš o stolici, u gorem se zavlačiš u neki ćošak gde se nit' vidi, nit' čuje, ali se sedi (huh!).

* * *

Kad si mlad, ogradu u prvom redu na većim koncertima koristiš da se dodatno odbaciš u vazduh kad skačeš.

Kad omatoriš, koristiš je kao naslon ne bi li nogama bilo lakše (i sledećeg dana te bole nažuljani laktovi).

* * *

Kad si mlad, entuzijastično slušaš sve predgrupe, gladan novih muzičkih otkrića.

Kad omatoriš, poneku predgrupu ćeš žrtvovati i radije je slušati iz hola, dok pričaš sa prijateljima koje retko kad viđaš.

* * *

Kad si mlad i neko počne da se gura u prvim redovima u šutka-stilu, odgurneš ga veselo, ili manje veselo, ali i dalje u sportskom duhu.

Kao mator, u istoj situaciji cokćeš i vrtiš glavom, odgurneš ga ljutito, psuješ u sebi ili ga opsuješ glasno... Ovi današnji klinci...

* * *

Kad si mlad, kupio bi bilo kakav mrč, samo da imaš uspomenu sa svirke. Kad bi imao pare.

Kad omatoriš, cepidlačiš oko cene, ponude, kvaliteta, iako (obično) raspolažeš sa više novaca.

* * *

Kad si (baš baš) mlad, na prvi veliki koncert nosiš čepiće za uši (čitaj: vatu) da ih staviš ako bude preglasno. Kada koncert počne, sa olakšanjem shvataš da ti ne trebaju.

Mnogo godina kasnije, svaki put kad se muzičar obrati publici ti pitaš bližnjeg: "Šta je rekao? Šta je rekao?" (Da si stavio vatu onomad, možda sada ne bi morao da pitaš).

* * *

Kad si mlad, rado ideš na tribjute svojih omiljenih bendova, čak i na one loše.

Kad omatoriš, ne odeš na koncert nekog od omiljenih bendova ako ima novu postavu.

* * *

Kad si baš baš mlad, sramota te je da pričaš sa muzičarima i ne znaš šta bi ih pitao.

Kad si malo manje mlad, otvori ti se, imaš pitanja i nemaš zadršku.

Kad omatoriš i ideš na nekoliko koncerata godišnje umesto na nekoliko mesečno, u tom pogledu opet postaneš baš baš mlad.

* * *

Kad si mlad, živa muzika ima sposobnost da ti ogoli dušu i vozi te na najneverovatnije načine.

Kad omatoriš, živa muzika ima sposobnost da ti ogoli dušu i vozi te na najneverovatnije načine.

*

(snimci: walkonspirit)

Bes

Foto Tanjug, S. Ilić

Laži se nižu. Afera za aferom, izgovor za izgovorom. Glupost za glupošću, užas za užasom, poniženje za poniženjem. Šamar za šamarom.

Ljudi, građani koji misle, a ne maštaju o ličnoj koristi, mrvicama koje padaju sa despotskih stolova, zamišljenim stanovima na vodi... Besni su. Očajnički su ljuti, sa punim pravom.

Za praznik, Sunce je blistalo. Ljudi su bili veseli i nasmejani, u parku, u porti, na ulici. U sred tragedije. Mi smo bili nasmejani.

Gde ode sav onaj bes?
Jer nije mogao da nestane, samo se prikrio.
U kojim organima, u kojim kostima?
Da li ih nagriza?
Da li ćemo sami sebe pojesti pre nego što se bilo šta promeni, na bolje ili na gore?




Will der Sheriff tanzen gehen
Tanzen alle mit...

Muzičko modelovanje, modeliranje i modiranje

Da li (ne)model "misli kao model"?

