the first half of July

(c) scarab/skarab

Najmanja pop zvezda na svetu - uspon i pad čivave

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

"Heart-kun" - čivava koja je postala zvezda u Japanu zbog svoje šare u obliku srca

Smatra se da je holivudska čivava histerija počela 1997. godine, sa multimilionskom Taco Bell reklamnom kampanjom, “Yo Quiero Taco Bell”. Četiri godine kasnije, čivava Bruzer (Bruiser) postaje četvoronožna zvezda filma „Legally Blonde“ (kod nas preveden kao "Otkačena plavuša"). Tada je malena rasa definitivno lansirana u orbitu slavnih.

scena iz „Legally Blonde“

Uprkos reputaciji razmaženih kevtavaca, čivave nisu pionirski eksperiment holivudskih genetičara. Ovo je verovatno jedna od najstarijih pasmina i jedina koja je prirodno patuljasta – nije bilo poznate selekcije u tom pravcu. Deluje kao da su se samo pojavile niotkuda - poreklo je i dalje misterija. Interesantna je hipoteza da su evoluirale od neke vrste malih pustinjskih lisica, ne od drugih pasa ili vukova. Što se postojbine tiče, postiji sijaset teorija, ali najprihvaćenija je da je današnja čivava domovinu delila sa Astecima i drugim narodima centralne Amerike, koji su ih često koristili u žrtvenim ritualima.

Čivava je najmanja pasmina na svetu i kao takva je zgodna za nosanje unaokolo i pokazivanje na crvenom tepihu. Njihove krupne oči i nesrazmerno velike glave bude uspavane materinske instinkte. Egzaltirani i opsesivni temperament i srčanost koja ne mari za male telesne dimenzije očigledno savršeno leže holivudskim super-zvezdama. Jer, spisak njihovih poznatih vlasnika svakako nije mali: jednu ili više čivava poseduju Jennifer Lopez, Britney Spears, Hilary Duff, Jamie Lee Curtis, Jennifer Love Hewitt, Sharon Osborne i mnogi drugi. Posebno treba spomenuti Paris Hilton, koja je posedovanju malih pasa dodala posebno dekadentnu notu. Ona ne propušta priliku da svoju „Zvončicu“ (Tinkerbell) izvede pred kamere, bilo da je u pitanju defile po crvenom tepihu ili rialiti šou. Zvončica iza sebe ima objavljene memoare, modnu liniju garderobe za male pse i mnoga druga „pseća“ posla. Možda najveće iznenađenje na listi je Mickey Rourke, koji uspeva da pomiri pojmove „mačo“ i „patuljasti pas“.

Dekada za nama je donela vrhunac popularnosti čivavama. Novi štenci se štancuju kao na pokretnoj traci i sprovode do tašni novopečenih vlasnika. Međutim, sva živa bića, makar i minijaturna, imaju sijaset potreba koje treba zadovoljiti i probleme koje valja rešavati. Pas je pas, makar izgledao kao igračka. Mnogi to ne shvataju kada se povode za trendom i ubrzo se nađu nezadovoljni činjenicom da moraju da skupljaju feces svog najnovijeg “aksesoara”. Posledica je da broj napuštenih životinja postaje ogroman, pogotovo u Kaliforniji, epicentru čivava eksplozije. U protekle dve godine, kalifornijski stacionari za pse bez vlasnika su postali pretrpani čivavama. Procenjuje se da će u ovoj državi uskoro one činiti 50% ukupnog broja životinja pod starateljstvom zaštitara. Čak se i Madonna otarasila svoje 3 mezimace. Ali sreća u nesreći je da većina zdravih čivava uspeva da pronađe nove vlasnike, zbog svoje kompaktnosti i relativno male zahtevnosti. Dospeće u lep stacionar gde će ih veterinari povratiti u pristojno stanje i vrlo uskoro će ih grejati toplina novog doma, zar ne? Pogrešno.

