Bad Music Boogaloo - Dan Drugi

Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I:
Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas, Legendary Shack Shakers

Kada: 17. jun 2017.

Orgaizacija: Bad Music For Bad People

Mesto: Dorćol Platz, Beograd

Foto: Milica Stamenković
Gost-recenzentkinje: Milica Stamenković, Ana Banić, Tatjana Skočajić

Pošto mi je bilo krivo da ovde i o drugom danu Bad Music Boogaloo-a, sa koga sam nažalost odsustvovala, ne ostane traga, zamolila sam neke drage žene za koje znam da su u stanju da zaista osete muziku, da mi pomognu i napišu svoje utiske. Tako smo dobili ovaj mali kolaž mišljenja i doživljaja povodom nastupa Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas i (obrnutih) zvezda večeri Legendary Shack Shakers . Toliko sam uživala u procesu "izvlačenja" ovih informacija da bih volela da ovo pretvorim u redovnu praksu - osvežavajuće je čitati različite slikovite perspektive istog događaja. Šteta je što i inače više različitih recenzija.

Kako su se drugog dana Bad Music Boogaloo-a provele Milica Stamenković (gospođa BM4BP), Ana Banić i Tatjana Skočajić, koja je druge večeri DJisala između nastupa u okviru Beogradskih Šlagera

Milica:

Moj najveći problem je to što sam, kao brodski mali, uvek u problemu da komentarišem koncert gde brodomališem, jer može biti neobjektivno i sasvim sigurno neinformisano. Mnogo mi je žao što nikad na BM koncertima ne uživam kao kad platim kartu negde i provedem se za sve pare, ali šta je tu je. Priče iz backstage-a često su zanimljive, pa se to nekako kompenzuje...

Inače, ne mogu da procenim brojno stanje, ali na drugoj večeri je bilo drastično manje ljudi, verujem da je zato što su već gledali izvođače od prve večeri, a da su im ovi drugi bili manje poznati.

Dogs in Kavala. Sećam se da su izašli tačno na vreme i da mi je bilo žao jer je napolju još uvek bio dan i baš je malo ljudi bilo tad unutra. Srle (gitarista) ima vrlo neobičan stil držanja instrumenta (takoreći ispod brade!). Imali su neke kasete koje su prodavali i žao mi je što nisam stigla da kupim. Potpuno me oduševilo koliko su ti dečaci nepretenciozni na bini (a i ovako, ali to je sada manje bitno). Nemaju ni trunčicu one arogancije kojom domaći izvođači često plene, a za koju verujem da se začne od kad kupe prve žice ili palice. Nepretenciozno i simpa i volela bih da dobiju šansu.

Mislila sam da će se taj dreamy momenat Dogsa sjajno složiti sa predstojećim Shivas, kad shvatih da sledeći zapravo sviraju DVG.

Death Valley Girls. Mislim da su odsvirale veći deo aktuelnog albuma + Electric High. Meni je svakako vrhunac bio I'm A Man Too. Ne samo što je kul stvar, nego sam znala u kom je stanju divlja Boni i kad je onako sva znojava i zadihana počela da najavljuje pesmu svojim stenjućim vokalom vremešne prostitutke koja doručkuje vinjače i Drinu bez filtera rečima "This song goes out to all the girls in the audience! And all the boys!", nastupila je dugačka dramska pauza tokom koje je delovalo da će sigurica da će da se onesvesti od pića i luđenja. Onda je nekako skupila snagu i dodala: "And everyone in betweeeeeeeeen!!!". Tu mi je pao kamen sa srca što je živa, a ljudi koji baš očigledno nisu imali pojma šta da očekuju su dotle već bili zapaljeni prilično i pođipali su shvativši da se bliži kraj nastupa. Gitarista je upadljivo miran i normalan i jasno je da su devojke u prvom planu, ali nijedna ne može da se poredi sa Boni.

Evo, to je recimo bend za koji ne možeš da kažeš da muzički zvuči ne znam kako bolje uživo nego na albumu (mada nema govora o fušerisanju), ali zato je vokal sto puta bolji na certu i kad se uzme u obzir sva atraktivnost i ludilo, to izgleda jako dobro. Kao i Dogs in Kavala, neverovatno su nepretenciozan i zabavan bend.

Sad ide trenutak neobjektivnosti nevezan za muziku, ali meni je Boni prirasla za srce bukvalno kao nijedan muzičar pre (lažem, mnogi jesu, ali baš sam i dalje pod utiskom njene pojave). Dakle, žena je altimat fijuk velikog srca, ne znam kako drugačije da je nazovem. Nikada nisam videla nijednog muzičara da je doslovce prišao skoro svakom u publici i izljubio ga. Danku je poklonila majicu koju mu je kompletno iscrtala. Delila je bedževe i stikere svakom ko se zatekao u prolazu. Njen ogroman trud na stejdžu (prolila je znoja skoro kao James Leg) i to koliko joj je bilo stalo da populariše svoj mali bend kog se otprilike niko prekosutra neće sećati (a svesna je toga) mi je jedna od najdirljivijih stvari koje sam videla na nekoj svirci uopšte. Strašno neposredna žena. Samo još da dodam da utisak da su u pitanju nekakve satanistkinje potpuno pogrešan. Mislim, taj obrnuti krst je drečavo zelen, pored njega su neki cvetići, od satanizma ima i nalepnica duha Kaspera na klavijaturama... Boni je imala jarko crveni karmin i plavozelenu jarku senku kako i dolikuje kičić glam pankrokić devojci... Shvatate već.

The Shivas. Njih sam gledala tog utorka u krcatom MKC Kombinatu i moram priznati da ih nisam pažljivo slušala sada. Kada su svirali u Zemunu, valjda zbog gužve i stiusnutijeg zvuka i neke publike koja mi je nepoznata (bilo je mnogo mlađeg sveta) koja je đuskala od prvog momenta, sve je mnogo više ličilo na pravu klupsku rok svirku, dok je u D. Placu bilo više sredovečnih ljudi koji su ih slušali prekrštenih ruku i pomalo ispitivački, pa je sve to doprinelo utisku.

Naravno, uporna Boni ih je odmah savatala i dala im majice (mislim da su se tek sada upoznali iako su kod istog izdavača), pa je basista izašao na binu u majici Death Valley Girls.

Shivas su usviran bend za sve od 7-77, ima bejbi psihodelije, ima surf momenata, ima instrumentala, ima pevanja, i sve je to jako radio friendly (za moj ukus možda i previše). Mislim da su mnogi posetioci prvi put čuli za njih i da su se baš oduševili. Mnogo ljudi mi je reklo da su našli svoj novi mali omiljeni bend. Sad, ja ne mogu da izdvojim Šivas nikako jer bukvalno nijedan od tih izvođača nije sviračni ni vokalno neznalica, sve su to usvirani ljudi koji se ne blamiraju, ali oni su, ajde da kažem konvencionalniji i verujem da su se zato mnogima toliko dopali.

Inače, kada su svirali svoj najveći hit, "You Make Me Wanna Die", bila sam u bekstejdžu i gde se razgibavao Preston, bubnjar Shakersa koji je iz offa ispratio celu pesmu mlateći u sto za stoni tenis dok ju je Kirsten bubnjala na bini.

Shivas sam delom žrtvovala da sve pozavršavam obaveze, jer sam od momenta kad se znalo za taj mini fest razdragana i srećna čekala da vidim dva benda: Slim Cessna's Auto Club i Legendary Shack Shakers. Iskreno, ove druge više jer koliko god da volim oba, ove nisam gledala, a velika mi je želja bila i nekako sam bila nervozna da mi očekivanja nisu prevelika, pa da se ne razočaram. Drugi razlog zašto sam čekala LSS je taj što sam znala da kad oni izađu na binu, to znači da smo uopšte stigli do LSS, da je događaj uspeo i da se celi galimatijas bliži srećnom kraju. Moglo bi se reći da sam im se najviše radovala od svih. Zato sam rekla Danku da mi slika Shakerse jer nemam nameru da se guzim sa ISO vrednostima i zafrljačila sam aparat u bstejdž. Sad, ja sam znala bar otrpilike šta da očekujem, ali mislim da bar trećina ljudi u sali nije bilo sasvim načisto sa tim.



Izlaze JD (sve i svja), Hamdala (gitara), Preston (bubanj) i veliki Fuler (kontrabas) i kreću prvi taktovi. Mislim da su na početku svirali Shake your hips i narod se instant razđipao. Na mom kraju prvog reda beše bata Rača, a na drugom Skakavac, mislim da je to bio dobar raspored :) Sama sam preskakala ceo cert (sat i po) i sutradan su me boleli svi ligamenti i ne znam kako sam ustala za Kladovo.

Setliste ni redosleda se ne sećam i ne bih da lupam. Sigurno su svirali War Whoop, tu je tražio pomoć publike i dobio je, mada, naša publika je stidljiva za pevanje, makar i kad je tekst oooOOOooooOOOO. Sviraše i Blood On The Bluegrass, Pinetree Boogie, novi hit Mud, stari hit Hoboes Are My Heroes, onda Dump Road Yodel i No Such Thing. Meni je ceo koncert prošao u nekoj neverici da se sve to dešava i lebdenju. Na kraju, pošto on ćaska sa ljudima, nešto se kao premišljao koju pesmu da sviraju i ja se razderem Gypsy Valentine i on kaže "We'll do it" s onom facom zbunjenog strip junaka. Iskreno, mislila sam da nema šanse, ali kada su završili regularni deo, zašla sam da pitam treba li nešto za binu, voda, vops itd i pitala Prestona, može li stvarno ta stvar na bis, a on reče da je nisu svirali 13 godina, ali ako JD hoće, onda hoće. I tako i bi :)

Od JD-jevih pokreta, ostalo je upamćeno sledeće: sviranje slajda na Rodovoj gitari usnom harmonikom, obuhvatanje celog mikrofona ustima, skokovi iz čučnja, salto, ljubakanje ljudi (vrhunac je kada bio kada je rukama obuhvatio glavu šefa obezbeđenja od dva metra i sto kila koji je bio u prvom redu i još jednog velikog lika, spojio ruke približivši tako njihove glave i onda ih brzinski obojicu olizao zapalacalim jezikom, očekivala sam da popizde, ali su iskulirali poneti atmosferom), lizanje prsta i davanje ljudima u publici da ga oližu, seksi ples sa monitorima... Bilo je kul i kada je na predstavljanju muzičara dao bendžo Prestonu da dobuje po njemu da pokaže da i Preston zna da svira bendžo.



