duhovi platana || ghost platanus

Foto: Skarab

Holga 120 FN, ORWO NP 120 film, Efke Laxo razvijač; dupla ekspozicija

26. februara 2010, beogradske vlasti i nadležne službe sprovele su ono što bi se moglo nazvati ekocidom i genocidom nad drvećem. U jednoj od najdužih beogradskih ulica - na Bulevaru kralja Aleksandra, odigrala se seča oko 500 stabala vek starih platana. Što se tiče eventualne neophodnosti seče, kao argumenti bili su izneti samo loši izgovori: rečeno je da su "stručnjaci" utvrdili da su "sva stabla neizlečivo obolela i da mogu predstavljati opasnost za prolaznike", a stabla iste generacije u drugoj polovini Bulevara (od Vuka do Skupštine) su ostavljena nedaknuta i navodno su zdrava (?!). Apeli i protesti protiv seče su ostali bezuspešni. Tako je najveći deo jedne od najprometnijih i najzagađenijih beogradskih ulica ostao ogoljen, bez hlada i biofiltracije vazduha. Špekulacije su raznovrsne, no tačni motivi za ovo nedelo su i dalje nepoznati.

Bulevarski platani su deo ratnih reparacija koje je posle I Svetskog rata Srbija dobila od Austro-Ugarske.

Fotografije su napravljene početkom marta. U pitanju je drveće koje je ostavljeno netaknuto, bar u tom trenutnku.

On 26th of February 2010. Belgrade (Serbia) authorities conducted what you could call a tree genocide and an ecocide. A massive cut-down of about 500 of century old plane trees had taken place on one of the Belgrade's longest streets, The Boulevard of King Alexander. Lame excuses were made: it was said that "experts" have determined that "all trees are terminally ill and are dangerous for public", although the plane trees of the same generation were left untouched in the other half of the Boulevard. Protests failed and the cutting had taken place in the end of February, leaving one of the most busy and polluted streets of Belgrade bare naked, without shade and natural air filtering. Speculations are diverse, but exact motives for this misdeed are still unknown.

Boulevard's plane trees were given to Belgrade by Austria after the WW I, as a part of the war reparations.

Photo: Scarab

Holga 120 FN, ORWO NP 120 film, Efke Laxo developer; double exposure

Sitan vez u tehnosferi

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Tehnološki razvoj guši tradicionalne forme umetnosti. Nova tehnološka rešenja nas podstiču da konstantno konzumiramo, a da pri tome ništa ne stvaramo. Istina? Za mnoge, da.

Ali, ne ako ste dovoljno kreativni – i ako možete da zamislite štrikani džemper sa svetlećim diodama.

Postoji čitava struja u okviru „Uradi sam“ (Do-It-Yourself) pokreta, ali i dizajn studija i univerziteta, koja se bavi upravo fuzijom tehnologije, mode i rukotvorina. Pomoću provodljivog konca, jednostavne elektronike i po kojom dobro ušuškanom baterijom, bivaju sjedinjene komponente za koje bi ste teško pomislili da su spojive. Ne samo da tkanine i diode mogu postojati u simbiozi, već mogu biti više nego funkcionalne...

„Detectair“ – duks osetljiv na toksine u vazduhu. Pri prisustvu određenih štetnih materija, pali diode i pravi blage vibracije. Kragna vam omogućava da zaštitie nos dok „vazdušna opasnost“ ne prođe.