Muzika je veliki deo mog života. Kako većina bendova koje volim slabije (il' nikako ne) svraćaju u ove krajeve, trebalo bi da mi odgovara što je naša muzička scena živnula i obogatila se velikim brojem autora, što samostalnih, što okupljenih u bendove. Međutim, istina je da me je mini eksplozija autora na domaćoj* alt muzčkoj sceni ostavila u najboljem slučaju ravnodušnom, u najgorem - razočaranom. Jer ispostavilo se da svi ti mladi (i ne tako mladi) ljudi koji su najednom počeli da sviraju u žanrovima koje volim - nemaju da ponude ništa što mi se dopada.

Toliko njih. Toliko preslušavanja. I ništa. Kao desetine razočaravajućih blajnd dejtova za redom (čast sramotno malobrojnim izuzecima**).

Ali još od prošlog leta, krijem jednu malu tajnu, aferu.
Ispostavilo se da imam neobičan afinitet ka muzici koju rade manekenke.

Prvo sam na starom prašnjavom radiju, u potpuno neodgovarajućem ambijentu seosko-rečne idile, čula letnji hit Andrijane Belović, "U ogledalu". Inače nisam sklona elektronici, bar ne ovakvoj, ali osvojila me je svojom svežinom, poletnošću i jasnoćom.



Andrijana ne krivi glas da bi dosegla ideale i idole. Ne pokušava da mudruje na silu - tekstovi su jednostavni, ali daleko od prostih. I zaboga, na srpskom su, što im daje sponatnost kakvu samo maternji jezik može, a i ne moram da se stresam na svaki krivi engleski akcenat. U vezi sa jezikom i svemu ostalom navedenom, na našim prostorima od pretencioznosti, odnosno pokušaja da se bude nešto, boluje zabrinjavajući broj strvaralaca. I upravo je Andrijanin nedostatak iste ono što me je kupilo. Deluje mi da njena muzika prosto teče iz nje takva kakva je, bez pokušaja da se dodvori bilo kome i bilo čemu, da živi voljeni stereotip.

Za Saru Renar koju otkrivamo nekoliko meseci kasnije zahvaljujući najavi obskurnog kantautorskog festivala mogla bih da kažem veoma slične stvari, osim što se (na albumima) ipak radi o komercijalnijoj produkciji (što u mojim ušima nije +), i što je vokal dramatizovaniji. Možda baš zato mi se u njenom slučaju dopada manji broj pesama, ali zato sam one koje su mi se svidele mogla da vrtim na repeat. I jesam.



Naravno, to što su drage mi autorke profesionalni modeli suštinski nema veze sa njihovom muzikom i ne bi trebalo da stvara bilo kakvu predrasudu u vezi sa tim. Ali opet... Kao neko ko sa jedne strane prezire modnu industriju, a s druge kao neko kome su se ružnjikavi izvođači ispostavljali dražim i srcu bližim nego oni knjiški (kao book) lepi... Ko bi rekao. Zar ne bi trebalo da mi pažnju pre privuku izvođači koji su više nalik preferiranom vizuelnom identitetu? Zar ne bi oni trebalo da imaju neki kredit kod mene na račun toga? Ipak, nisam u potpunosti imuna na površne stvari kao što je imidž. Ili sam imunija nego što sam mislila?

Za ostale sam i dalje otvorenog uma i čekam da mi nekako privuku odavno odlutalu pažnju. No, moram da zabeležim jednu stvar koju sam primetila dok je gđa Pažnja bila na njih usmerenija.

Karakteristično za mnoge sa naše podmlađene ne-mejnstrim muzičke scene je da je portfolio daleko deblji nego diskografija (a nažalost, u mnogim slučajevima i kvalitetniji).

Čak i pre objavljenog prvog albuma, već imaju štos vrlo profi i vrlo artističkih promo fotki, na kome bi im mogli pozavideti i "veliki" bendovi. Postoji i logično opravdanje - naša generacija odrastala u vremenu kada su medijski zastupljeni muzičari postali više "ikone" nego stvaraoci, u većoj meri nego ikada ranije. Vreme u kome postojimo nas oblikuje mnogo više nego što bi smo želeli.