Utisak na bini ostavlja i Rod Hamdala, palestinski sin koji dere onu gitaru, bukvalno se igra s njom, a ipak, čini to tako da ne ukrade šou velikom kombinatoru.

Utisak van bine je veliki Fuler. Da se ono polivanje pivom desilo Fuleru i da ga ne poznajemo, mislili bismo da bi polivač bio udaren jednom i zavek. Brate, Fuler, sa onom pojavom Lurča koji se bacio na kroćenje krava i bikova jedna je od najflegmatičnijih i najnežnijih pojava ikada. Uz to, vegan je :)

Sve u svemu, pamtiću dugo nastupe svojih favorita Lega, SCAC i JD-a, a najviše će mi nedostajati Boni i Fuler.

29 stranih i još 7 domaćih muzičara nekako smo uspeli da dočekamo, nahranimo, napijemo, ozvučimo, isplatimo i ispratimo u nadi da će nas pamtiti po dobru.

Ana:



Meni je Pukovnik ukrao šou i kukove!

Dogs in Kavala sam propustila. Death Valley Girls i Shivas - super mi je bilo, ali moram da priznam da se nisam previše udubljivala jer sam čekala Šejkerse. Bila sam umorna od prethodne noći i čuvala sam snagu za Pukovnika. U svakom slučaju, mislim da Šivas zaslužuju da budu veliki, ono, da zarade ogromne pare i postanu svačiji omiljeni hajskul bend.

Legendary Shack Shakers - šta je ovo nas snašlo ili pregazilo! Na ovakve koncerte želim da idem svakog vikenda. Bez obzira što me je neki lik pošteno okupao njegovim pivom. baletanke su mi bile mokre... Ti ljudi koji prilično nekontrolisano igraju i skaču, ko ono kad si klinac pa izlaziš jednom mesečno i onda na tom koncertu nekonstrolisano istreseš svu sreću iz sebe. Poželela sam da ponovo gledam onaj film White Lightnin (o čuvenom mountain dancer-u Jesco White-u, prim. ur.) posle koncerta.

 I uopšte nisam stekla utisak da su LSS furali teatar na sceni jer je publika danas zahtevna i ne možeš joj udovoljiti samo tehnički sjajnom svirkom. Meni je sve to izgledalo apsolutno neusiljeno, rekoh tako zamišljam zezanje u filmu White Lightin, Džesko Vajt bi poskakivao do plafona uz njihovu svirku. Ne kažem da to nisu već isprobane strategije, odnosno da LSS nisu shvatili šta publiku loži, već da u njihovoj interpretaciji nastup ne izgleda usiljeno, barem meni. U jednom trenutku je pozvao dva lika iz publike i spojio im ćele i onda ih poljubio u sredinu tih ćela. Ovako prepričano zvuči napucano ali meni zaista nije delovalo.

Ono što sam htela da kažem je da ako uspeš to da izvučeš iz publike - u slučaju LSS nije bio singalong, ali je bila jedna pomahnitala radost, nije bitno da li si ti taj nastup unapred smišljao, ili već iskustveno proverio na pređašnjim svirkama šta publiku radi. Bila sam u prvim redovima tako da ne znam kako je delovalo na ljude koji su se nalazili na sredini sale...

Tatjana: 

Shivas su mi najveće iznenađenje festivala. Divan bend, koji mnogo bolje zvuči uživo, sa gomilom hitova. Sentiš, garaž, Bitlsi, Velveti, Growlers, sve u jednom. Neko lepo reče: komotno bi mogli kod Linča, da zatvore neku od epizoda nove sezone Twin Peaks.

Šejkersi nisu moja šolja čaja i to se nije promenilo posle Boogalooa. Samo sam čekala da zasviraju kadril i zapevaju Duška Dugouška "pa se malo kao prase malo prokaljuži". Nebitno je sve to oko "teatra", meni se to što sviraju stvarno ne dopada, bili šminkeri ili ne. Ali, za svakog ponešto, pa naravno. Tome i služi Boogaloo.

S druge strane, imala sam sličnu bojazan za Slim Cessna's i totalno su me oduvali, uprkos tome što mi ne leži baš svaka pesma. A posebno jer sam dva dana kasnije naletela na Jay Munly-a na aerodromu u Amsterdamu... Čovek je bio u punom kostimu, očito nikad ne izlazi iz uloge. Ja sam pomislila da je došao Sudnji dan kad sam ga videla, onako zastrašujućeg, u rano jutro. I istog trenutka mi pomere let za tri sata. Nisu tu čista posla.

Atmosfera druge večeri sporije se zagrevala, jer je bilo manje ljudi, ali je sa Šejkersima stvarno izbila eksplozija.

Glavni utisak Bugalua: svi bendovi mnooogo bolje zvuče uživo. Ne zato što su u studiju loši, već zato što uživo jednostavno kidaju. Meni se čini da je to najbolji pokazatelj da nam ovakvih događaja treba što više.


Milicinu galeriju fotki pogledajte ovde, Dankovu ovde, a pet snimaka ima na YT Sanje Sremac.

Bad Music Boogaloo - Dan Prvi

Američko srce na tacni Beograda

Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I:
S.T.R.A.H, Scott H. Biram, James Leg, Slim Cessna's Auto Club

Kada: 16. jun 2017.

Orgaizacija: Bad Music For Bad People

Mesto: Dorćol Platz, Beograd

Foto: Milica Stamenkovič

Sećam se kako sam u toku najvećeg zanosa svoje ljubavi prema američkim kantri-pank odmetnicima čežnjivo sa dragim istomišljenicima delila slike postera sa festivala iz Sjedinjenih Država, ali i ne baš toliko daleke Holandije, sa lajn-apovima koje smo u Srbiji mogli samo da sanjamo. Nisam verovala da će doći dan kada ćemo takav lajn-ap moći da gledamo u našoj ubogoj (ubogaljenoj) zemljici.

Ali osim što Srbiji hronično manjka sreće, kao i novca i drugih materijalnih faktora, na sreću - Srbija još nije uskraćena za ljubav prema muzici i entuzijazam dragih ljudi koji se trude da nam dovedu sjajne izvođače i u onom duševnom smislu i nas i sebe održe u životu.

Kada je Aleksandar Delibašić aka Bad Music For Bad People počeo da diskretno objavljuje lajnap najveće stvari koju je ikada radio - festivala Bad Music Boogaloo, jedan deo mene bio je ubeđen da je nemoguće, i da će se sigurno desiti nešto da sve pokvari, makar toliko dramatično kao što je III Svetski rat. Jer imena Scott H. Biram-a, James Leg-a, Slim Cessna's Auto Club-a, Legendary Shack Shakers-a, uz osvežavajući dodatak The Shivas i Death Valley Girls (+ domaće podrške S.T.R.A.H-a i Dogs In Kavala), ta imena jedno uz drugo do sada sam gledala samo na plakatima Muddy Roots-ova i sličnih fešti. Pa čak ni oni ne uspevaju uvek da na jednom mestu okupe praktično najveće face gothic country-a, punk blues-a, zovite žanrove kao hoćete - ni jedan naziv ne može da opiše dostojno muziku koju ovi ljudi prave.

Ukratko - Bad Music Boogaloo obećavao je simfoniju američkih otpadnika u koju prosto nisam mogla da poverujem.

Ali drugi deo mene je zagrizao. Bila sam odlučna da dam svoj doprinos i lično sprečim i prokleti rat ako treba. Naravno, dok sam ja uglavnom tako maštajući bila na gotovs, količina energije koju je Bad Music (zajedno sa Dejanom Mihajlovićem iz Kladova) uložio stvarno je bila ravna atomskoj.

I onda je u petak popodne počela tonska, svi izvođači prve večeri bili su tu i u neverici smo shvatili da smo tek nadomak ostvarenja nečeg potpuno spektakularnog. Osećaj nadrealnosti, kad se neki svetovi kojima nije delovalo suđeno da se dodirnu na kraju ipak spoje, i dalje me nije napuštao.

Naše prvo veče festivala počelo je sa Scott H. Biram-om*. Kada smo, u najneobičnijoj konstelaciji, stigli u baštu Dorćol Platz-a**, već smo čuli roar njegovog prljavog blues-a.
Bajram je na bini kao posednut i to u daleko većoj meri nego što je bio davne 2009. kada sam ga gledala prvi put. Između pesama, dok štima gitaru i igra se nehajno na pentatonskoj skali, iz njega izbijaju nesvesni slojevi zadimljenih bluz barova, gde se posle teškog dana mnogo popilo i sve inhibicije su pale.  Stop sayin' motherfucker, motherfucker... Can't stop sayin' motherfucker motherfucker! I komentari o tits, što muškim što ženskim.

Međutim, za vrhunski nastup falilo mu je nešto što sa njim lično nije imalo veze. Valila je veza sa publikom. I pored njegove abrazivne binske persone, i pored iskonskog blues poziva koji joj je uputio, publika je ostala nekako mlakušna. Smejuljava i ne baš ravnodušna, ali ni posebno angažovana. Nije se stvorila hemija između izvođača i publike neophodna da bi se napravio koncert za pamćenje.

 I možda bi Boogaloo nastup Scott H. Biram-a brzo i izbledeo da se nije desio preokret u kom je Bajram samom sebi ukrao šou. Nekih sat vremena po početku nastupa, neki vrlo verovatno već pošteno pripiti tip iz prvog reda polio ga je pivom. Bajram je na to odreagovao burno i na neki način invertovao "ko tebe kamenom, ti njega hlebom" u "ko tebe pivom, ti njega pesnicom". Kada je nesrećni polivač pokušao da uzvrati, deo publike je stao na Bajramovu stranu i ubrzo je u ne baš očuvanom stanju odstranjen iz sale. Pod adrenalinom, ili samo umoran, Bajram odlučuje da prerano završi nastup, ne odsviravši neke od svojih vrhunskih i nama omiljenih pesama.

Ali uprkos tome, sasvim je moguće da je svima u Dorćol Platz-u pomogao da uspostave adekvatnu hormonsku sliku, jer su James Leg-a dočekali mnogo zagrejaniji. I bez toga, bilo je jasno da je mnogima upravo on bio favorit večeri. Sa nastupom između propovedi koja je otišla nizastranu  i fintes performansa, nisam videla muzičara koji proliva toliko znoja na bini i koji bukvalno jedva uhvati dah da se zahvali publici između pesama, uzimajući gutljaj pića dok mu se ruke tresu od napora i struje koju provodi.