Ono što prevazilazi pitanje ukusa – to da li vam se svetleće krpice dopadaju ili ne – jeste lepota Uradi sam etike, koja podrazumeva da je jako mnogo informacija u obliku tutorijala, saveta i podrške virtuelnih zajednica, dostupno svim zainteresovanima, potpuno besplatno. Broj sajtova, blogova i časopisa preko kojih cirkulišu ideje i znanja o različitim savremenim i staromodnim rukotvorinama povećava se iz dana u dan. Potpuni kontrast u odnosu na bespotrebnu mistifikaciju kreativnih procesa, na koju smo svi već previše navikli. Bilo da vam se dopadaju sudar elektronike i ručnog rada, pravljenje mini-robota, modifikacije kućnih aparata, štrikanje ili ručno rađene sitnice za vašeg kućnog ljubimca, baza informacija i njihova dostupnost je takva da jednostavno mami na realizaciju. A kada nešto oblikuju vaše, ili neke drage vam dve ruke, taj predmet će vas ispuniti mnogostruko većim osećajem blaženstva nego posedovanje bilo kog industrijskog fensi gedžeta.

Becky Stern (www.sternlab.org) je jedna od istaknutijih pripadnica nove američke D.I.Y scene. Saradnica je časopisa Make i Craft i organizatorka i učesnica različitih radionica i tribina. Iza nje je mnoštvo interesantnih projekata, koji su gotovo uvek usko povezani sa naukom i tehnologijom, glavnim muzama gospođice Štern.

Vez magnetne rezonance i plišano koleno, inspirisani hirurškim zahvatom na autorki

Vezovi. Diode drugog emituju svetlo različitog intenziteta u zavisnosti od jačine ambijentalnog svetla, zahvajujući LilyPad kolima u centru veza.

Ako vam fabrički dugmići na uređajima deluju previše sterilno, možete ih zameniti nekima od valjane vune...

Emisioni spektri kiseonika i silicijuma u obliku šalova

Ukoliko vam se probudila želja da uradite-nešto-sami, možete posetiti: Instructables, Makezine, Craftzine, Threadbanger.

Wolf Parade live in Zagreb specijal

25.05.2010.

Nisam über fan, ali ih volim. Posle koncerta def. 10x više. Oduvaše.

I'm not an über fan, but I like them a lot. 10 times more after the show, for sure.

(and I love Dan Boeckner's "restless leg syndrome" :))

Reakcija [link for more]:

Skarab [link for more]:

...and my loudest singalong for the show (clip not from ZG, but is from this tour + good quality):

deadscarab

Mrtva ženka Melolontha melolotha (gundelj) na obali Drine. Sa ručno oblikovanim počivalištem od blata.

Some 20 days ago, I found this just-died Melolontha melolontha (common cockchafer) at the riverside. I was inspired to make it a little tomb out of mud.

Gothic entomology FTW.

Usvojite pčelu!

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Momentalne asocijacije na pčele su organizovanost, košnice, velike količine meda i po koji ubod žaoke. Međutim, postoje i vrste pčela koje žive radikalno drugačije. Solitarne pčele (par stotina vrsta naseljava Evropu) žive, kao što im ime nagoveštava, pojedinačno. Neke se gnezde u grupama, ali bez ikakve socijalne organizacije. Ne proizvode med ni pčelinji vosak. Nisu agresivne i poseduju vrlo krhke žaoke – pokušaće da vas ubodu jedino ako ih direktno maltretirate (gnjavite u rukama). Odlični su oprašivači biljaka, pa ih ta osobina, plus činjenica da su bezopasne, čine idealnim „zaposlenima“ u baštama i voćnjacima. A ono po čemu su možda najinteresantnije je zanat koji kriju u svojih šest nogu - konstrukcija gnezda. Neke kopaju kanaliće u zemlji, neke traže rupe u drveću koje potom bukvalno doziđuju, a neke seku lišće i od njih sklapaju jaslice za svoje potomstvo.

Pčele zidarice, roda Osmia (eng. Mason bees) se gnezde tako što izaberu odgovarajuću šupljinu u drvetu ili na zgodnom zidu. Zatim počinju da donose blato i marljivo „zidaju“ komorice u koje će položiti jaja. Svaku komoricu opremaju i zalihama hrane – gromuljicama polena, koje će larve koristiti tokom svog razvoja. Na kraju sve to zapečate sa nekoliko slojeva blata i odlete u svoju sledeću roditeljsku misiju.