Oni vole da ih slikaju prijatelji, vole da se slikaju sa prijateljima; vole da se slikaju na događajima, svojim i tuđim, vole da se slikaju za izložbe, za časopise - čak i modne. Vole da se slikaju, tačka. 

Jasno, nisu radili selfije, samo imaju mnogo kreativnih drugara koji večito love inspiraciju. Ali brate mili, treba sve te fotke i okačiti, treba odvojiti vreme i obući se za svaki sešn. Treba se pojaviti na svim pravim mestima.

Ponekad se zapitam, pogotovo kada mi ono što čujem zvuči nedorečeno, mlako i/ili lažno, postoji li u takvim slučajevima fotkanje radi muzike, ili muzika radi fotkanja?

A onda mi je na pamet pala jedna hipoteza - šta ako su svi oni koje su me razočarali na dejtovima sa njihovom muzikom, ali zasenili brojem i kvalitetom sopstvenih fotografija, u stvari neostvareni modeli? Šta ako je njihova kreativna energija zaglavljena u toj nepriznatoj žudnji, nedosanjanom snu? Da im zato muzika zvuči anemično, kao da se trudi da poleti, ali joj se sa prvim trkom zavrti u glavi od malokrvnosti.

Jer bezveze je biti maneken/ka. O njima postoji gomila poražavajućih predrasuda. Pride, nema mistike, intelektualnog i romantičnog potencijala, svega onoga što donosi status umetnika i muzičara. Ali opet, poriv je poriv, sudbina je sudbina. Pokušaće da se ostvari, na jedan način ili drugi.

Moja hipoteza je, očigledno, validna for the lulz.
Najgore od svega je sebe shvatati previše ozbiljno.





*Kako poenta ovog članka nije da bilo koga proziva, kao što nisam navela autore koje su me razočarali, tako neću navesti ni one koji mi se dopadaju.
**Kada kažem "domaća", mislim na sve ono sa prostora kolonije Zapadni Balkan.

Pomračenje na čitavom nebu

Prvi put o pomračenju i poslednji put o '99-oj

Divno je kad vam stan gleda na jug. Ne samo što je čitavog dana predivno svetlo, već možete da posmatrate spektakularan fenomen kakav je pomračenje Sunca baš sa svog prozora, dok pijete kafu. Nedovoljno pripremljeni, imali smo samo dva kartončića za projekciju i ofucani rentgenski snimak. Svaki kratki trenutak čkiljenja kroz njegov najtamniji deo bio je vredan oftamološkog rizika.

Čak i kada nam je nebeska mehanika pomračenje poznata, pogled na to kako se centru našeg planetarnog sistema udubljuje čelo i rastu roščići u sebi nosi nešto magično, tračak mistike što vas tera da gledate opet i opet i opet. Makar i kao projekciju, samo malu svetlu tačkicu na papiru.

Ono što je makar jednako lepo kao sama Sunčeva eklipsa jeste specifična svetlost koju pomračeno Sunce baca na Zemlju. Drugačije je, neobično; zbog njega je ovo prolećno prepodne imalo je senke popodneva, ili ranog letnjeg jutra. Jake, izdužene senke, koje izvrgavaju poruzi kazaljke časovnika i čine ih budalastim, makar na par sati. A nama je dopušteno postojimo i divimo se tom neskladu između znanog i viđenog.

It's a total eclipse
It's a total eclipse of the sun
Can't come to grips with the total eclipse
Just a slip of the lips and you're done