Još efektnije je što su mladi bubnjar i on jedan na spram drugog u toku celog nastupa, dajući efekat nekog metafizičkog sparinga u kome se nadmeću čiji je životni bol veći. I zaista, pesme su uživo toliko bolnije i strastvenije; razarajuće snage. Na licima mnogih iz publike svanle su, ganute, napete, ali istovremeno osnažene grimase, koje se u Beogradu ne viđaju često.

Posle dužeg nameštanja neophodnog šestočlanoj posadi (u toku kog nas je hitovima veselio Žix Intoxicus), na binu izlaze Slim Cessna's Auto Club i momentalno usijavaju atmosferu u prvim redovima i šire. U tim redovima bili su mnogi koji su se željno vratili po još posle njihovog beogradskog debija u septembru 2016. A tu je bio i Bajram sa pivom u ruci, raspoložen kao da se ništa nije desilo (ili čak, pomalo ponosan), a pred kraj koncerta im se i priključio na bini za jedan mali mountain dance.

Uprkos tome što su u Kladovu svirali užasno kasno i što su se zalgavili na već dovoljno dugom putu nazad, kreću da praše ultra-raspoloženi, reklo bi se i radosni što ponovo nastupaju pred the good Beograda. Uprkos našoj šatro-dobroti i zahvalnosti, ne štede nas - počinju udarnički starim zicerima 32 Mouths Gone Dry, Cranston i This Is How We Do Things In The Coutnry i nisu usporili do samog kraja nastupa. Na ovoj turneji počastili su nas i stvarima koje dugo nisu svirali - Cesna se latio gitare i odsvirao Jesus Christ i uvek nenadmašnu He, Roger Williams.

Meni je kao da ih gledam prvi put, rekla je Ana i bila je potpuno u pravu. Euforija koju proizvode Cesna i Auto Klub, što muzikom, što interakcijom sa publikom, što time što zrače, uopšte nije nekakva reprizirana euforija, a svakako nije manipulacija. To je nešto živo, čoveče! Čak i oni koji su završili na koncertu slučajno, bez ikakvog predubeđenja (a u stanju su da osete muziku) nisu mogli da joj umaknu.

Sve nedoumice koje su mi u tragovima ostale u posle prethodnog nastupa sada su napokon razrešene. Tako sam sada apsolutno, 100% sigurna da Slim Cessna's Auto Club ne glume (kada kažem ljudima da se većina njih isto ovako oblači i van nastupa, uz izuzeće šešira i čizama, često mi ne veruju); 100% sam sigurna da se Slim Cessna's Auto Club ne sprdaju i ne rugaju nikome - ni publici, ni sopstvenom nasleđu; 100% sam sigurna da je ono što rade živa i interaktivna umetnost, ne samo sviranja, nego i međuljudskih odnosa.

Žikcia Simić je prošle godine bio sasvim u pravu kada je njihov nastup uporedio sa američkim pankerima poput Jello Biafre, Mojo Nixona i Skid Ropera, koji se ne gade da se po potrebi pretvore u ljude iz naroda. Ali, više definitivno ne mogu da se složim sa tim da oni tek tako "otrovnim strelicama napadaju svoju glavnu metu - religiju". Cesna i ekipa su miroljubivi, zahvalni i solidno introvernti ljudi. Ne napadaju apsolutno nikoga, a posebno ne tako primitivnim oštrim predmetima (poput sarkazma). Radi se o nečem daleko prefinjenijem.

Rekla bih da su Cesna i Manli ne izvrnuli, nego pročistili svoje kulturno nasleđe do nivoa koji je subverzivan, ali na ne tako očigledan način.

S jedne strane, oni svojim precima odaju neku vrstu počasti. S druge strane ih prozivaju za nedoslednosti i sav mrak koji su skrivali ispod bogougodnih fasada, ali to rade na potpuno nežan i empatičan način. I naravno, perfektno umetnički spakovan. Priče u njihovim pesmama su složene i uspevaju da na površinu izvuku i svetlost i tamu, umesto da se prosto zakucaju u cinizam. Za razliku od onoga na šta smo navikli, a posebno ovde, oni ne mrze ono što im je predhodilo. Iako se razilaze sa njima, oni vole svoje pretke, a i savremenike, pokušavajući da ih na jedinstven način razumeju. Baš kao što vole i svoju muziku, jedni druge i svoju publiku. Uopšte, čini se da SCAC imaju bezuslovnu ljubav prema "human condition", ma kakvo da je ono.

Jer kad pogledate reči njihovih pesama, o svima pevaju sa saosećanjem. Bilo da se radi o "grešnicima", "razočaranima" zlosrećnima, ubogima... Niko nije izvitoperen i izvrgnut ruglu, već je prosto pušten da kroz ova dva, odnosno šest medijuma, ispriča svoju često i užasnu i smešnu priču.

Dok svakako da poigravanje sa onim u šta se ne dira jeste samo po sebi subverzivno, ipak najveća subverzija Auto Kluba je ta ljubav koju emituju. Jasno je koliko je čista ljubav prema bilo čemu u današnjem svetu mržnje i pohlepe suberzivna. Koliko je u namerno razjedinjenom i atomizovanom svetu stvaranje osećaja zajedništva subverzivno. Koliko je subverzivno namerno doneti ljudima radost kada nam se indukuje da se konstantno plašimo. Koliko je u svetu laži subverzivan svaki pokušaj da se dočara ljudska istina.

Sve ove namere nalaze se i u esenciji panka, ali ne uspevaju svi pankeri da stignu dotle. Pomalo neobična paralela: kada se uklone svi problemi vezani za administraciju na Zemlji, ono što ostaje u biti hrišćanstva je čovekoljublje. Kao što je, kada se uklone bes, frustracija i podele, suština panka - čovekoljublje. U tom kontekstu, Cesna, Manli i Auto Klub (a pod tim mislim i na sve one koji su ikada prošli kroz isti) su, reklo bi se, prošli pun krug i kao autori i kao osobe. Na autentičan način, ne sekući koren, niti ga idealizujući, došli su do suštine.

Naravno, svetu se ne može ugoditi. Uvek će biti onih koji ne razumeju, ili još važnije - ne osećaju. Tako sigurno mnogi fundamentalisti u Americi i šire zaziru jer misle da se SCAC sprdaju ili se prosto, previše igraju sa svetim motivima. Mnogi sekularni će takođe zazirati u strahu da im ovi ipak ne plasiraju neku religiju upakovanu u rokenrol, kao što je pokušalo nebrojeno fundamentalističkih rok bendova. Blazirana ekipa formirana bez iskustva panka misliće da je u pitanju umišljeni performans.

A Cesna i ekipa ne pokušavaju ni jedno, ni drugo, a kamoli treće. Oni ne pokušavaju bilo šta. Oni samo crpe inspiraciju iz bunara američke istorije, na bini žive to što osećaju, sviraju neviđenu muziku, pričaju nam izvrsne priče o mestu sa kog dolaze i - vole nas i puštaju da mi volimo njih.




Celu Milicinu galeriju fotografija pogledajte ovde, Dankovu ovde.


*Duboko se izvinjavam S.T.R.A.H-u što nisam prisustvovala njihovom povratničkom nastupu. Gledati festival sa bebom su specifične okolnosti, koje su, nažalost, zahtevale i po neku žrtvu.



** Mene je Dorćol Platz potpuno oduševio kao prostor. Naravno, daleko je od idealno akustičnog, ali nije ni mnogo gori od "najboljih" koje imamo. Kada je ozvučenje dobro, a tonci na nivou kao što je ovde bio slučaj, ništa ne fali, posebno kad se stane na sredinu. A najbolje - bina je dovoljno visoka da se bukvalno može gledati iz cele sale i mislim da je jedina takva. Bašta je sjajna i idealno mesto za sve kojima je više stalo do priče nego do koncerta, što još povećava komfor unutra. Dorćol Platz FTW.

Boogaloo 5 interviews: Jared Molineux (The Shivas)

English version coming SOON


Boogaloo Petice: Pet pitanja za Džareda Molinoa (The Shivas)

Jared u KC Grad 2015. Foto: Reakcija

Poreklom iz dela Sjedinjenih Država čuvenog po alternativnom rokenrolu, portlandski trio The Shivas su redak dragulj – u svojoj muzici sumiraju uticaje različitih muzičkih epoha, a rezultat je potpuno jedinstven. Oni ni ne pokušavaju da koriste vremeplov, već brišu granice vremena, pa ćete se na njihovom koncertu osećati kao da ste i u 1968-oj i u 2017-oj istovremeno.

U okviru serije mini-intervjua - „Boogaloo petica“ - razgovarali smo sa frontmenom benda Jaredom Molineuxom (Džared Molino) pred nastup na drugom danu Bad Music Boogaloo festivala 17. juna, kao i svirku iznenađenja 13. juna u MKC Kombinatu u Zemunu.

Vaša muzika se oslanja na nasleđe 60-ih – na psihodelični rok, čak i na pop te ere. Pa ipak je suštinski autentična i savremena, vešto izbegavajući da zvuči kao revival. Nema mnogo bendova koji uspevaju u tome. Kako nalazite ravnotežu?

Jared Molineux: Mislim da naša muzika tako zvuči zato što mnogo onoga što slušamo potiče iz tog perioda, iako slušamo muziku iz svih perioda – od početka snimanog zvuka, pa do ploča koje su izašle ove godine (nova ploča Chain And The Gang – In The Red, primer je takvog skroz novog favorita). Nikada nismo pokušali da stvaramo muziku koja zvuči „retro“, „60s“ ili bilo šta slično. Oduvek smo samo svirali i tako je izašlo. Naš proces pisanja pesama je veoma organski i nikada ne pokušava da simulira bilo šta. Mislim da zbog toga što naša muzika uvek poseduje čitav raspon osećaja i zvukova i uspevamo da izbegnemo da zvučimo kao revival bend.

Ali s obzirom da mnoge ljude privlači takav zvuk, da li vidiš neku sličnost između našeg vremena i šezdesetih?

JM: Mnogo ljudi zaista vole taj stil muzike, ali definitivno samo van mejnstrima. Šezdesetih, rokenrol i psihodelija su bili dosta uključeni u glavni tok. Vidim sličnosti između dva perioda – s jedne strane politika je uvek sranje, a s druge postoji sjajna umetnost i muzika. A postojalo je vreme pre nego što je rokenrol postao globalni fenomen, kada je bio periferan i underground..