Pčelicama koje žive u urbanim sredinama nije uvek lako da pronađu odgovarajuće mesto za gnežđenje. Možete im u tome pomoći – praveći im mesto za gnežđenje na deliću vaše, ljudske teritorije. Za uzvrat će biti vredni oprašivači, ukoliko gajite cveće, ili bar biti izuzetno interesantni subjekti za posmatranje i fotografisanje.

Izuzetno je jednostavno – možete izbušiti rupe u nešto debljem komadu drveta, ili po ličnom nahođenju naslagati svežnjeve bambusovih ili bilo kojih drugih šupljih grančica ili cevčica. Ukoliko je kućuca izložena kiši, poželjno je ubušiti rupe vrlo blago na gore, da se ne bi zadržavala voda. Primeri koje vidite su jednostavni i prirodni, ali možete pustiti mašti na volju i napraviti prave drvene pčelinje zamkove...

Postavite vašu kućicu za pčele u dvorište ili na terasu, na letačima lako dostupno, svetlo, ali ne ekstremno osunčano mesto. Pčele će već same pronaći put do njih. Praviće gnezda tokom maja, a verovatno i duže, sve do početka ozbiljnih letnjih vrućina. Potpuno zaštićene unutar svoje rezidencije, larve će se razvijati tokom leta, a onda se učauriti i tako prezimeti. Tek početkom sledećeg proleća ćete imati prilike da vidite novu generaciju (ukoliko se nađete pored kućice u pravo vreme), koja će ubrzo pošto se navikne na svetlost i prosuši krila, odleteti u beli svet. Zahvaljujući Vama.

Jedna beogradska zidarica (Osmia sp.) je izabrala šupljinu u našem starom drvenom stolu...

... a ovde je prikazana konstrukcija sa grančicama trske, već dugi niz godina u upotrebi u jednoj vikendici.

Poražavajuće veliki broj vrsta je pod pritiskom urbanizacije. Neke su potpuno istisnute iz gradova, a onima koje su uspele da opstanu u surovim uslovima (čast izuzecima – bubašvabama, glodarima i golubovima) svakako nije lako. Zato je svako drvo, svako zeleno parče gradske zemlje i svaka sitnica koju ljudi mogu učiniti da pomognu - od izuzetnog značaja. Uostalom, ako ptice zaslužuju kućice – zašto ih ne bi zasluživali i najvredniji među insektima?

Dodatne informacije o solitarnim pčelama i kreativnim rešenjima kućica možete pronaći na sledećim linkovima:

http://www.insectpix.net/ - opšte informacije o različitim vrstama solitarnih pčela i kućicama koje možete napraviti.

http://solitarybee.com/blog/ - odličan blog na kome je akumulirana značajna količina saznanja, iskustva i vizuelnog materijala o "udomljavanju" solitarnih pčela. Zanimljive ideje kako napraviti kućice pogodne za posmatranje i fotografisanje larvi.

http://www.foxleas.com/bee_house.htm - dovoljno detaljne instrukcije i saveti u vezi konstruisanja kućica.

Stages of a Photographer

The modern photographer truth-graph :)

Za sve nove i okorele škljocavce

via Lenscratch via hubby

Environmentally Grim Photography

Neke moje fotografije nastale u proteklih par godina. Čudno, ali i pored mog interesovanja za ekologiju, životnu sredinu i truljenje Sveta, ovo su možda jedine koje nose neku dublju poentu vezanu za teme.

Some photos I made in the last couple of years. Strangely, despite my interests in ecology, environmental sciences and Decay of the World, these are the only ones that have some deeper environmentalist thoughts related to those subjects.

Click on them for more details (on flickr) // klik na njih za više detalja (na flickr-u)

note: all photos are non-manipulated and non-staged // fotografije nisu manipulisane niti nameštene (tj. zabeleženo zatečeno stanje)

my

(recent work): http://www.flickr.com/photos/spacescarab/

http://www.flickr.com/photos/streetscarab/

(old work): http://www.flickr.com/photos/kalissa_zps/

Prenerazila se zimina - utisci

Bez preteranog uvijanja i odugovlačenja moram da kažem da je film ispunio sva očekivanja koja sam potajno gajila.