Te senke su ono što mi je ostalo u sećanju kada sam uspela da izvirim iza spuštenih roletni leta 1999. godine. S obzirom da je pomračenje bilo još izraženije, efekat je bio dramatičniji, a svetlost je bila drugačije temperature, još žuća. Taj trenutak ostao je sve ove godine sa mnom, u tako jakom sećanju, verovatno i zbog toga što je bio ukraden – posle samo dve-tri čula sam vrisak „DA LI SI NORMALNA SKLANJAJ SE OD PROZORA!!!!!“. Roletne (sreća platnene) bile su spuštene u čitavom stanu; o izlaženju na tu potencijalno smrtonosnu radijaciju nije moglo biti ni pomena. Samo je TV nepomračeno sijao tokom čitavog dana – mama je procenila da će biti potrebno da iznajmi čak četiri filma iz video-kluba da bi dete držala podalje od iskušenja posmatranja ozloglašene pojave. Nije imala neke posebne teorije o tome zašto je pomračeno sunce gore od nepomračenog. Načula je svašta i prosto se vodila principom „što je sigurno, sigurno je“. Ja, s druge strane, za sve godine listanja enciklopedija i gledanja naučno-popularnih emisija, nikada nisam otkrila ni jednu ideju o ubitačnosti pomračenja. Nisam verovala da bi bilo šta loše moglo da mi se dogodi. Ali imala sam 11 godina i nisam mogla protiv roditeljkine volje. A uostalom, bilo je nešto zabavno u celom tom bunkiranju, kao da se igramo da smo u opasnosti kada smo u stvari smo potpuno bezbedni. Za razliku od par meseci ranije, kada opasnost apsolutno nije bila izmišljena igrarija.

Moja mama je bila jedna od osoba koje su podlegle masovnoj, medijski indukovanoj histeriji, za koju je povod bilo pomračenje na našem, bombardovanjem „načetom“ nebu, 1999. godine. Tokom poslednjih 15 godina, uspomena na tu paniku upotrebljavana je i zloupotrebljavana: da se dokaže kako smo glupi, neuki, necivilizovani. Kad god je trebalo posrati se sebi po glavi, čuveno pomračenje 99e bilo je verni sluga. Naravno, onaj ko ga je upotrebljavao time je dokazivao da je on bolji i pametniji, iznad raje, izuzetak. Možda izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali izuzetak je izuzetak.

Iako bi trebalo uzeti u obzir što više postojećih varijabli da bi zaključak bio validan, i danas se retko ko se osvrće na opšte mentalno stanje nacije i kontekst u kome je "kontroverzno" pomračenje nastupilo.

Recimo, sitnica, ali baš tog proleća nebo je iznenada postalo preteće – bombardovani smo, 78 dana uzastopce. Kada je bombardovanje već bilo najavljeno i neminovno, malo ko se osećao kao da je stvarno. Sećam se kako 23. marta prepodne sa drugaricom iz zgrade komentarišem. „Kako je čudno. Sad se igramo i sve je normalno, a uveče počinje rat“. Zakazano, najavljeno, kao film u TV programu. Uprkos nadrealnom osećaju, ubrzo su nastupile realne posledice. Probijanja zvučnog zida, detonacije, polupani prozori, večiti strah i rupe od gelera, srušene zgrade i mostovi, izgubljeni životi, njih 2500. Medijska mašinerija ne prestaje da trubi o tome kako ćemo pobediti NATO, podsmeva se i sprda dok civili ginu. U logističkim centrima NATO-a sigurno nije bilo svečano i žalosno kada su „greškom“ pogođene civilne mete. Odnos Pakta prema našim žrtvama mogao bi da se oslika ako malo preradimo pesmicu Duška Radovića: „Namerno smo gađali televiziju, slučajno smo pobili zaposlene. Nije krivo namerno, krivo je slučajno“.

Iako iz kakvih god perveznih razloga volimo da mislimo da je žena koja je u kameru rekla „Fak ju Klintone, pobedićemo!“ zaista verovala u to, realno su svi, pa čak i mi desetogodišnjaci, znali da je bitka izgubljena i pre nego što je počela. Kasnije nam je postalo jasno da bitka zapravo nije ni postojala. Da smo se zatekli tu, kao zamorci ogleda koji je promenio istoriju ratovanja i kao zamorci lične sujete jednog vlastodršca. Uklješteni i obespravljeni, danima smo nagađali kada će potpisati. Jedino je on mogao da nam se smiluje, jer je s druge strane bilo nešto bezlično, ogromno i (ironično) nemilosrdno.