Pretpostavljam da je ono što mi stvaramo pomalo poput onoga što su radili rani rokenroleri – radimo ono što volimo bez obzira na to da li vidimo isplativost i garantovani uspeh ili ne.  Rokenrol je tu već dugo vremena i više nije novi žanr, ali namera je ostala ista: ne pravi ono što je bilo pre, ne teži oživljavanju prošlosti. Teži  ka nečemu što je jedinstveno i tvoje; čak i ako je u pitanju starinski stil, može se promeniti i postati nešto što nikada ranije nije bio.

Ljudi poput Sestre Rozete Terp ili Čaka Berija su izrazili sebe radeći sa starim žarovima svog vremena – Sestra Rozeta je pevala gospel, a oboje su imali bluz gitarski stil. Ipak, uspeli su da od tih starih formi stvore nešto što nikada ranije nije postojalo, nešto što je samo njihovo. Mislim da ne postoji ni jedan bend koji zvuči tačno kao The Shivas; želim da radimo na tome da proširimo sopstveni stil i učinimo ga jedinstvenim.

Izdali ste ploče za legendarne i/ili bitne nezavisne etikete, K Records i Burger Recrods. Kakvo je to bilo iskustvo? Kakav je osećaj da ime The Shivas stoji uz indi heroje poput Beck-a, Chain and the Gang, The Microphones s jedne, ili uz Ty Segall-a i The Brian Jonestown Massacre sa druge strane?

JM: Imali smo tu sreću da radimo sa ljudima čiju umetnost volimo i da nam muzika izađe kroz neke popularnije kanale. To nas je nateralo da radimo mnogo napornije i da se postaramo da naš rad može da stane rame uz rame sa veličinama koje nam prethode na ovim etiketama. Ne tvrdim da zaista jeste tako, ali mislim da najbolji način da umetnik uči i raste jeste da se konstatno izlaže najboljoj umetnosti i umetnicima i da upije što je više stvari moguće. To što smo imali prilike da idemo na turneju sa Chain and The Gang, ili da radimo u Dub Narcotic Studio-u naučilo nas je mnogim stvarima koje drugačije nikako ne bi mogli da shvatimo.

Najvažnije je da sarađujemo sa prijateljima i sa ljudima kod kojih imamo dobar tretman. Bilo da je u pitanju velika etiketa ili ona za koju niko nije čuo, najbolji posao se radi u dobroj atmosferi, sa kreativnim nabojem. Čak i ako bude izdato za manjeg izdavača, ukoliko valja, pročuće se i rašćete.

Putovali ste na sve strane, puno za relativno mladu ekipu, pri čemu ste posetili za prosečan američki bend prilično egzotične destinacije. Kakvu ste mudrost izvukli iz tih dugih i dalekometnih turneja?

JM: Ono što sam naučio je da su ljudi generalno isti svuda. Naše kulture i jezici su drugačiji, ljudi se drugačije oblače itd, ali razlikuju se dobri ljudi (i loši ljudi). Takođe, čitav svet voli rokenrol, muzika i ples su istinski univerzalni jezici (iako zaista verujem da su zapravo ista stvar, kao dve strane novčića – telo vibrira poput žice gitare). Bilo da govorite engleski, španski ili Svahili, svi razumeju dobru pesmu i tako se zbliže. Politika, ratovi i granice pokušavaju da nas podele, ali muzika, umetnost i opšta dragovoljnost prema čovečanstvu čine da budemo jedno.

Posle dve godine, vraćate se u Srbiju. Da li imate neka očekivanja od vašeg Bad Music Boogaloo nastupa, ili poruku za publiku? 

JM: Dolazimo spremni za ples, nadamo se da ste spremni i vi. Jedva čekamo da se vratimo u Srbiju, iskreno, to nam je jedno od najomiljenijih mesta koje smo posetili. Hvala vam.

Merchandise i retrotopijska sinestezija

Headlajneri: Merchandise (Tampa, FL, USA)

Podrška: Dogs In Kavala (Bgd, SRB)

Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran

Mesto: Elektropionir, Beograd

Foto: Andrea Vajda Bauk
 

Moram da priznam da sam kontrol frik. Iako naravno volim i prijatna iznenađenja, obožavam kada imam očekivanje i kada ono bude ispunjeno. Dugo sam se unapred radovala sinoćnjem koncertu Merchandise i Dogs In Kavala u Elektropioniru, jer sam znala da će mi doneti baš ono živo muzičko iskustvo koje mi u ovom trenutku treba. I jeste.

Nažalost, veci deo Dogs in Kavala nastupa sam promašila. Ali fragmentisano mišljenje na osnovu onoga što jesam čula je (1) da su, iako žanrovski drugačiji, bili idealno zagrevanje za hedlajnere i (2) da mi je mnogo (mnogo mnoogo) drago što se virus indie rock psihodelije širi među mlađim beogradskim bendovima. Kraj kada su se bespoštedno rasvirali zvučao mi je dosta ubedljivije nego svedeniji trenuci poput hita "Hvala što postojiš". Psići dobro zvuče i mnogo obecavaju. Nadam se samo da ih svi ti pogledi puni nade uprti u njihovom pravcu neće oterati nekom stranputicom, ako u domenu psihodelije stranputica uopšte postoji...

Ubrzo na binu izlaze Merchandise i počinje putovanje kroz nikad zaboravljene niti prežaljene snene saundskejpove 80-ih, no uz nepobitnu i neophodnu oštricu današnjice.

 

U 4AD-jevo zlatno vreme, sa kojim Merch nesumnjivo imaju neku astralnu sponu, bilo je subverzivno izgledati kao Bauhaus. U sadašnjici, gde se sa svih nivoa insistira na jedinstvenosti, ironično do potpunog poništenja, postala je subverzija izgledati sasvim obično (videti: normcore). Sa svojom nepretencioznom kežual trift store pojavom, Merchandise se bez lickanja i distrakcija fokusiraju na suštinu - otelotvorenu u muzici. S tim u skladu, onoliko koliko su opušteni oko izgleda, toliko su nemilosrdno detaljni u vezi svog zvuka, a broj korekcija upućenih toncu jedan je od dokaza toga.

Lično, uopšte nije bilo teško da me odmah uvuku u nastup, jer su ga otvorili nekim od meni  najboljih pesama sa njihovog poslednjeg albuma "A Corpse Wired For Sound" (4AD, 2016.). I mnogo sati kasnije, živi "Lonesome Sound" i propratna osećanja veoma teško izbaciti iz sebe, a i bespotrebno je pokušavati.

Grubo gledano, u toku sinoćnjeg nastupa mogli smo da upoznamo dve strane Merchandise-a: stariju, više post-rok vožnji okrenutu, koja je kulminirala u fenomenalnoj "Anxiety's Door"; i noviju, prožetu elektro-pop tendencijama najbolje oličenim u singlu "Right Back To The Start". 

Takođe, možda treba napomenuti kako je, lišen produkcijskog finiša, zvuk uživo sveukupno gitarskiji, uz lepi kontrast u vidu zvuka elektronskog bubnja ("PHHHUU", kako ga slikovito opisa pevač Cox). Kako god, Merch koktel bio je sve bolji kako je nastup odmicao, terajući tela da se kreću po sopstvenom nahođenju.

Merch su izuzetno vešti u slaganju emocija i atmosfera, vozeći i melanholiju i čežnjivost i radost i snagu. Ne baštine teskobu tako čestu među "mračnijom" muzikom - Merch zvuk odiše širinom i ispunjava vas osećajem nepreglednog (unutrašnjeg) prostranstva. Kada se kockice tako slože, sinestezija više nije nekakav spektakularni retki fenomen, već potpuno logično i prirodno neuro-stanje (u ovom slučaju, kod mene najviše nalik Pantone bojama za 2016).

 

U svom tom sinestetisanju, preskočivši bar deceniju post-panka, new wave-a, dark wave-a i svega ostalog po čemu je 4AD dobro znan, moj dragi um uspostavio je jednu ne toliko očiglednu paralelu.

Pre ravno deset godina kovala sam planove za odlazak na koncert Placebo u Sofiji. I zaita sam otišla i posvedočila njihovoj usviranosti, veštini, performerskom umeću. Međutim, ma koliko se trudila, čak ni na omiljenim pesmama nisam uspela da osetim ono nešto. A ni od sinestezije nije bilo traga.

Vešto pakujući melanholiju u ples, očajanje u radost življenja, vozeći savršene sumračne (post-) melodije, ali bez nepotrebnih komplikacija i pompe, mislim da su mi Merch napokon poklonili to za čim sam nekada u krcatoj hali u Sofiji žudela.

Moj mali plesnoplačni mehur, lišen svih narcisoidnih tendencija.

 

Možda bi i Plasibo to mogli da daju da ne moraju da budu "veliki bend", manekenski melanho-alt-rok koncipiran za ambivalentne i eksperimentisanju sklone tinejdžere (kako je lako praviti se pametan 10 godina kasnije). Kad bi im bilo dozvoljeno da to odbace, možda i oni svirali kao Merch - zdušno iskreno i sa kompletnim uzivanjem, stvarajući jednostavnu magiju.

Jer sve je zapravo jako jednostavno, i to kako nas radi muzika, i šta tražimo ovde, i put kojim smo krenuli, i njegove posledice. Jedino naša arogancija sve to do jalovosti komplikuje i stvara brojne iluzije, uključujući i iluziju besmisla.

Hvala Merchendise-u, Dogs in Kavala, PopDepresiji i Kišobranu na kontri tome, britkoj, čistoj i iskrenoj. Hvala što postojite.

Please The Trees: "We’re creating our own band’s myth" - the interview

Srpsku verziju intervjua pročitajte na Blicu, ili prosto ispod engleske verzije :) 

Many musicians give elaborate and exotic names to their bands, but very few bands literally live up to those names. "Please The Trees" are one of the rare jewels. They play a shamanic mix of psychedelic, kraut and post rock (daring to pass an occasional country classic through that filter too). But besides making music, they actually "please" - plant - trees. If the season is right, they plant wherever the tour takes them, leaving behind an extraordinary testimonial of their hypno-sonic visit.

Their performance is woven out of mathematical precision and mystery, something ancient and elusive. Their four-days-old performance at the MENT festival in Ljubljana, Slovenia got an excellent review on the legendary Louder Than War.

Belgrade audience has an opportunity to hear them live tonight at Elektropionir, with the support of a local blues band Cockblockers.

Band frontman Vaclav Havelka III was kind enough to tell us something about their music, inspirations, experiences, trees, but also about carps.




How and when have you started the band? And how did the idea to actually "please the trees" - plant them (almost) everywhere you go - come about?