unutrašnjost Chihuahua Rescue centra; izvor: hoardingchihuahuas.com

Na nesreću minijaturnih heroja ove priče, ispostavilo se da je jedan od najpoznatijih centara za spašavanje čivava u Kaliforniji, „Chihuahua Rescue“ iz Burbanka, samo jedan veliki, bolesni kolekcionarski (hordaški) brlog. Upravo ova organizacija se dočepala Madoninih napuštenih čivava, potom optuživši pop divu da je nemarom dovela svoje ljubimce u užasno stanje, zbog čega je jedna od čivava uginula. Međutim, bivši volonteri centra su putem sajta hoardingchihuahuas.com počeli da iznose prljav veš organizacije na svetlost dana. Tu se može pronaći i tvrdnja da su Madonini psići u očajno stanje dospeli tek po smeštanju u stacionar, zbog jezivih uslova i zaraznih bolesti koje haraju tim mestom. Vlasnica stacionara i vođa operacije je Cynthia Gudger, koja se godinama lažno predstavljala kao Kimi Peck. Pseudonim je koristila da bi zataškala svoju hordašku prošlost - više puta je optuživana i sudski gonjena zbog okrutnosti nad životinjama i ilegalnog držanja stacionara. Trenutno je upletena u niz sudskih procesa. Doduše, klevetanje Madone nije među optužbama, bar za sada.

"Kimi Peck"

Tužna priča čovekovog najboljeg prijatelja pretvorenog u alatku industrije zabave konstantno se ponavlja, bilo da su u pitanju čivave, dalmatinci ili pit-bul terijeri. Posle medijske uzbune i kolektivne griže zbog zloupotrebe nedužnih životinja nastaje kratko zatišije, a onda se u orbitu lansira nova četvoronožna senzacija. Za razliku od dobro dresiranog psa, za ljudsku rasu naučene lekcije vrede jako, jako kratko.

Za još koju informaciju o čivavama, pogledajte Animal Planet's Dogs 101: Chihuahua

Country music + environmentalism = my heart is full

John Anderson, "Seminole Wind"

Lyrics | Tekst

Seminoles?

Notice that the song was made in 1992. A few months before the famous Rio Earth Summit took place, and surely before all the recent mainstream green hype. So I guess that it wasn't a matter of trend, like eco-oriented commercial music of today.

Whether you consider the sight of Indians dancing around a cowboy hypocritical or symbolical, still, the point of the song is fair. In my humble opinion is that the sadness for the loss of our natural environment is equal among all the Earthlings.

And the fiddle is wrist-slitting.

Primetite da je pesma napravljena 1992. Nekoliko meseci pre čuvene konferencije u Riu, a svakako pre nego što je "zelena svest" postala opšti trend.

Ne znam da li smatrate prizor Indijanaca koji plešu oko kauboja licemernim ili simboličnim, ali poenta pesme je na mestu. Moje skromno mišljejne je da tuga za gubitkom našeg prirodnog okruženja izaziva jednak osećaj tuge u grudima svih Zemljana.

A violina je za iseći vene.

Goddamn the exams

U nedostatku smislenih reči, prilažem omiljena mi dela koja sam škljocnula i/ili razvila u poslednjih mesec (i malo više) dana

In the lack of meaningful words, here's a showcase of my fav photo works which I've shot and/or developed over the past month (or two).

(c) scarab

Kako je Memfis zapalio Beograd

Jack Oblivian, Foto: Reakcija

Između gorostasnih koncerata - Bob Dilana i Erika Kleptona, uglavio se pravi mali praznik. Ponedeljak 7. i utorak 8. jun su datumi koji definitivno treba da ostanu upamćeni u memljivom svetu beogradskih klubova, bar među ljubiteljima istinskog rokenrola.
 
Ne njegovih derivata ili virtuoznih struja, već one suštine manifestovane kroz jednostavan, topli gitarski zvuk i slatke i gorke reči. Zvezde: Jack Oblivian, Harlan T. Bobo i John Paul Keith.