Ispunio je suštinsku ulogu dokumentarnog filma - a to je da objektivno informiše publiku, da predstavi sve strane uključene u temu, bez pristrasnosti, dramatizacije i licemerja. I naravno, da sve to režiserski i vizuelno bude kvalitetno i jedinstveno. "Zimina" nije film fokusiran samo na životinje. Spontano nam daje uvid i u tragični status seljaka, kao i našeg stočarstva/poljoprivrede generalno. Omogućava sagledavanje šire slike i daje dovoljno elemenata gledaocu da pronađe dublji koren žalosnih stvari koje na platnu posmatra.

Problematika se odmotava samostalno, kroz priče i mišljenja različitih odgajivača, seljaka, biznismena :), stručnjaka za stočarstvo i veterinara. Situacija onih o kojima se govori, a koji sami nemaju glasa - svinja - verno je predstavljena snimcima njihovog života i smrti. Izuzetno je dobro što se ni jednom od tih momenata ne daje veća težina od realne - dakle, fokus nikao nije na nasilju i klanju, ali ono se ne gura u drugi plan radi eventualnog komfora publike. Nema crno-belih pretpostavki i nema favorizacije. Još jedna bitna stvar, koju je sam autor Mladen Kovačević podvukao u razgovoru posle filma - nema antropomorfizacije životinja. Dakle, nema drame, nema nagoveštaja ili pokušaja rekonstrukcije toga kako svinje percipiraju svoju patnju, nema tužnih violina, samim tim - nema prostora za emotivnu manipulaciju.

Ako izuzmete članove filmske ekipe i njihove prijatelje, broj "samovoljnih" posetilaca je bio prilično mali. Pošto je većinu verovatno odbilo upozorenje da film sadrži nekoliko brutalnih scena, red je da i one dobiju koji red teksta. Scene svinjokolja čine kvantitativno mali deo filma. Snimci su potpuno sirovi i nemontirani - fiksni ugao, bez promene kadra, od početka do kraja. Bez trunke šminke, bez dodavanja ili oduzimanja. Ovo vas faktički čini svedokom događaja i ne ostavlja prostora za pomisao "pa možda nije baš tako (strašno) kako izgleda". Jesu uznemirujuće, ali kako da nasilna smrt ne bude uznemirujuća? No, očigledno da je mali broj ljudi sposoban da pogleda u oči svojoj hrani. Potiskivanje je već odavno najbolji prijatelj naše vrle civilizacije...

U moru novijih dokumentaraca kod kojih je jednostranost uzela toliko maha da se graniče sa propagandnim filmovima (najbolji primer je Oskarom nagrađeni The Cove), ohrabrujuće je videti da dotični trend nije uticao na ovo ostvarenje. Iako se u tekstu moja malenkost fokusirala mahom na svinjske muke, ovo je izuzetno kvalitetan film, vredan za videti zanimala vas dobrobit životinja ili ne. Jer, na kraju krajeva, "čovek je ono što jede".

(ovo je zapravo jedan od aktera filma i učesnika diskusije)

Prenerazila se zimina

U okviru festivala dokumentarnog filma Beldocs 2010, u nedelju 18. aprila (18:30h) u Jugoslovenskoj kinoteci, premijerno će biti prikazan dokumentarac pod nazivom "Prenerazila se zimina". O čemu se radi možete pogledati na flajeru:

Nemojte ovo shvatiti kao generalnu preporuku - kvalitet filma mi je nepoznat. Ali preporuka važi vezano za samu temu - svakako je intrigantno pogledati srpski dokumentarac o tradicionalnoj četvoronožnoj konzumaciji - domaćoj svinji i svakodnevnom odnosu prema njoj. Takođe, nije toliko čest slučaj da se neko na domaćem terenu pozabavi temom vezanom za dobrobit životinja na ovaj način. Razlog više da zavirite u salu Kinoteke.