I started the band eleven years ago. Back them I was a solo singer-songwriter, performing and releasing records under the moniker selFbrush. Sometime back in 2005 I met this wonderful post-rock, instrumental band called Some Other Place and with these guys we started Please The Trees. Many people came through the band. We release four records so far, fifth is coming out in the fall. We recorded three of them in the USA. For the past five years we are a trio, me on vocals and guitar, Mira Syrny on bass and Jan Svacina on drums. We manage and book ourselves, except in the US and Canada where we’re represented by Leafy Green booking agency based in San Fracisco.

After spending time with a gardener friend in New York (who has been secretly planting trees around town), we get inspired and started planting trees in cities where we perform, during the planting trees season (Spring and Fall, sometimes Summer). Each tree planting is photographed and documented, then posted on Facebook profile of the project. Map of planted trees: http://g.co/maps/t9ne8


Musically, it seems to me you share about equal parts of European and American influences - psychedelic rock and kraut rock, post-punk and alt-country even. At one moment, you sound a bit like Neu!, and than you go on to cover Hank Williams. What do you think you draw from one continent (European) and what from the other (American)?

Many things influence us. I would say everything we like, we consider good and inspiring, music wise, aesthetically, philosophically. We listen to everything from blues, jazz, avant, improv, pop, rock, hip-hop, soul, rock, hard core, punk, noise, kraut, stoner, folk, country, electronic music. We absorb everything and transfer it in our thing. We approach writing and everything about the band very intuitively. It’s very personal and kind of sacred to us. We go for the feeling in the time now.
I always considered myself a music fan in the first place, then a musician.

 
Why is a carp the central motive of your last album, and that wonderful video for Suite F?

Years ago I bought this drawing you can see on the cover of the record Carp because I liked it a lot.  Carp fish is a symbol of South Czech region where Mira and Jan are from, specifically the city of Tabor, an hour drive south from Prague, where I live. We shoot the video during the annual carp fish harvesting which is very specific thing happening every year before Christmas. We eat the carp fish on the Christmas day for dinner. To make it more interesting, weirder we asked our friend, dancer, performing artist Belgi Adiguzel to perform in the video.

4. That particular video transcends the rich, dark forest atmosphere really well. There is some mythical feel about it. Do old European tales and mythology influence what you do, and what is your relationship to them?

Of course. Under various influences again we’re creating our own band’s myth. We very much care about the visual presentation and recordings of our music. We’re keeping it challenging and always are pushing it beyond our vision, expectations, the comfortable zone …


5. You play for a variety of audiences - big towns, small towns, countryside... Open natural spaces and night clubs... What is your favorite type of show to play?

The more intimate and physical the show is, the better. But we’re enjoying playing various spaces. Playing various spaces is very healthy for the music. I think people should be able to play anytime, anywhere. That’s more interesting to us than to play in comfortable conditions for people who wants to hear you play. The best is to play for people who don’t really come to the show but you win them over with the performance, the music.

6. What did you expect from Balkan tour, and what did you get from it so far?

We love exploring new places, new countries. After we got invited to be playing MENT showcase festival in Ljubljana we decided to try to get more gigs on the way down here again. That’s how we always work. With the help of friend artists who were touring Balkans before we got in touch with promoters in Bosnia where we ended up playing Sarajevo, Mostar and Banja Luka. All shows were great. I think we made good connections and that people liked the shows. We’ve had great time and would love to thank the promoters for organizing the gigs and to the people who came to see us. After Belgrade we play in Arad, Romania where we played a year ago.



7. What is your general impression of Belgrade? You played two gigs here at the end of 2015. - one as Two Gallants guests, and the other as a part of the "Kišobran" party...

That tour was very challenging for us since Mira (the bass player) couldn’t go to do it with us. It’s been a great opportunity we were very happy for, so we decided to go just the two of us. And it’s been great. We love Belgrade. Very cool city and people.

8. Do you plan on planting trees this time (now that all the ice has miraculously vanished)?

Would love to but it’s still not good season for planting now. Hopefully next time.

(srpska verzija)

Please The Trees: Stvaramo sopstveni mit

Mnogi muzčari daju egzotična imena svojim bendovima, ali retko koji to ime u bukvalnom smislu opravda i otelotvori. Češki sastav "Please The Trees" jedan je od tih retkih zverki. Oni sviraju šamansku mešavinu psihodelije, krauta i post-roka, ne libeći se da kroz taj filter povuku i neki kantri klasik. Ali osim što sviraju - oni zaista sade drveće. Ukoliko je povoljna sezona, sade ga gde god da ih turneja odvede, tako ostavljajući jedinstveno svedočanstvo o svojoj hipno-soničnoj poseti.

Njihov nastup je satkan istovremeno od matematičke preciznosti i misterije nečeg drevnog i neuhvatljivog. Njihvov nastup od pre četiri dana na MENT festivalu u Ljubljani dobio je odlične kritike na legendarnom sajtu Louder Than War.
Domaća publika će u njihove veštine imati priliku da se uveri večeras, u Elektropioniru od 20h, uz podršku beogradskih bluzera Cockblockers.

Frontmen benda Vaclav Havelka III bio je ljubazan da nam kaže ponešto o njihovoj muzici, inspiracijama, iskustvima, drveću, ali i o šaranima.


1. Kako i kada je bend nastao? I kako ste došli na ideju da zaista "udovoljite drveću" - da ih sadite skoro gde god da svirate?

Bend sam osnovao pre 11 godina. Tada sam bio solo kantautor i svirao sam i izdavao ploče pod imenom "selFbrush". Negde 2005. godine upoznao sam divan post-rok bend "Some Other Place" i sa tim momcima sam osnovao "Please The Trees". Mnogo ljudi je prošlo kroz bend. Izdali smo četiri ploče do sada, a peti album izlazi na jesen. Tri albuma smo snimili u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednjih pet godina smo trio, ja pevam i sviram gitaru, Mira Syrny svira bas, a Jan Svacina bubnjeve. Sami smo svoji mendažeri i agenti, osim za SAD i Kanadu gde nas predstavlja agencija "Leafy Green" iz San Franciska.

Pošto smo proveli neko vreme u Njujorku sa prijateljem baštovanom koji u tajnosti sadi drveže po gradu, inspirisali smo se da počnemo da sadimo drveće u gradovima gde sviramo tokom sezone sadnje (proleće i jesen, ponekad leto). Svako drvo fotografišemo, mapiramo i kačimo na Fejsbuk stranicu projekta, "Please The Trees Project". Mapu možete pogledati ovde: http://g.co/maps/t9ne8


2. Muzički, deluje da imate podjednako evropskih i američkih uticaja. - psihodelični rok i kraut rok, post pank i alt-kantri čak. U jednom trenutku zvučite pomalo poput Neu!, a onda odsvirate obradu Henka Vilijamsa. Šta vam se čini da vučete sa jednog, a šta sa drugog kontinenta.

Mnogo stvari utiče na nas. Rekao bih sve što nam se dopada, što smatramo dobrim i inspirativnim u muzičkom, estetskom i filozofskom smislu. Oduvek sam sebe smatrao obožavateljem muzike na prvom mestu, pa tek onda muzičarem. Slušamo sve: bluz, džez, avant, improv, pop, rok, hip-hop, soul, rok, hardkor, pank, nojz, kraut, stoner, folk, kantri, elektroniku. Upijamo sve to i prenosimo na našu stvar. Naš pristup pisanju i svemu u vezi benda je veoma intuitivan. Veoma je lično i na neki način nam je sveto.


3. Zašto je šaran centralni motiv na vašem poslednjem albumu, kao i u sjajnom spotu za pesmu "Suite F"?

Crtež koji možete da vidite na omotu ploče "Carp" kupio sam pre dosta godina jer mi se mnogo dopao. Šaran je simbol Južne Češke odakle su Mira i Jan, tačnije grada Tabora, koji je na sat vremena vožnje od Praga, gde živim ja. Snimili smo spot tokom godišnjeg izlova šarana, što je veoma specifičan događaj koji se dešava svake godine pre Božića. Za Božićnu večeru jede se šaran. A da bi bio interesantniji i čudniji, zamolili smo našeg prijatelja, plesača i performans umetnika Belgi Adiguzel-a, da glumi u spotu.


4. Taj spot zaista dobro prenosi bogatstvo šumske tame. Sadrži nešto mitsko u sebi. Da li stare evropske priče i mitologija utiču na ono što radite? Kakav je vaš odnos prema njima?

Naravno. Pod različitim uticajima stvaramo sopstveni mit. Veoma nam je stalo do vizuelne prezentacije i snimanja naše muzike. Želimo da ostane izazovno i uvek to guramo preko granica sopstvenih vizija, očekivanja, zone komfora...


5. Svirali ste za najrazličitiju publiku - u velikim gradovima, u malim gradovima, u selima; u noćnim klubovima i na otvorenim, prirodnim prostorima. Koja vam je omiljena vrsta nastupa?

Što je intimniji i telesniji nastup, to bolje. Ali uživamo da sviramo u različitim prostorima. To je veoma zdravo za samu muziku. Mislim da bi ljudi trebalo da budu u stanju da sviraju bilo kad, bilo gde. To nam je zanimljivije nego da sviramo u udobnim uslovima publici koja želi da vas čuje. Najbolje je svirati za ljude koji nisu zaista došli zbog vas, ali ih onda pridobijete nastupom i muzikom.


6. Šta ste očekivali od turneje po Balkanu i šta ste dobili do sad?

Volimo da istražujemo nova mesta, nove zemlje. Posle poziva da sviramo na MENT festivalu u Ljubljani, odlučili smo da pokušamo da organizujemo još svirki na istom putu. Tako uvek radimo. Uz pomoć prijatelja-umetnika koji su već svirali po Balkanu, došli smo u kontakt sa promoterima iz Bosne gde smo završili svrajući u Sarajevu, Mostaru i Banja Luci. Svi koncerti su bili sjajni. Mislim da smo se dobro povezali sa ljudima i da im se dopalo. Super smo se proveli i zahvalni smo promoterima i publici. Posle Beograda sviramo u Aradu u Rumuniji, gde smo svirali i pre godinu dana.


7. Kakav je vaš opšti utisak o Beogradu? Svirali ste dva koncerta ovde krajem 2015. godine - jednu kao gosti benda Two Gallants, a drugu dan kasnije u sklopu Kišobran žurke...