Nije prvi put da je ovakva zgoda zadesila naše krajeve - Jack Oblivian & The Tennessee Tearjerkers, koje čine navedena trojica sa bubnjarem Paul Buchignanijem, održali su koncert u SKC-u septembra 2007. Međutim, tada je Bobo imao svega polučasovni nastup, dok je J.P. Keith imao samo funkciju gitariste Tearjerkersa, bez izvođenja sopstvenog repertoara. Događaj od dva dana omogućilo je ovoj dvojici fenomenalnih i pomalo potcenjenih muzičara da zabave publiku punim repertoarima prve večeri. Treba naglasiti da je ovo jedini takav koncert na čitavoj turneji benda. Drugo veče je bilo rezervisano za Jack Obliviana i Tearjerkerse, uz podršku Apača (Apache) - „glam spolja pank unutra“ benda iz San Franciska.

Prve večeri, led je probio holandski bend The Works. Osim „žanrovske“ odrednice: bahati pank-rok, ne osećam se pozvanom da preterano komentarišem njihov nastup. Jednostavno se nisu uklopili u koncept celokupnog događaja, sa daleko drugačijom vibracijom od one koju su nosili ostali nastupi. Bilo... Prošlo...

John Paul Keith, Foto: Reakcija

John Paul Keith je u potpunoj simbiozi sa svojim Telekasterom, jedno su. Isijava diskretnim, ali opojnim cvikeraškim šarmom – repertoar slatkih rokenrol pesmica iz sopstvenog repertoara presečen čuvenom murder baladom: „Knoxville Girl“. Baš kao što je njegova smerna pojava presečena vrcavim južnjačkim akcentom.

Publika je bila osvojena. Repertoar se uglavnom sastojao od pesama sa Keith-ovog prvog samostalnog albuma – „Spills And Thrills“. Kuriozitet je bila (još) nesnimljena pesma koju je napisao inspirisan prethodnim boravkom u Srbiji - „I Could't Say No“. Zaključke izvodite sami :)

Harlan T. Bobo, Foto: Reakcija

Ubrzo, gitaru i usnu harmoniku uzima Harlan T. Bobo. Čovek koji večito deluje kao da je na izmaku snaga, kao da svaki put izvodi svoj poslednji nastup. Ali ne dajte se zavarati - ti poslednji atomi snage gore veoma, veoma intenzivno, svetle veoma jako. Njegova polu-šaljiva izjava posle koncerta - „Ja pišem muziku za sredovečne muškarce“ je tačna, ali samo donekle. Ne radi se o onoj prisilno umirenoj sredovečnosti, u skladu sa „zrelim dobom“. Radi se o večnoj borbi sa ličnim demonima, koji na sredini puta počinju pojačano da sisaju krv svojih žrtava.

Harlan svakao izgleda kao neko ko je preživeo mnoge bitke sa njima, na kraju ih ovekovečivši u pesmama. „Too Much Love“, „Bottle And Hotel“, „Left Your Door Unlocked“, „I'm Your Man“, „One Step“... Glavni hitovi o (često sumanutim) emotivnim vrteškama, nostalgiji i tužnim i manje tužnim krajevima su bili na broju, u tipičnom ludačkom ritmu. Tu su bile i pesme sa novog, daleko vedrijeg albuma „Sucker“, inspirisanog novootkrivenim dražima porodičnog života. Ipak nije sve tako mračno.

Apache, Foto: Reakcija

Drugo praznično veče otpočeli su Apache. Iako je u suštini predstavljaju očigledni stereotip – egzaltirani garažni pank-rok iznikao pod uticajem glam-a, imaju sjajnu energiju i vrlo su harizmatični. I nije teško ne zameriti im neke tekstove prilično infantilno-obscenog sadržaja (primer: „Fingerbanger“ - naslov sve govori) – sve što rade, rade sa spontanošću koja ne može da ne bude simpatična. Pržeći rifovi, divlje igranje, znoj, bele špicaste čizmice i tračak golotinje – sve je bilo tu.

A onda kulminacija – Jack Oblivian & The Tennessee Tearjerkers. Preko dva sata prženja. Stari i novi hitovi - od garažnih klasika Obliviansa („Trouble“), preko kantri i soul („Chills And Fever“) momenata, do ubitačne himne mnogih koji su propustili koncert - „Ain't Got No Money“. Razmena oduševljenja i dobrih vibracija između benda i publike, vazduh ispunjen elektricitetom i gitarska vožnja koja je izgledala kao da se nikada neće zaustaviti.