Mislila sam da nemam posebne traume od bombardovanja, a onda sam se sasvim slučajno zatekla u Muzeju primenjene umetnosti dok su vojni akademci „polagali ispite“, baš iznad centra grada. Grč svih mojih mišića i panika koja je narasla dok sam slušala nevidljive mi avione kako fijuču iznad naših glava podsetila me je na sopstvene emotivne ožiljke. Ništa mi nije bilo prijatnije ni tokom proba za vojnu paradu; i uvek mi je neprijatno kada jako grmi. Deca su žilava, život teži da opstane, ali ne bez posledica.

Bilo je ljudi koji su zaista izgubili svoje voljene u toku bombardovanja, kojima su razorene kuće, koji su stradali i pretrpeli mnogo više nego moja porodica i ja. Mi smo zaista imali sreće da se sve ostane na probijanjima zvučnog zida iznad naših glava (posle čega bi se oglasila „šizela“), bezbedno dalekim detonacijama i PVO „koncertima“.

Zaista mi je drago zbog vas ako još niste bili rođeni, ili ako niste bili u Srbiji proleća 1999. i ako ste se vratili za pomračenje, taman da konstatujete koliko smo svi retardirani. Onaj ko nije bio uronjen u psihozu modernog ratovanja, opravdano ne može da pretpostavi o čemu se radi. Napad sa neba je tako pogodno tle za paranoju. Neprijatelj je nevidljiv. Čujete sirenu, možda probijanje zvučnog zida, a onda ništa. Prvi sledeći znak njegovog postojanja je ono što je digao u vazduh i razneo u komadiće. Da li će to biti blizu vas ili ne? Uključujete tranzistor. Osećate strah, neizvesnost, nemoć. A za njega gore, vi ste u najboljem slučaju mrljica na ekranu, a u najgorem - kolateralna šteta. Jedino što možete je da se molite da mu je matematika dobra, a koordinate prave.

Sa potpisom i krajem došlo je olakšanje, jer nam se makar činilo da se život normalno nastavlja tamo gde je stao. Bar nam tomahavci više nisu visili (hiljadama metara) nad glavom. Ali zemlja je razorena, ljudi su razoreni. Režim takođe, ali to nije želeo da prizna. „Nema odmora dok traje obnova“, mantrao je, ali na ruševinama je ojačala opozicija, negodovanje naroda postajalo je glasnije od „Dnevnika“. Kraj je na vidiku, svi su to znali, kao što su znali i ishod bombardovanja. Narodna mudrost.

U takvom trenutku, pomračenje Sunca režimu dolazi kao očajnička slamka spasa, da se makar još na trenutak misli ljudi vrate na neprijatelja na nebu. Mediji prave paniku puštajući sumnjive ljude da pričaju gluposti u udarnim terminima i na naslovnim stranama. Sve to se činilo haotično, ali zapravo nije bilo. Prosečnom post-bombardovnom - izolovanom, psihički slomljenom i naplašenom čoveku - bilo je teško da se odupre glasinama o zračenju i slepilu koje su ga orkestrirano zasipale sa raznih strana. Pogotovo kada on, u onom prethodnom režimu, nije imao motivaciju da bilo šta samostalno i sebe radi uči, saznaje, gradi kritičko mišljenje. Ipak, fakultet se završavao da bi se dobila diploma koja je vodila sigurnom državnom poslu, a za kritičko mišljenje išlo se na robiju.

Uostalom, do pre par meseci, prazne ulice i odlazak u sklonište bili su svakodnevica.

Zaista, verujem da nekome ko nije odavde ili nije bio tu, ko je propustio nastajanje opisanog, sve to može da deluje suludo. I jeste suludo, samo što nije palo s neba. Još su posledice bile daleko manje strašne nego uzroci. Ali neko ko je bio tu, bio svedok i sapatnik, a onda izabrao da se „uzidgne“ i iskoristi psihozu da bi se podsmevao „gluposti“ jednog u svakom smislu pregaženog naroda, nije neobavešten. On ili pati od neke forme poremećaja empatije, ili je, prosto, skot.