To je bila veoma izazovna turneja jer Mira (basista) nije mogao da krene sa nama. Ipak, bila je sjajna prilika zbog koje smo bili srećni, pa smo odlučili da krenemo samo nas dvojica. I ispalo je sjajno. Volimo Beograd. Veoma kul grad i ljudi.


8. Da li ste planirali da sadite drveće ovog puta (sada kada se sav led čudesno istopio)?

Voleli bi smo, ali i dalje nije dobra sezona za sađenje. Sledećeg puta, nadamo se.

Obred dobra pod crnim Mesecom - Slim Cessna's Auto Club u Beogradu

Kako smo uz Slim Cesnin Auto Klub na dva sata pobedili Apokalipsu



Na dan koncerta negde mi iskače vest o fenomenu "crnog Meseca", najavljenim baš za tu noć. Mesec je pun, ali se ne vidi i takvo odstupanje od šablona naravno sa sobom nosi biblijsko-apokaliptične implikacije. Kakva prigodna nebeska situacija za konačni sudar Cesninog Auto Kluba i Beograda.

Ljudi često veoma neobavezno koriste onu već uljigavljenu, već floskulu, "ostvarenje sna".
Ali kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, u određenim vremenskim periodima do nivoa opsesije, periodično vam se dešava da zaista sanjate njegove nastupe, i to nije uvek baš tako bajkovito kako na prvi pogled deluje. Neka od verzija sna bila je na pragu obistinjenja, što je samo po sebi bilo neverovatno i pomalo jezivo.

Zato mi je i trebalo malo više vremena dok je bend izlazio na binu da se prilagodim realnosti, da shvatim da ovo nije ni san ni jedan od snimaka koje sam gledala ko zna koliko puta, da su članovi benda - Slim Cessna, Munly Munly, Rebecca Vera, Lord Dwight Pentacost, Ian O'Dougherty i Andrew Warner - ljudi od krvi i mesa i da će stvarno da zasviraju za nas. The Auto Club!

Kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, osim snevnih gonjenja imate i problem previsokih očekivanja i straha da ista ne budu izneverena.

Kako se nameštaju i počinju svoje dobro mi poznate kretnje uz jednu od novih "Zapovesti", prvo što mi prolazi kroz glavu je: "Da, ovo je predstava". Zvuče fantastično. Mnogo, mnogo dobra predstava, ali ipak samo to. Perfektno usvirani, savršeno usklađeni, sigurna sam da su u stanju da osmišljenu, koreografisanu osnovu nastupa izvedu i u polu-snu, ili u bilo kom stanju svesti. Predstava je vrhunska i to je ono što ljude obara s nogu, pomišljam.

Kao u stereotipnom zapletu nekog ne-obavezno-dobrog scenarija, glavnog protagonistu prvo smute sumnje. A onda se dogodi nešto.

Tako se i preksinoć u Domu Omladine dogodilo Nešto.

I nikome nije do kraja jasno šta.



Na snimcima i fotografijama beleži se u tragovima kao neko "ludilo". Ali nije ludilo.
Nije ni opšte pijanstvo, jer na svim koncertima se pije, pa se ne dogodi Nešto.

Usijalo se tokom "Americado"-a, i otišlo dođavola (ili u suprotnom smeru vertikale? Sa SCAC-om nikad niste baš načisto) tokom "Hold My Head".
Pesma koja počinje monotonim bednžom i vokalima (ne u smislu dosadnim, već mono-tonim) eksplodira u gorštačke usklike praćene hipnotičkim ponavljanjem "Holy water set my people free". Talas eksplozije poneo je publiku i nije je spustio do kraja koncerta. Na kraju pesme, kada se ispostavi da nema spasenja, Cesna iz sve glasa ponavlja "Hold my head" i posrće u publiku koja i doslovce mora da ga pridrži*.
Pesme** slažu po tempu i efektu kao iskusna domaćica doboš tortu - mnogo slojeva fino naslaganih i stopljenih tako da nema praznog prostora, nema mesta za predah.

Osećaj nadrealnosti se povećava iz jedne u drugu, It don't matter that your voice is true, cause the Lord has put a curse upon you, dama u crvenom koja poput biblijske bludnice pokušava da zavede svakoga ko je pogleda, Get a little higher higher get a little higher, ova dvojica "leče", ljudi padaju, You know the you know the the enemy within, ruke lete u vazduh na način na koji lete i tamo negde na Ibarskoj. Donekle kao Kusturica, samo manje kič, nepretenciozno, stvarno.
Osmesi svuda.
Cranston ci-ty say good night, Cranston ci-ty say your prayers!
Uz obavezno mahanje, ubitačni "Cranston" tradicionalno zatvara redovan deo seta.

Kraj? Kada je bend napravio kratku pauzu pre nego što se vratio na bis, našla sam se začuđena ponovnim otkrićem da smo u fizički limitiranom svetu, da postoji određeno vreme trajanja nastupa, jer delovalo je da smo zajedno stvorili jedan perpetuum mobile gde bina hrani energiju sale i obrnuto, u krug i večno i zauvek.

Kao prvi bis, kao glazura, došla je fantastična (skoro pa) akapela izvedba "Commandment #3",  tokom koje čitav bend peva, pljeska rukama i lupa nogama, ponovo potpuno hipnotički. U jednom trenutku Manli izrazito podiže glas, stojeći za mikrofonom poput dečaka-lutka na dijaboličnoj verziji dečije priredbe.



Ritual je reč koja se nameće mnogima, ne samo meni.
Međutim, usudiću se da kažem da je ovo bio obred, ne tek ritual.

Obred je ritual koji sadrži dublji smisao, značaj ili svetost.
Ritual je puka repeticija, kopija obreda lišena dubljeg smisla.

Na početku koncerta pomislila sam da SCAC izvode dobro osmišljeni i navežbani ritual.
A onda se pretvorio u obred.

Živimo u vremenu u kom je praktično svaki značajan obred sveden na ritual. I to obično isprazni rituali potrošnje, kompulsivne koznumacije, gde nema jedinstva i saživljavanja sa drugima. Umesto u oči drugih živih bića, gledamo u artikle, brojeve, ekrane, u mrtvilo. Umesto dodira kože, tu su kutije, hladna plastika i odvratne najlonske kese.

Zato su ljudi gladni zajednice i gladni obreda, iskonskih, istovremeno i duboko uzemljenih i uzvišenih.

Vođeni tom glađu i dvema vrlo arhetipskim figurama, prvi redovi sinoć su podizali ruke, tapšali, skakali, padali, dodirivali se, grlili se, hvatali u kolo.
Imaginarna šatra je podignuta i svetlela je.

"(Muzika je) u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život", rekao je Cesna u intervjuu pred koncert.
I bi tako.
Zaista je vladala jedna blistajuće životna bliskost u našoj koncertnoj instant-kongregaciji.
Ideje zajedništva i saživljavanja u osnovi su kako tradicionalne narodne muzike, tako i panka.

Ako uzmemo u obzir opštu pogubnost otuđenja, SCAC obred ispod crnog Meseca zaista je bio tu da pobedi Apokalipsu. Pravu ili duševnu.

SCAC koriste vekovima testiranu formulu da od svoje muzike naprave više iskustvo. Primitivne, plemensko - narodnjačke ritmove; gromke glasove, zapevanja, orkestrirana uzvikivanja; tapšanja; ponavljanja; moć tradicionalnog žičanog instrumenta kao što je "crna tambura" - bendžo.

Onda tu formulu sudare sa često gudalom mučenim lap steel-om, vašarskim klavijaturama i onim Dvajtovim električnim dvovratim čudovištem sa Bogorodicom što se pretapa u svog Sina. Ubace isečke pravog religijskog zanosa u koliziji sa (auto)ironijom. Pogrešno je reći da svoje nasleđe "koriste", to sugeriše zloupotrebu. Čini mi se da ga oni kroz nastup žive, samo na ne baš predviđen, zapisan način.

Ni posle deset godina, nije mi jasno koliki je deo žara Auto Kluba cinična kritika i intelektualno vođeni koncept, a koliko je u pitanju nešto apstraktno, nemušto, neopisivo i ne baš ovostrano.
Nije ni bitno.
Ono što je sigurno je da su namere Auto Kluba dobre i čovekoljubive.
Najveći dokaz toga je atmosfera u publici kao ogledalo - veselje iskreno, čisto i tako slično u zajednicama ljudi svih oblika i boja. Bez i naznake negativnog naboja, koji ume da se javi pri mnogoljudnim dešavanjima visokog intenziteta.

I mi smo raskrinkani - postalo je očigledno da je Bad Music For Bad People publika zapravo sačinjena od "the good people".
Bilo mi je puno srce kada se na zahvalnicu benda Bad Music-u sala zaorila jednako gromoglasno kao i kada je pozdravljala Manlija i samog Cesnu.

Možda nas je manje nego ranije, možda se i dalje osipamo, možda smo siromašni, možda smo čak i očajni.

Ali i dalje iz sveg glasa teramo Kraj i branimo poslednju neosvojenu teritoriju.

Hvala Slim Cessna's Auto Club-u što nam je zdušno u tome pomogao.

foto B. Baldus

Video: walkonspirit
Foto galerija (BalkanRock)

*Ovakav trenutak inače ume da preraste u Cesnin crowdsurf, ali izgleda da makar ovaj levi deo publike nije bio dovoljno hrabar i vičan tome, možda zaplašen Cesninom zaista impresivnom visinom. Najgore je prošao autor goreokačenog snimka, koji ga je u jednom trenutku (i čini mi se na drugoj pesmi) držao potpuno sam :)

**Napamet približna setlista sa sigurnim greškama: Commandment #2, Jesus Is In My Body, This Is How We Do Things In The Country, Americado, Red Pirate Of The Prarie, Hold My Head, 32 Mouths Gone Dry, Commandment #4, Magalina Hagalina Boom Boom, Do You Know Your Enemy, That Fierce Cow Is Common Sense In A County Dress, Cranston // Bis: Commanment #3, A Smashing Indictment of Character // For The Good Times (K. Kristofferson)

Slim Cesna: "Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija" - intervju

Bad Music For Bad People
Blic

Kantri gotik – cow punk atrakcija, Slim Cessna’s Auto Club, “bend koji svira u baru na kraju sveta” i “najbolji koncertni bend u Americi” nastupa u petak 30. septembra u 21h u Domu omladine Beograda!

Uoči beogradskog koncerta, Slim Cesna (Slim Cessna) bio je dovoljno ljubazan da u ime benda odgovori na neka pitanja. Na dosta pitanja zapravo…



U par reči, kako je nastao Slim Cessna’s Auto Club?