Jack Oblivian izgleda kao čovek koga je vreme zaboravilo, na apsolutno pozitivan način – iako je od nastanka pesama Obliviansa prošlo dosta godina, Džekova prezentacija je jednako sveža kao nekada. Oduševljena publika poziva bend na bis dva (ili tri?) puta. Tenesija nikad dosta.

Ono što mi je posebno zapalo za oko, obe večeri, jeste atmosfera koja je vladala u publici. Nije bilo ni traga od nesigurnosti i ambivalentnog odnosa prema ljudima na bini. Masa je bila pozitivna, njihala se, pevala, bez obzira što je na Akademiji polako, ali sigurno nestajalo kiseonika. Opustili su se, dopustili da ih zvuk nosi, napokon.

No, koncerti su svakako zasluživali veću posećenost. Očigledno su manjku ljudi doprineli nezgodni radni dani (ponedeljak i utorak), kao i nastupi velikana spomenutih na početku. Međutim, mnogi tipični strahovi radnih ljudi na klupskim svirkama ostali su neostvareni - organizacija je bila dobra, satnica ispoštovana, a zvuk za akademijske uslove sasvim solidan. Sve se nekako skladno skockalo. Ostaje nam da se nadamo da će oni koji su izostali imati priliku za popravni – odnosno, da će sličnih praznika biti još. „Too much love“ za ovakav događaj.

duhovi platana || ghost platanus

Foto: Skarab

Holga 120 FN, ORWO NP 120 film, Efke Laxo razvijač; dupla ekspozicija

26. februara 2010, beogradske vlasti i nadležne službe sprovele su ono što bi se moglo nazvati ekocidom i genocidom nad drvećem. U jednoj od najdužih beogradskih ulica - na Bulevaru kralja Aleksandra, odigrala se seča oko 500 stabala vek starih platana. Što se tiče eventualne neophodnosti seče, kao argumenti bili su izneti samo loši izgovori: rečeno je da su "stručnjaci" utvrdili da su "sva stabla neizlečivo obolela i da mogu predstavljati opasnost za prolaznike", a stabla iste generacije u drugoj polovini Bulevara (od Vuka do Skupštine) su ostavljena nedaknuta i navodno su zdrava (?!). Apeli i protesti protiv seče su ostali bezuspešni. Tako je najveći deo jedne od najprometnijih i najzagađenijih beogradskih ulica ostao ogoljen, bez hlada i biofiltracije vazduha. Špekulacije su raznovrsne, no tačni motivi za ovo nedelo su i dalje nepoznati.

Bulevarski platani su deo ratnih reparacija koje je posle I Svetskog rata Srbija dobila od Austro-Ugarske.

Fotografije su napravljene početkom marta. U pitanju je drveće koje je ostavljeno netaknuto, bar u tom trenutnku.

On 26th of February 2010. Belgrade (Serbia) authorities conducted what you could call a tree genocide and an ecocide. A massive cut-down of about 500 of century old plane trees had taken place on one of the Belgrade's longest streets, The Boulevard of King Alexander. Lame excuses were made: it was said that "experts" have determined that "all trees are terminally ill and are dangerous for public", although the plane trees of the same generation were left untouched in the other half of the Boulevard. Protests failed and the cutting had taken place in the end of February, leaving one of the most busy and polluted streets of Belgrade bare naked, without shade and natural air filtering. Speculations are diverse, but exact motives for this misdeed are still unknown.

Boulevard's plane trees were given to Belgrade by Austria after the WW I, as a part of the war reparations.

Photo: Scarab

Holga 120 FN, ORWO NP 120 film, Efke Laxo developer; double exposure

Sitan vez u tehnosferi

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Tehnološki razvoj guši tradicionalne forme umetnosti. Nova tehnološka rešenja nas podstiču da konstantno konzumiramo, a da pri tome ništa ne stvaramo. Istina? Za mnoge, da.

Ali, ne ako ste dovoljno kreativni – i ako možete da zamislite štrikani džemper sa svetlećim diodama.