Svima nam je bilo bizarno i smešno neposredno posle, ali s godinama stvari se sležu i promalja se šira slika, barem bi trebalo. Sprdati se 1999-om deceniju i po kasnije približno je sprdnji sa panikom psihotičara, koji je proveo mesece u izolovanoj ustanovi u kojoj su ga maltretirali i tukli, a onda se izašavši našao u ubeđenju da svi oko njega žele da ga povrede. A ismevati njega ne bi bilo ni lepo, ni politički korektno, zar ne?

Ipak, uprkos svemu, stvari nisu bile potpuno pomračene čak ni '99-e. Preduzetnički duh je odjednom uzleteo – prodavale su se one smešne kartonske naočari za posmatranje pomračenja. Sećate se, one nacrtanim Suncem, što vickasto nosi cvikere za sunce. Iako su ulice bile puste, posmatrali su ljudi i tada – kroz te sklepane naočari, kroz rentgenske snimke, kroz maske za varenje. Moja baba je bila odvažna, pa je čkiljila bez zaštite (pretpostavljam da joj nije bio prvi put u životu). Danas je komšinica-Voždovčanka evocirala kako je kod nje u kraju skoro ceo komšiluk izašao na krov zgrade da gleda.

A ja, koja sam bila prinuđena da taj dan provedem iza roletni, danas sam napokon imala slobodu da posmatram do mile volje, koliko dobrobit očiju dozvoljava. Danas je drugačiji trenutak nego pre 16 godina. I danas smo gaženi, živimo u novoj diktaturi, ali trenutno nema neposredne opasnosti sa neba po naše živote, pa su ljudi nešto opušteniji. Zabrinjavajući broj medija i dalje živi od histerije – od Kurira, preko Alo! i B92, do E-novina - ali današnja eklipsa bila je sasvim pristojno objašnjena i pokrivena. Ljudi se opušteno šetaju između svojih dnevnih obaveza, klinci na terenčetu pitaju jedni druge ko je gledao pomračenje i kako. Vračarski plato bio je pun ljudi koji su došli na organizovano posmatranje.

foto: Marija Gajić

Sve u svemu, 20. marta 2015, tri dana od šesnaeste godišnjice bombardovanja, doživeli smo i kvantitativno i kvalitativno uspešno, entuzijastično ispraćeno pomračenje Sunca. Nebo je bilo vedro i čitavo.

Da li sada napokon možemo da pustimo 1999. da počiva u miru?

Ja mogu, i hoću.

Ali sve i da hoću, ne mogu da je zaboravim.

'Ah' says everyone
just as the birds are silent
with surprise

All I really, really, really want to see
is a total eclipse of the Sun 

"Strašne i ljubavne" pesme

 Vrlo lično viđenje Jarboe i Helen Money sinoć u „Gradu“

Hladno i vlažno veče. Bespotrebno nadobudni šanker. Žamor, lica poznata i nepoznata. Drago društvo, čudne priče, crni čaj sa rumom. Predkoncertno treperenje.

Tačno na vreme, svoj deo nastupa započela je Helen Money. Objasnila je tok nastupa i zahvalila se publici i organizatoru na prilici da svira ovde. Dok pravi prve pokrete gudalom i proizvodi prve zvuke, pušta da joj kosa padne preko lica; kao da namerno izostavlja svoj lik sa scene da bi skrenula pažnju na priče koje svira. 

Iako se njen reperotar sastoji od zaista različitih pesama – od minimalističkih, sa violončelom koji prati sopstveni diskretni loop, do onih u koje se uključuju nasnimljeni gromki metaloidni bubnjevi – većina kompozicija ima specifičnu strukturu, naraciju. Kao kada se u izvornim bajkama posle kratkog uvoda dogodi tragedija koja preokreće tok priče, melodija koja se pojavljuje na početku pesme ubrzo se ruši pod naletom distorzije. Tu počinje njena borba da pobegne disonanci koja je u notu prati i sve je jača i glasnija; na trenutak se čini da osluškujemo borbu na život i smrt između grabljivice i plena. Distortirani i disonantni duboki tonovi oslikavaju odjek urušavanja čoveka. Njegovog pada, koji može doneti pogrešan korak, zla kob, kriza ili jedan pogled. Sve to je jedno; lični padovi i biblijski Pad su jedno, kao što su jedinstveni svi intenzivni tonovi Heleninog gudanja.