– Prvobitna namera bila je da se prijatelji i ja zezamo sa kantri muzikom u mom podrumu. Da popijemo par piva i malo se nasmejemo.


Vaš poslednji album, “The Commandments According To SCAC” (“Zapovesti po SCAC-u”) deluje konceptualnije nego prethodni albumi. Koja je osnovna zamisao iza koncepta “SCAC zapovesti”?

– Svi naši albumi su konceptualni albumi. “SCAC zapovesti” su jedna Manlijeva (Munly Munly) ideja. Moj utisak je bio da nisu biblijske, već niz strogih pravila kako da budemo bolji ljudi.


Ovo je vaš prvi album na sopstvenoj etiketi, “SCACUNINCORPORATED”. Kako ste odlučili da oformite sopstvenu etiketu i da li ste za sada zadovoljni odlukom?

– Osećali smo se kao da trčimo u mestu. Morali smo da uradimo nešto drastično da što nam dalo novi život. Veoma smo zadovoljni odlukom.


SCAC, Denver Broncos UK, Munly And The Lupercalians… U svim bendovima sviraju manje-više isti muzičari, sa rezultatom stvaranja različitog, ali savršeno komplemetarnog zvuka. Kakve razičite ideje i energiju unosite u ove projekte?

– Zabavno nam je (a i izazovno) da mešamo stvari na taj način. Takođe nam pomaže da postanemo bolji muzičari i ljudi. Sviđa nam se da se ljudi pitaju šta ćemo smisliti sledeće.


Vaše pesme i nastupi dele teme, slikovitost i atmosferu književnih klasika južnjačke gotike, npr. priča Flaneri O’Konor. Koliko im dugujete što se tiče inspiracije?

– Sve naše pesme su priče koje je napisao Manli. Verujem da na njega može da utiče bilo šta i gotovo sve.


Religijske slike su neodvojivi deo tih priča, kao i SCAC umetnosti. Kako vam se čini da ljudi to shvataju? I kako se vi osećate kada nastupajući dodirujete te teme?

– Mislim da nas sve oblikuje naše okruženje i odgoj. Koristimo stvari koje su nam poznate.


Spomenute teme svakako imaju korene u američkoj istoriji i kulturi, ali odjekuju širom sveta. Takođe, iako su potekle iz određene epohe, bezvremene su. Kako priče, muzika i umetnost tako lako prelaze granice prostora i vremena?

– Duh avanture i otkrića je bezvremen i univerzalan. Američka istorija ga je puna. A sada smo debeli i gledamo TV. Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija. I najjači izvoz naše zemlje.


Realnost kao inspiracija ili fikcija kao inspiracija?

– Nisam siguran.


Kad smo kod realnosti, da li trenutna eskalacija mnogih globalnih problema utiče na vašu muziku? Ili je muzika vrsta utočišta?

– Mislim da je muzika oduvek bila jedan od načina validacije vera ili religija. Muzika je u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život. U našoj veri tražimo utočište.


U pesmi “Unballed Ballad of the New Folk Singer” postoji prilično ciničan stih koji glasi: “Zaboravi svoju istoriju i kukaj o svojoj usamljenosti”. Kako se osećate u vezi postmodernog principa “dekonstruisanja” istorije koji utiče savremenu muziku i umetnost? Da li je “kukanje” sebičnost ili eskapizam?

– Ljudi su postali lenji. A većina pesmopisaca još lenja.



Proveli ste mnogo vremena u Evropi u proteklih nekoliko godina. Kako vas “Stari kontinent” tretira? Da li se Evropljani drugačije povezuju sa SCAC-om od vaših zemljaka?

– Volim mladu i staru Evropu. Iskreno, nemam predstavu kako nas doživljavaju. Svi su tako ljubazni.


Wovenhand je još jedan denverski bend sa velikom bazom fanova u Evropi. Čini se da je to dosta uticalo na njihovu muziku. Da li mislite da se isto dešava i vama?


– Mislim da ne možemo a da ne budemo pod uticajem svega oko nas – stvari koje su nam bliske. Pretpostavljam da bi bilo nemoguće izbeći neku vrstu uticaja.


Fanovi “Auto Kluba” obično su tvrdokorni fanovi. Kako to objašnjavate?

– Znam, tako je, zar ne? U čemu je stvar? Zašto ne možemo da ih imamo i više?


Kakav je vaš odnos prema sopstvenim muzičkim herojima?

– Imamo mnogo sreće što smo imali priliku da sviramo sa nekoliko heroja. Obično se dobro nosim sa tim i ne napravim preveliku budalu od sebe. Osim ako nisam pijan. Čekaj… Obično jesam.


Godinama ste opisivani kao jedan od najboljih bendova za videti uživo u SAD i svirate mnogo turneja. Šta je toliko posebno u koncertu, u živom izvođenju?

– Sviramo svaki šou kao da nam je poslednji. Bacamo se sa litice. Mislim da je Manli možda Dok Holidej (Doc Holiday).


Scena “Denverski zvuk” proizvela je mnogo legendarnih bendova. Ipak, izgleda da se sve desilo kroz jednu ili dve generacije muzičara, ili makar tako izgleda posmatrano sa strane. A kako izgleda iz Denvera? Postoji li mlađa generacija koja je odrasla uz “Denverski zvuk”, a koja sada pravi sličnu muziku? Žestoko se trudim da izbegnem kliše “ima li budućnosti za Denverski zvuk”…

– Većinu ljudi u Denveru nije briga za “Denverski zvuk”. Možda se mlađi bendovi osećaju isključenim. Oni koje bi svrstali u tu grupu se svi poznaju i sviraju zajedno još od osamdesetih. Bilo je toliko zamena uloga. Ako uopšte postoji “Denverski zvuk”, verovatno će umreti sa nama.


A koji je budući put “Auto Kluba”?

– Put kojim se ređe ide.


Aktuelna turneja seže dalje na istok nego ijedna ranije. Da li ste bili radoznali da dođete ovde već neko vreme, ili se prosto dogodilo?

– Nastavljamo da se trudimo da rastemo i odemo dalje svaki put. Želeo sam da vas posetim već jako dugo.


Šta očekujete od, i šta bi ste želeli da vidite u Beogradu?

– Nadam se da ću videti prepunu koncertnu salu.


Kako vam je pravoslavni krst završio na merch-u u jednom trenutku?

– Za naš album “Cipher” napravili smo šifru sastavljenu od različitih simbola, koju ljudi treba da reše da bi pročitali tekst pesme. Krst je bio jedan od simbola i delovao je dobro kao merch artikal.


Na kraju, šta pobeđuje – dobro ili zlo?

– Trudim se da verujem u ljude i da uvek vidim najbolje u njima.

Skarab-udžena lista naj 5 koncerata 2015.

...i odlična prilika da se dopišu nedostajući utisci

S jedne strane, krivo mi je što sam mnoge odlične događaje ispromašivala i u tom smislu ideja pravljenja ove liste, makar ona bila u svoj svojoj subjektivnosti opravdana, čini mi se pomalo nepravednom. Ali s druge, toliko sam srećna što uopšte mogu da napravim listu pet najboljih koncerata, a da mi ostane i kusur, da prosto ne mogu da odolim.

2015. bila je godina mog pravog (makar kratkotrajnog) povratka pohođenju koncerata posle dvogodišnje pauze. I bilo je zaista toliko lepih, magičnih i gotovo onostranih trenutaka na tim svirkama da ne mogu da ih prećutim, posebno one koje ovde nisam pokrila (iako većinu jesam).

Sve postojeće (moje) recenzije su linkovane. Mesta broj 4. i 3. imaju malo duži zapis ovde (praktično naknadnu recenziju), jer prethodno nisu imali baš nikakav.

5. Grupa Ti u Miksalištu, 12. jun

Zaista teško da Ti mogu svirati u boljem ambijentu od letnjeg zalaska sunca. Miksalište je bilo sasvim lepo i prigodno gnezdo da se razmašu njihovi hipnotički rifovi i ritmovi, da se solidno brojna i predana publika ne oseća stegnuto, da se poneki tada dvogodišnjak poigra u pesku J Topljenje tonova, topljenje boja, toplina u vazduhu i oko srca.

4. Zig Zags @ KC Grad, 21. oktobar (Bad Music For Bad People)

To što Zig Zags ovde nemaju prethodnu recenziju dođe priličan greh, pogotovo u svetlu činjenice da je ostao slabo kakav trag njihovog gostovanja. Pa evo šta se dogodilo te večeri, pred zaista tužno malobrojnim svedocima. I dalje u moje godišnje i svevremene top liste koncerata postoji jedna sigurna prečica – sposobnost živog nastupa da iznenadi i potopi prethodna očekivnaja. Na ZigZags sam otišla sluteći dobar, ali u granicama proseka pristojan miks oštrog skejt panka i sabatovštine. O kako sam se prevarila. Kalifornijski pank, osim one dobro poznate otrcane melodične, ima još jednu manje poznatu i potpuno impresivnu stranu – pank baziran na garažnom rokenrolu, koji oštrinu crpi iz kalifornijske oldskul hardkor zaostavštine, ali ima daleko više osećaja za melodiju i pesmu. Pank sa Motorhead motorom, a sve začinjeno hard rok sludge vrelinom, za koju je inherentno odgovorna pustinja.

Stvar je u tome što sam ja takav zvuk obožavala tokom dana kasnotinejdžerskih eskapizama, kada sam otkrivala garažu i nezavisne bendove iz raznih džepova Država. Sigurno postoje i poznatiji primeri, ali lično su me Zig Zags najjače asocirali na nekada jedan od favorita - River City Rapists, kratkoživeću i najnepoznatiju super-grupu na svetu. Što se geografskih paralela tiče, iako je zvanična baza benda bila Ostin, TX, nije slučajnost što je jedan od članova RCR bio i pustinjski veteran Nick Olivieri, koji je nastupajući sa Mondo Generator kasnije izvodio jedan od najvećih RCR hitova, I Never Sleep. Da, čak i na onom sramotno neposećenom koncertu u Beogradu... Potonuh u digresije. Sve što sam u stvari htela da kažem je da, pored sve ljubavi prema tom zvuku i pokušaja i čežnje da ga „ulovim“ kojekude, zapravo nikada do Zig Zags nisam imala priliku da ga zaista do(u)živim. Uživo, protresao je moje telo kao sturjni udar, posle toliko čekanja. Probudio je onu živahniju i mlađu mene, spakovanu u neki „prašnjavi“ folder zajedno sa lošim mp-trojkama River City Rapists.