Postoji čitava struja u okviru „Uradi sam“ (Do-It-Yourself) pokreta, ali i dizajn studija i univerziteta, koja se bavi upravo fuzijom tehnologije, mode i rukotvorina. Pomoću provodljivog konca, jednostavne elektronike i po kojom dobro ušuškanom baterijom, bivaju sjedinjene komponente za koje bi ste teško pomislili da su spojive. Ne samo da tkanine i diode mogu postojati u simbiozi, već mogu biti više nego funkcionalne...

„Detectair“ – duks osetljiv na toksine u vazduhu. Pri prisustvu određenih štetnih materija, pali diode i pravi blage vibracije. Kragna vam omogućava da zaštitie nos dok „vazdušna opasnost“ ne prođe.

Ono što prevazilazi pitanje ukusa – to da li vam se svetleće krpice dopadaju ili ne – jeste lepota Uradi sam etike, koja podrazumeva da je jako mnogo informacija u obliku tutorijala, saveta i podrške virtuelnih zajednica, dostupno svim zainteresovanima, potpuno besplatno. Broj sajtova, blogova i časopisa preko kojih cirkulišu ideje i znanja o različitim savremenim i staromodnim rukotvorinama povećava se iz dana u dan. Potpuni kontrast u odnosu na bespotrebnu mistifikaciju kreativnih procesa, na koju smo svi već previše navikli. Bilo da vam se dopadaju sudar elektronike i ručnog rada, pravljenje mini-robota, modifikacije kućnih aparata, štrikanje ili ručno rađene sitnice za vašeg kućnog ljubimca, baza informacija i njihova dostupnost je takva da jednostavno mami na realizaciju. A kada nešto oblikuju vaše, ili neke drage vam dve ruke, taj predmet će vas ispuniti mnogostruko većim osećajem blaženstva nego posedovanje bilo kog industrijskog fensi gedžeta.

Becky Stern (www.sternlab.org) je jedna od istaknutijih pripadnica nove američke D.I.Y scene. Saradnica je časopisa Make i Craft i organizatorka i učesnica različitih radionica i tribina. Iza nje je mnoštvo interesantnih projekata, koji su gotovo uvek usko povezani sa naukom i tehnologijom, glavnim muzama gospođice Štern.

Vez magnetne rezonance i plišano koleno, inspirisani hirurškim zahvatom na autorki

Vezovi. Diode drugog emituju svetlo različitog intenziteta u zavisnosti od jačine ambijentalnog svetla, zahvajujući LilyPad kolima u centru veza.

Ako vam fabrički dugmići na uređajima deluju previše sterilno, možete ih zameniti nekima od valjane vune...

Emisioni spektri kiseonika i silicijuma u obliku šalova

Ukoliko vam se probudila želja da uradite-nešto-sami, možete posetiti: Instructables, Makezine, Craftzine, Threadbanger.

Wolf Parade live in Zagreb specijal

25.05.2010.

Nisam über fan, ali ih volim. Posle koncerta def. 10x više. Oduvaše.

I'm not an über fan, but I like them a lot. 10 times more after the show, for sure.

(and I love Dan Boeckner's "restless leg syndrome" :))

Reakcija [link for more]:

Skarab [link for more]:

...and my loudest singalong for the show (clip not from ZG, but is from this tour + good quality):

deadscarab

Mrtva ženka Melolontha melolotha (gundelj) na obali Drine. Sa ručno oblikovanim počivalištem od blata.

Some 20 days ago, I found this just-died Melolontha melolontha (common cockchafer) at the riverside. I was inspired to make it a little tomb out of mud.

Gothic entomology FTW.

Usvojite pčelu!