Zanimljivo će biti videti kako je obrađen "mit o našem seljaku". Šta pod pojmom podrazumevam? Veći deo ljudi koji konzumiraju meso (i ja spadam u dotičnu kategoriju, da ne bude zabune), a sa kojima sam razgovarala o tome da li uopšte znaju: 1) kako se životinje na farmama, malim i velikim, obično tretiraju 2) čime se sve tretiraju (antibiotici, hormoni, toksini i aditivi u hrani), odgovorili bi obično nešto poput: "A ne, kod nas nije tako, životinje naših seljaka žive prirodno i slobodno". Hm...

Mislim da bi svako ko upotrebljava meso u ishrani (osim ako nije hipersenzitivan) trebalo da pogleda neki video zapis o tome odakle i na koji način ono dolazi do naših tanjira i da li u postupanju sa životinjama postoji prostor za poboljšanje. To je deo odgovornosti koja dolazi sa eksploatacijom drugih živih bića. Ništa nije besplatno, a dugujemo im bar to da ne živimo u poricanju.

ARBOURETUM

"Arboretum" je naziv za botaničku kolekciju živog drveća, "drvenastu botaničku baštu".

A Arbouretum je jedan izuzetno drag bend iz Baltimora, koji se po senzibilitetu svoje muzike sasvim lepo slaže sa, u isto vreme, raskošnom i jednostavnom lepotom drveta. Sa njegovom toplinom.

Odlikuje ih fuzija jednostavnosti američkog folk zvuka + sposobnosti vožnje tople, psihodelične i po malo post rock gitare. Kada na sve to dodate mek, ali postojan vokal, dobijate savršen dodatak uz šuštanje prolećnog i letnjeg lišća krošnji.

Takođe, frontmen benda - gitarista i pevač David Heumann, osim gitarom svoje prste često upošljava i različitim fotoaparatima - a mnogi od njih su mome srcu drage toy/low-tech/low-end "mašinerije". U njegovoj galeriji, činjenica je, ima žita i kukolja, analognog i digitalnog... Heumann je posebna vrsta foto-entuzijaste čije su fotografije daleko od onga što bi većina nazvala "kvalitetnim". Ali nose jednu karakteristiku značajnu za našu priču o Arbouretumu - postoji neka gotovo metafizička veza između atmosfere fotografija i muzike koju Heumann stvara. Nepretecioznost, nenametljivost. Sličan sneni senzibilitet. Osećaj.

Tvrdnja je možda dokaziva i njihovom povremenom upotrebom:

Zašto bi bilo ko želeo da dobije mutnu, prosvetljenu i na još mnogo načina nesavršenu fotografiju, kada, u doba vrtoglavog tehnološkog napretka, digitalnim putem možete dobiti fotografiju "stvarniju od stvarnosti"?

Zato što je stvarnost individualno pitanje, a u momentu nikada ne vidimo jednu scenu baš onakvom kakva jeste. Obojena je zavisno od nas i našeg raspoloženja.

Tu je i specifična nestvarna, nefokusirana atmosfera koju uobličuju jeftini plastični aparati, kao što su Holga, Diana, kao i mnogi drugi "krševi" koji nisu imali komercijalni "povratak na scenu". Tu je i zrno fotografskog filma, koje daje specifični izgled, "lični pečat" fotografiji sa negativa i koji ni jedan digitalni proces ne može verno reprodukovati. A tu je i tračak nostalgije, pogrešni tonovi na fotografijama koji nisu delo digitalne manipulacije i koji sa sobom nose dašak nekih proteklih era... kada je svet izgledao za centimetar dalje od ivice propasti, čak i ako je realno ka njoj jurio. Možda je to upravo ista melanholija koja često izbija iz muzike Arbouretuma...?

Links:

arbouretum myspace

arbouretum blogspot

d.heumann@Flickr