Od prvog trenutka, Zig Zags su prosto eksplodirali na bini Grada, zapljusnuvši odabranu publiku pravim rokenrol prženjem, a bez da se sve to pretvori u egzibicionizam. Čista električna decibelska energija, i usvirana i spontana, i glasna i pevljiva. Vokal promukao, svetao, razgovetan i britak, savršen za ovaj tip zvuka. Svet NLO-a, čudovišta i ostalih tema B filmske produkcije došao je kao savršen odmor, dugo priželjkivani reset za vijuge preoptrerećene ovdašnjim neprijatnim kulturološkim prilikama, najavama promena (destrukcije) koje su se do kraja godine i obistinile. Akustika i ozvučenje KC Grada su potpuno neodgovarajući za ovako glasan bend, sve je zvečalo i prštalo, ali to ni malo nije ubilo zvuk benda, naprotiv, ono neminovno pištanje u ušima i do 18h posle koncerta imalo je svojih nostalgičnih čari.

Momenat „sabatovštine“ – tj. muljavog hardroka nije se posebno isticao do kraja koncerta i bisa, kada je fenomenalno začinio već opisani pankeraj jače stisnutom gas pedalom gitarske vožnje. Šlag na tortu, savršeno za kraj.

3. Wovenhand @ Dom Omladine, 25. april (Long Play)

Foto (c) Tamara Samardžič, Nocturne Magazine

Wovenhand&16 HP, tj. muzika Davida Eugenea Edwardsa je već predugo najznačajnija i najuticajnija u mom životu. Dovoljno dugo da kažem da je u pitanju moj trajno omiljeni autor. WH/16HP bili su na početku i kraju svih mojih najbitnijih životnih epoha, mini ledenih doba, suša; simbol harmonije ličnog Edena ili omanje apokalipse, uvek su mi svirali kao saundrek u pozadini. Verovatno je upravo to razlog zašto ni o jednom od tri WH koncerta u Srbiji nisam napisala ni reči; iskustvo je svaki put bilo previše složeno, a u perspektivi simbol raznih ličnih ciklusa, da bi reči pokvarile doživljeno. Hajde što bi pokvarile, već bi bile lažne, daleko od istine onoga što sam osetila.

I posle majskog koncerta bar 5 dana imala sam osećaj dubokog, drhtavog ganuća. Zadovoljstvo što sam ponovo videla stare „koncertna-persona“ poznanike i svojim duhom, glasom i telom saučestvovala stvaranju njihove više-od-muzike. Teži zvuk koji DEE sada proizvodi stojeći posle čitave karijere folkerskog sedenja nosi jednu novu i svežu energiju – Wovenhand čini se nisu ni blizu zamke kolotečine. Kako onda da dotični koncert završi tek na trećem mestu (iako sam bila ubeđena da će biti prvi)?

 Pa, dosta je razloga, od kojih neke ne mogu ni da objasnim. Radost ponovnih susreta izaziva specifičnu toplinu, ali ipak slabija od gorostasnog utiska prvih susreta. U smislu da prestajete da budete toliko zaslepljeni samim koncertom i počnete da primećujete i druge, sporedne stvari. Sam zvuk WH sa poslednjim albumom delimično odlazi u pravcu savremenog metala, što bend fantastično iznosi, ali prosto ne radi me toliko. Ispravka, radi me na metal način, ne Wovenhand način. Od prvog koncerta na istom mestu 2008. i WH publika se značajno promenila. S obzirom na pravac razvitka njihovog zvuka i ugled koji bend uživa na evropskom tlu, obogatila se mlađim, glasnijm i energičnijim ljudima. Koncert je bio rasprodat, sala prepuna. Super sa strane objektivnih ocena koncertne publike, ali svakako van moje zone komfora. Čudan zvuk i disproporcionalno jak bas i generalno ritam sekcija.

Savršeno sam svesna da ovako ispada da sam popljuvala koncert, a visok plasman mu obezbedila na račun ljubavi prema bendu :) Ali to je samo zbog onog velikog, sveprožimajućeg dela lepote koju nisam u stanju da opišem i koja me i dalje greje. Ta Glistening Black.

Moram da pohvalim i fantastičnu predgrupu Marriages, koji su uprkos tome što su imali još gore namešten zvuk nego WH potpuno oduševili i mene i ne samo mene. Pravo otkriće. Pomalo zbunjujuće, izgledom deluju kao pravi LA stereotip – kao grupica ljudi koji su došli da naprave karijeru u Holivudu, a ostali zbog nečeg drugog. Zvukom su meka i hipnotička stoner vožnja sa tu i tamo prijatnim daškom A Perfect Circle. Vidno uzbuđeni i željni da se dokažu pred velikom publikom u čudnom delu sveta, uložili su disproporcionalno mnogo energije u svojih pola sata nastupa. Sjajni, tačka.

2. Two Gallants @ KC Grad, 6 novembar (Pop Depresija)

foto: Andrea Vajda

Za razliku od četvrtoplasiranih Zig Zags, koncert Two Gallants bio je čista suprotnost u smislu očekivanja – čim je najavljen unapred sam znala da će biti u vrhu. Em su Two Gallants već dugo u mom životu, em je dvojac posle pauze izacio odličan album i po svim video dokazima delovao skladno i energično kao da nikakve pauze nikada nije ni bilo. Uz to su poveli i sjajne Čehe Please The Trees, prema kojima sam bila skeptična sve dok nisu zasvirali. Specifičnost ovog koncerta je što je za mene trajao praktično 5 pesama TG, ali kakvih 5 pesama. Valjda sa dovoljno godina i ispisanih reči iza sebe mogu napokon da prestanem da se pravim objektivna – to što neki koncert ostane duboko uklesan u sećanje nema veze samo sa pesmama odsviranim na bini, već i sa kompletnom atmosferom i svim pojedinačnim upečatljivim detaljima koji su po pravilu strogo individualni. Za mene su Two Gallants u Beogradu bili kako svaki ton koji su napravili Adam i Tajson i singalongovi uz njihove pesme, ali i porodica i prijatelji, cupkanje u koje sam se pre mnogo godina zaljubila, mekani obraz trogodišnjaka, dve stolice ljubazno obezbeđene za nas; i hladnoća Novembra i dim od koga ne može da se diše i Gradova maca i kamion sa ovcama koji je protutnjao pored KC. Prvo mesto takođe duguje svoju poziciju tim posebnostima isto koliko i samoj muzici...

1. Jarboe & Helen Money @ KC Grad, 4. mart (Resetor)

foto: Nemanja Stojanović / KC Grad

I dalje kad bacim pogled na recenziju, jasno mi je zašto sam je pisala tokom dva dana u blagoj drhtavici. Jarboe otelotovorena pred nama bila je tačno personifikacija svega što nisam mogla u sebi da definišem i što sam zazirala da osetim; njen nastup se savršeno poklopio sa mojim raspoloženjem, godišnjim dobom, stvarima koje sam u tom trenutku čitala, a koje su me dubinski promenile. Posle dugogodišnjeg žmurenja, našla me je tačno u trenutku kad sam bila sposobna da je glavom shvatim i stomakom svarim. Iako je Mark Lanegan bio prvi koncert na koji sam otišla posle pauze, Jarboe je bio prvi koncert koji me je stvarno dotakao i to ne može da ne igra ulogu u tome što ostaje najupećatljiviji koncert 2015. Takođe, poklopilo se da je atmosfera bila idealna – sedenje, tišina, mrak, mogućnost da budemo potpuno uvučeni bez spoljašnjih distrakcija, mada bi ih gudanje Helen Money verujem svakako zaglušilo. A Jarboe nije bila samo Jarboe. I apsolutno svoja i posednuta, i ljubav i uništenje. Neću ići dotle da se poslužim onom bezobrazno otrcanom frazom “boginja”; ali je svakako bila jedan od onih medijuma što su se u drevnim ritualima odricali tela da bi nam boginje prikazali.

Nastup je ukupno trajao oko sat vremena; od toga, Jarboe je otpevala svega 5, 6 pesama. Naravno, preživela bih da je koncert bio duži, ali posle atomofisične Mother/Father nije se osetio bilo kakav nedostatak, nedorečenost, praznina. Slično kao i sa TG gore, dužina nije uslovljavala osećaj celovitosti.

Ovo je bio jedan od performansa koji je u stanju da pokrene davno stvorene, učmale trombove u venama, da bi vas potom ili ubili, ili se razrešili, resorbovali se, oslobodili vas.

***

Vredan pomena je svakako i Nate Hall sa možda najspecifičnijom i najintimnijom atmosferom od svih ovogodišnjih nastupa.

Godina 2015. bila je godina velikih, legendarnih klupskih koncerata – Mudhoney, Gories, JSBX… Koje sam sve do jednog propustila. Ove godine elaborirala sam, kako na Mark Laneganu, tako i na voljenim Wovenhand (a koja dva se takođe možda mogu sračunati u velike “spektakle”, tako da možda i nisam baš sve promašila), da veći koncerti, osim u specijalnim prilikama naravno, nisu više za mene. Mogla bih da analiziram kako i zašto, ali pre svega je u pitanju osećaj, tako da za analizom nema ni potrebe.

Jedino što mi je zaista nedostajalo ove godine je neko ozbiljno, tipično gotičarenje. Mizar sam posle inicijalnog oduševljenja odlučila da preskočim, doznavši da imaju trećeg pevača + pevačicu, od kojih mi ni jedno nisu bili zadovoljavajući. Plašila sam se bend-kao-tribjut-bend efekta. Za mene je u vokalu i autorstvu odsutnog Tanevskog bar 70% magije Mizara (i Trajkovski je mogao da prođe)… U stvari me je presekla Goranova rečenica iz jednog intervjua, odgovor na pitanje kako mu se čini Mizar danas. Parafraziram: nema potrebe da se o tome priča, da svako ko voli ono što je ostala zvučna srž dotičnog benda može sam da zaključi. I jesam.

Moram da spomenem i najveće očekivanje, a potom i razočaranje – najavljeni dolazak i otkazivanje Seana Wheelera & Zandera Schlossa. I želim da se sve nade usađene u onu najavu (jeste da dugo pre ove nisam pisala najavu, ali to nema veze s tim što sam imala tremu goru nego dok sam završavala diplomski) ostvare u nekom drugom, pogodnom trenutku.

Da nam dugo žive i rade naši nezavisni promoteri, želimo nam još dve ovako bogate sezone 2016, uprkos i u inat svim spoljašnjim okolnostima i pritiscima. Živeli!