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Momentalne asocijacije na pčele su organizovanost, košnice, velike količine meda i po koji ubod žaoke. Međutim, postoje i vrste pčela koje žive radikalno drugačije. Solitarne pčele (par stotina vrsta naseljava Evropu) žive, kao što im ime nagoveštava, pojedinačno. Neke se gnezde u grupama, ali bez ikakve socijalne organizacije. Ne proizvode med ni pčelinji vosak. Nisu agresivne i poseduju vrlo krhke žaoke – pokušaće da vas ubodu jedino ako ih direktno maltretirate (gnjavite u rukama). Odlični su oprašivači biljaka, pa ih ta osobina, plus činjenica da su bezopasne, čine idealnim „zaposlenima“ u baštama i voćnjacima. A ono po čemu su možda najinteresantnije je zanat koji kriju u svojih šest nogu - konstrukcija gnezda. Neke kopaju kanaliće u zemlji, neke traže rupe u drveću koje potom bukvalno doziđuju, a neke seku lišće i od njih sklapaju jaslice za svoje potomstvo.

Pčele zidarice, roda Osmia (eng. Mason bees) se gnezde tako što izaberu odgovarajuću šupljinu u drvetu ili na zgodnom zidu. Zatim počinju da donose blato i marljivo „zidaju“ komorice u koje će položiti jaja. Svaku komoricu opremaju i zalihama hrane – gromuljicama polena, koje će larve koristiti tokom svog razvoja. Na kraju sve to zapečate sa nekoliko slojeva blata i odlete u svoju sledeću roditeljsku misiju.

Pčelicama koje žive u urbanim sredinama nije uvek lako da pronađu odgovarajuće mesto za gnežđenje. Možete im u tome pomoći – praveći im mesto za gnežđenje na deliću vaše, ljudske teritorije. Za uzvrat će biti vredni oprašivači, ukoliko gajite cveće, ili bar biti izuzetno interesantni subjekti za posmatranje i fotografisanje.

Izuzetno je jednostavno – možete izbušiti rupe u nešto debljem komadu drveta, ili po ličnom nahođenju naslagati svežnjeve bambusovih ili bilo kojih drugih šupljih grančica ili cevčica. Ukoliko je kućuca izložena kiši, poželjno je ubušiti rupe vrlo blago na gore, da se ne bi zadržavala voda. Primeri koje vidite su jednostavni i prirodni, ali možete pustiti mašti na volju i napraviti prave drvene pčelinje zamkove...

Postavite vašu kućicu za pčele u dvorište ili na terasu, na letačima lako dostupno, svetlo, ali ne ekstremno osunčano mesto. Pčele će već same pronaći put do njih. Praviće gnezda tokom maja, a verovatno i duže, sve do početka ozbiljnih letnjih vrućina. Potpuno zaštićene unutar svoje rezidencije, larve će se razvijati tokom leta, a onda se učauriti i tako prezimeti. Tek početkom sledećeg proleća ćete imati prilike da vidite novu generaciju (ukoliko se nađete pored kućice u pravo vreme), koja će ubrzo pošto se navikne na svetlost i prosuši krila, odleteti u beli svet. Zahvaljujući Vama.

Jedna beogradska zidarica (Osmia sp.) je izabrala šupljinu u našem starom drvenom stolu...

... a ovde je prikazana konstrukcija sa grančicama trske, već dugi niz godina u upotrebi u jednoj vikendici.

Poražavajuće veliki broj vrsta je pod pritiskom urbanizacije. Neke su potpuno istisnute iz gradova, a onima koje su uspele da opstanu u surovim uslovima (čast izuzecima – bubašvabama, glodarima i golubovima) svakako nije lako. Zato je svako drvo, svako zeleno parče gradske zemlje i svaka sitnica koju ljudi mogu učiniti da pomognu - od izuzetnog značaja. Uostalom, ako ptice zaslužuju kućice – zašto ih ne bi zasluživali i najvredniji među insektima?

Dodatne informacije o solitarnim pčelama i kreativnim rešenjima kućica možete pronaći na sledećim linkovima:

http://www.insectpix.net/ - opšte informacije o različitim vrstama solitarnih pčela i kućicama koje možete napraviti.

http://solitarybee.com/blog/ - odličan blog na kome je akumulirana značajna količina saznanja, iskustva i vizuelnog materijala o "udomljavanju" solitarnih pčela. Zanimljive ideje kako napraviti kućice pogodne za posmatranje i fotografisanje larvi.

http://www.foxleas.com/bee_house.htm - dovoljno detaljne instrukcije i saveti u vezi konstruisanja kućica.