Ipak, harmonija pokušava da preživi i pobegne, kao što i u najvećoj ljudskoj tami tračak svetlosti tinja i pokušava da se probije iz čoveka, da prevagne. A makar u Heleninim kompozicijama, ta agonija borbe je ono najlepše.

Posle 40ak minuta, pozdravljena gromkim aplauzom, na scenu je kročila i Jarboe.

***

I dalje ne mogu to sebi potpuno da objasnim, ali činjenica je da sam do pre bukvalno nedelju dana ignorisala Jarboe i njeno samostalno stvaralaštvo posle Swansa. Iako pre njenog dolaska u Swanse oni za mene praktično ne postoje; iako su mi omiljeni albumi oni na kojima ona ima veoma ozbiljan udeo, a neke od omiljenih pesama upravo one u njenom izvođenju. Uprkos tome što sam mesecima znala da dolazi, nisam čak ni blagovremeno preslušala EPsa Helen Money, koji su promovisale na ovoj turneji. Uprkos tome što obožavam violončelo.

Sve to uopšte, uopšte nije ličilo na mene. Nešto nije bilo u redu, nešto dublje.

Moje neobično ponašanje bilo je zapravo ostatak davno usvojenog pogleda na svet i dugocarujućih strahova. Plašile su me žene kao što je Jarboe, ili ono što sam zamislila da ona jeste. Plašila me je njihova razuzdana kosa i njihova sposobnost da urlaju. Žene poput nje su me napadale u snovima, ili možda čak i gore - tlačile, ponižavale, figurativno štrojile muške snevne figure, na čijoj je strani moj sanjački ego uvek bio.

Jarboe svojom pojavom i načinom pevanja prosto budi sliku arhetipa mračne, senovite strane ženskosti, kako je Jung to definsao, „ljubavne i strašne majke“. Povezana sa zemljom i misterijom stvaranja, strastvena ali preka, roditeljka i uništiteljka. I sam Michael Gira je svojevremeno prepoznao taj aspekt svoje tadašnje partnerke: u jednom davnom intervjuu, komentarišući naziv albuma The Great Annihilator i pesmu Mother/Father, Gira kaže: „Sort of idealized her (Jarboe) as a sort of archetype whenever I write words for her to sing. I look at her as this creative Mother and destructive force“.

Jedini način da pripitomim ono što je za mene Jarboe predstavljala (i tako nezastrašeno uživam u njenim Swans pesmama) bio je da je doživim kao puko oruđe u Girinim rukama. Tako je bila „pod kontrolom“.

Sada mi je teško da oprostim sebi zbog toga. Ali na moju neizmernu radost, na vreme sam preslušala fantastični EP, sa jednom od najlepših i najdelikatnijih pesama od svih koje sam u poslednje vreme čula – Truth. U narednim danima, put ka beogradskom nastupu se sudbonosno otvorio.

***

U prve tonove Istine, kojom je otpočela svoj nastup, Jarboe ulazi pomalo stidljivo, ranjivo čak, kao da je slučajno nabasala na sopstvenu bolnu pesmu. Međutim, njene bose noge brzo uspostavljaju sigurnu vezu sa tlom i njen pogled, ruke i glas se podižu. Glas koji se probija do srži kostiju. Taj glas.

Ni među ljudima ni među bogovima stvari nisu proste i jednodimenzionalne. Upravo kroz prve dve, nežnije numere, spoznajem onu stranu Jarboe za koju sam bila slepa sve ove godine: kreativnu, ljubavnu ženu. Dok osećajno i ganuto peva pesmu svom ocu („A Song for My Father“), sa pogledom uzdignutim ka nebu i vetru koji tamo prebiva, ona mnogo podseća na mudru i časnu Atinu, rođenu iz glave svog oca Zevsa, nego na Kali koja glave odseca (a ako poslušate ovaj intervju, svhatićete da je ta asocijacija nije tako besmislena kao što na prvi pogled može da deluje).

Za razliku od diskretne Helen Money, sama Džarboina pojava je priča za sebe. Njeno telo govori skoro koliko i njen glas. Čini se kao da je njeno rano klasično (opersko) muzičko obrazovanje u zrelosti dobilo svoje mesto, što se vidi kroz dozu teatralnosti njenom nastupu. No ključna razlika u odnosu na klasični teatar je to što ona svoje nastupe nije naučila da glumi; ona ih provodi iz sebe, živi i oživljava ih, iznutra ka spolja.

U stvari, nije baš zahvalno odvojeno analizirati njenu pojavu i njen glas, jer Jarboe i njen glas su jedno. Neverovatno je koliko moćno zvuči i posle tri nedelje naporne turneje. U nastupu je postojala određena gradacija, pa su prve dve nežne i tihe pesme pratile one nešto energičnije, da bi kulminacija prirodno došla sa krajem i pomenutom pesmom Swansa - Mother/Father. Tada se Glas u istom trenutku uzdigao do Meseca i spustio do same užarene utrobe Zemlje, slikajući vezu između rađanja i stvaranja o kojoj je govorio Gira. To što se Jarboe „ne kida“ kroz čitavu pesmu kao u mladosti na albumu, daje izvođenju još veću moć, jer iz svakog tišeg-nego-što-ga-znamo glasa izbija subliminalna energija. U trenutku kada je poslednje „Ride!“ doslovce izurlalo iz njenog grla, osetila sam širenje i bol, istinu da je grudni koš čoveka previše mali za sve ono što sadrži.

Helen i Jarboe su savršen par na sceni. Pogrešno bi bilo pomisliti da Džarboina pojava Helen čini neprimetnom. Njen violončelo je bilo ključni sastojak svake izvedene pesme koliko i Džarboin glas i teško da mogu da zamislim savršeniju saradnju od ove. Retka je i dragocena takva sinergija, kao što je i prilika da budete uvučeni u nju, kao i da mnoge zaboravljene, senovite stvari budu izvučene iz duše.

***

Moram da pohvalim i odličnu organizaciju koncerta. Jer doživljaj ne bi bio ni blizu ovakav da nije organizovano sedenje u galeriji, kao što su u prošlosti dokazali razni nastupi tihih izvođača u donjoj sali. Sedeći koncerti uteruju pristojnost u ljude. Više im nije tako privlačno da čavrljaju, u mraku je teško čak i smotati pljugu, a vrlo lako razbiti čašu. Pun pogodak za sve koji su zapravo došli da slušaju koncert. Oni koji su hteli da izbleje i tako se verovatno nisu pojavili. Na sve to još dodajte tačnu satnicu i pristojan zvuk. Šta čovek više da poželi. Istina je da je koncert bio kratak, ali kao što je već drugi autor primetio, možda bi teško bilo izdržati više. Naboj i intenzitet se ne mere minutima, već svakim grčem mišića i svakim bljeskom ljubavi strašne.

A ja sam, zahvaljujući otkrivanju i raskrinkavanju sebe, nanovo otkrila i Jarboe, da bi mi ona zajedno sa Helen, sinoć pomogla da još dublje shvatim i osetim sve i nas. Hvala joj na tome.

Krug se zatvorio.

Preporuke za čitanje dok slušate Helen i Jarboe:

- K.G. Jung, „Arhetipovi i kolektivno nesvesno“, Atos, 2003.

- Marion Woodman, „Porok savršenosti“, Fedon, 2010.

(foto: Nemanja Stojanović - KC Grad)